Nakon prethodna dva nagrađena, treći roman filozofa i pisca Filipa Grbića, “Kanon potištenog uma” (Vulkan) jedan je među šest najboljih romana na srpskom jeziku, najužeg kruga konkursa za Nagradu “Beogradski pobednik”, koju dodeljuje Biblioteka grada Beograda početkom godine.
Kako je nastajala knjiga inspirisana okolnostima koje smo preživeli i još uvek ih proživljavamo, a koja je kao takva izazvala naklonost književnog žirija i publike?
Na koji način možemo da odgovorimo na sve ono što nam nameće moderan način življenja, u svetu koji je postao jednolično mesto bez autentičnog, a čijem kraju smo možda baš mi svedoci?
Ko su mislioci koji su vredni pažnje, i za koje knjige bi valjalo da odvojimo vreme? Saznajemo od autora:
LW: Da li smo kao civilizacija zaista stigli do terminalne faze, ili je to samo izraz koji ste upotrebili radi priče u knjizi „Kanon potištenog uma“?
Nismo u terminalnoj, već u posthumnoj fazi. Mi smo živi mrtvac. Teturamo se između ruševina nekadašnje kulture, pa tako neki od nas imaju čudnovata zanimanja. U izvesnom smislu smo arheolozi. U tim ruševinama, hoćemo da sklonimo prašinu i dešifrujemo natpise, koje su nam preci ostavili. Ne znam da li me razumete… Hoću metaforički da se izražavam.
Da! Mislim da je ta lešina, nekada slavne evropske kulture, tresnula o pod u 20. veku, na različitim nivoima. Crvi su već uveliko ušli u tu telesinu, proburazili je i pojeli, a mi, kojima je dosuđeno da živimo, da se rodimo u ovom vremenu, nalikujemo na stanovnike Zapadnog rimskog carstva iz petog veka nove ere – u smislu, gotovo je!
To je situacija koja u sebi sadrži, pored ove pomalo morbidnosti slika koje koristim, i neku tragičnu uzvišenost. Posmatranje pada i sunovrata nečega što je nekad bilo veliko i lepo, ima i svoju estetsku čar.
LW: „Otišla bih negde, ali ne znam kuda. Ceo svet je tako jednoličan.“ – izgovara Vaša