Nešto poput leptirića u stomaku

Julijana Vincan – pevačica, novinarka i PR | Foto: Lazar Kovačević Jovanović

Julijana Vincan je devojka koja vredno radi i izuzetno dobro balansira između svog dnevnog posla kao novinarka i svojih večernjih nastupa kao pevačica, i to u dva različita benda. Tokom prošlog meseca imala je neverovatnih 20 koncertnih nastupa. Kada je reč o muzici ona peva disco, pop, rock, funky, a kada radi na prilozima za emisiju “Ekonom i ja” ili kada piše za magazin “Nova ekonomija”, Julijana se hvata u koštac s ozbiljnim ekonomskim temama, ali uvek s željom da i u poslovnim pričama istakne kreativnost.

Koliko je kreativnost bitna da bismo u današnjem svetu opstali, bili srećni i beskompromisno uživali u onome što volimo da radimo, otkriva nam prava osoba za to, novinarka i pevačica Julijana Vincan:

[su_note note_color=”#edff66″]Završila je novinarstvo i komunikologiju na Fakultetu političkih nauka, a master studije je završila na Fakultetu dramskih umetnosti, smer Kreativna filmska i televizijska produkcija. Završila je nižu muzičku školu za klavir i solo pevanje, a sa bendovima radi od svoje 14. godine.  Za emisiju “Ekonom i ja” radi kao novinar već oko godinu i po dana. Piše i za časopis “Nova ekonomija”. Oko godinu dana peva u bendu “Dea Dia”. Sa “Abba Real Tribute Band-om” peva više od tri godine, a iza sebe ima i rada u autorskim bendovima.[/su_note]

[question]LW: Nesumnjivo si jedna od onih multitalentovanih ljudi, koji su inspiracija drugima. Uvek se nameće pitanje kako je moguće da sve to postigneš? I pevanje i novinarstvo? Šta je motivacija?[/question]

[answer]Julijana: To me baš često ljudi pitaju, kako postižem sve, ali se ne osetim moćno kada me to neko pita, već se malo postidim, jer stvarno ne smatram da je to sad nešto spektakularno što uspevam. Motivaciju crpim isključivo iz svoje duše. Radim ono što joj prija. A najviše mi prija bavljenje muzikom i pomeranje granica kada je u pitanju pevanje. Stalno pokušavam nešto novo da naučim i razmišljam često kako da unapredim svoju tehniku pevanja, ali i o tome kako da dotaknem slušaoca. Mislim da je ključno da neko ko se bavi muzikom izazove neku emociju, prenese osećanje, misao. Ako toga nema, onda niste uspeli. Na sličan način nalazim inspiraciju i u drugim oblastima kojima se bavim. Dosta razmišljam o svemu i dolazim do novih ideja koje jedva čekam da sprovedem kada do njih dođem.[/answer]

 

[question]LW: U čemu si najviše sazrela radeći različite poslove, od novinarstva, PR-a, pa do muzike. Šta te je učinilo boljom, iz jedne sfere u drugoj?[/question]

[answer]Julijana: Kada sam bila mala, mojim roditeljima koliko se dopala ta svestranost, možda su više bili zapravo zabrinuti što me sve nekako interesuje pomalo. Smatrali su da je bolje da me interesuje jedna oblast i da budem ekspert za nju. Ne mogu da kažem da nisam pokušala da tako funkcionišem. Da me moji nisu malo usmerili, verovatno bih imala još više intersovanja, a ni to nije baš toliko dobro. Kad sam bila mlađa, bilo mi je teško da se svim interesovanjima posvetim kako valja. Tako da se dešavalo da ako se jednom posvetim, onda u tom momentu drugo malo trpi. Sada sam naučila kako da sve čime se bavim ne remeti jedno drugo, već da se zajedno razvija i raste. I u tome je caka, bar kod mene. Muzika, posebno pevanje, mi je ipak najbitnije, jer me najviše ispunjava. Ali bih se osećala prilično prazno da se ne bavim i novinarstvom, a i PR-om kroz koji se trudim da promovišem pozitivne priče i korisne stvari. Nikad ne radim PR za nešto u šta ne verujem.[/answer]

[question]LW: Kao novinar, baviš se ekonomskim temama s akcentom na kreativnoj industriji. Koliko je muzika biznis a koliko umetnost, odnosno da li je muzičar kompletan tek onda kada ume da svoj rad i promoviše, da ne kažemo, da «proda»?[/question]

[answer]Julijana: Koliko god da je muzika umetnost, bar ona kojom se bavim, ipak ljudi koji se profesionalno bave time gledaju na to kao na biznis. A to bi zapravo trebalo da bude sasvim prirodna stvar – ako je neko uspešan i vredan pažnje muzičar, da može da živi od toga. Međutim, često je slučaj da uz pomoć promocije i marketinga ne bivaju poznati najbolji, već oni koji umeju sebe da „prodaju“ na najbolji način. Tako da zapravo treba svi da se prilagodimo ovom vremenu i trendovima i da prigrlimo tu činjenicu da je neophodno da umemo da dođemo i do publike, odnosno, da im damo do znanja da postojimo i da radimo nešto. A nakon toga da im pokažemo da imamo kontinuitet i da mogu da računaju na nas. Kvalitetom se zadržava publika, tu teško može samo marketing da pomogne, mada moram da priznam da nekima i to uspeva, ali to su vredni ljudi, ma koju muziku stvarali.[/answer]

[question]LW: Da li možeš da nam kažeš nešto o TV emisiji na kojoj radiš? Šta nas zanimljivo očekuje i u koje vreme možemo da to i pogledamo?[/question]

[answer]Julijana: Emisija urednice Biljane Stepanović za koju radim kao novinar od samog početka, emituje se od novembra 2015. godine na drugom kanalu Radio-televizije Srbije (RTS2). „Ekonom i ja“ se trenutno emituje ponedeljkom od 18:45 i bavi se ekonomskim temama, ali na praktičan način. Odnosno temama koje nas interesuju na svakodnevnom nivou, praktičnim stvarima, a nekad i jednostavno inovativnim i zanimljivim primerima poslovanja. Ko prati emisiju može mnogo da poboljša svoj biznis ili da dobije inspiraciju da stvori nešto. A nekad i jednostavno da nauči neku korisnu  stvar koja može da olakša svakodnevnicu. Ekipa sa kojom radim mi je veoma draga i pored urednice sam najviše naučila od montažera Bojana Perišića i snimatelja Radeta Radivojse. Mnogo volim timski rad i mislim da je to ključno za uspešan, srećan i ispunjen radni dan.[/answer]

[question]LW: Javni nastup je tvoja svakodnevnica, od standup-a u emisiji do koncerta na gradskim trgovima pred gomilom publike. Šta je veće opterećenje, to što te gleda milionski auditorijum kod svojih kuća ili to kada svoju publiku fizički vidiš i osećaš?[/question]

 

[answer]Julijana: Ne znam zašto je to kod mene slučaj, ali najveću tremu imam kada treba da govorim pred manjom publikom. Što je veći auditorijum, imam manju tremu. A ako se obraćam ljudima koji su mi gotogo na dohvat ruke, kada mogu da im vidim lica, reakciju, gotovo dotaknem njihovu emociju, onda umem baš da se uplašim. Najmanju tremu imam kada pevam na najvećim koncertima gde je publika daleko i gde sa bine mogu samo da vidim da ima mnogo ljudi. Tada imam samo malu prijatnu tremu koja pokreće, nešto poput leptirića u stomaku. Ovo sad nema malo veze sa pitanjem, ali nekad mi bude toliko lepo dok pevam (što mi se desilo desetak puta u životu), da praktično zapadnem u neko stanje nirvane gde vreme ne postoji, i gde se osećam kao da smo svi jedno i da je postojanje nešto van vremena i prostora. Ne znam da objasnim taj osećaj, ali nadam se da ću da ovladam tako javnim nastupom da mogu da kontrolišem to stanje tako da zapadnem u njega ne slučajno, već kad god poželim.[/answer]

[question]LW: Kada možemo da te čujemo uživo kako pevaš?[/question]

[answer]Julijana: U četvrtak nastupam sa „Abba Real Tribute Band-om“, čiji sam član bila više od tri godine, na otvaranju gradskog kluba „Porta“ u Novom Sadu. Sa ABBA bendom sam proputovala dosta, bili smo i u Norveškoj, Sloveniji, a najviše u Hrvatskoj, Crnoj Gori i dr. Najveće bine u životu sam „osvojila“ sa Abbom. Trenutno mi je na prvom mestu „Dea Dia“ sa kojom radim pre svega po beogradskim klubovima, ali i po drugim mestima u Srbiji. Iako imamo mogućnost da putujemo po inostranstvu, to nam trenutno nije cilj, što se možda promeni u budućnosti. Takođe radimo veće događaje, privatne žurke, svadbe, korporativne zabave koje organizuju razne firme i mnogo drugih tipova koncerata. U petak „Dea Dia“ svira u „Cirkus Pabu“ u Zemunu, a u subotu smo u „Jolly Roger Pabu“. Ta dva mesta su nam, što se klubskih nastupa tiče, omiljena. Uvek je veselo, energija koja cirkuliše na tim nastupima je neverovatna, i mi smo posle tih svirki ispunjeni. Ko voli domaću i stranu rock/pop/disc/funky/soul muziku i zaista želi da čuje kako velika muzička ostvarenja zvuče u izvedbi dva ženska vokala i četvorice odličnih instrumentalista, zaista treba da dođe da nas čuje. Mi smo tim koji je veoma povezan, brinemo jedni o drugima i družimo se. Stalo nam je do profesionalnosti, ali se i mnogo volimo. Ranije sam radila u bendovima koji su se bavili autorskom muzikom i verujem da ću se opet baviti stvaralaštvom tog tipa, ali ne želim da najavljujem unapred ništa, samo sam želela da pomenem. Ako krenem da pišem o mom bavljenju muzikom, biće mi potrebne još bar dve stranice. (smeh)[/answer]

[question]LW: Pišeš za novine i radiš za televiziju. Šta je to što jednu priču čini dobrom, bez obzira na medij? I kako doživljavaš nove medije?[/question]

[answer]Julijana: Sada postoji zasićenje medijima. „Bombardovani“ smo informacijama sa svih strana. Čak i osoba koja odluči da ne želi da prati medije ne može da pobegne od njih. Ovo je veoma teško vreme za novinare, ne mogu da kažem da li je ikad bilo teže, to bi bolje znale starije kolege da kažu. Ko odluči da se bavi samo novinarstvom, zna dobro koliko je to težak i nezahvalan posao. Imam veoma drage kolege koje se bave istraživačkim novinarstvom i neizmerno ih cenim. Ali isto tako znam kroz šta sve prolaze zbog toga što otkriju. A često se desi da neki od njih nemaju posle nikakvu zaštitu, primaju pretnje i strahuju za sebe i svoju porodicu. Divim im se zaista. Poražavajuće je što takva žrtva nije adekvatno nagrađena. Mada te ljude pokreće ono nešto izunutra da se bave time. Samo, nažalost, to nije dovoljno, pa mnogi od njih odustanu od istraživačkog novinarstva kad žele da osnuju porodicu. Naravno, ima i onih koji su uspeli, njima posebno treba da bude zahvalno celo društvo. Još na fakultetu sam odlučila da se definitivno neću baviti istraživačkim novinarstvom. To zahteva ceo život i svu pažnju. Previše volim muziku i PR da bih se posvetila samo tome. Ali mislim da je neizmerno veliki značaj i bavljenja pozitivnim pričama. Previše je mračnih tema u medijima, ali takvo smo društvo, previše ima materijala za tako nešto. Rekla sam sebi još ranije i držim se toga – želim da se bavim pozitivnim primerima, lepim pričama. I to je ono što radim, a mislim da i to treba da se ceni. Neizmerno me zanima kada neki naš naučnik otkrije nešto, iako to javnost ne zanima mnogo. Kada učenici postignu velike rezultate, ili kada neko uradi nešto lepo za svoje okruženje. Mene te priče ispunjavaju i gledam da im pružim medijsku pažnju kad god mogu. Pored tih društveno pozitivnih tema veoma me interesuju i IT priče i otkrića i to je još nešto čemu sam se okrenula. Sad zvučim kao neki guru, ali mislim da je za dobru priču pored temeljnog istržaivanja, prikupljanja činjenica i prezentovanja istih na svima razumljiv način neophodno da se pronađe energija, emocija ili nešto što pokreće ljude. Ako je neko nešto lepo i korisno uradio za svoju zajednicu, želim da predstavim što je bliže moguće šta je tu osobu pokrenulo da uradi nešto takvo. Sve što radim, sve čime se bavim, i svako sa kim dođem u kontakt tokom života želim da oseti pozitivnu i lepu energiju od mene i nadam se da upravo to drugima i pružam. Jer to je moj način da učinim ovaj svet lepšim i boljim.[/answer]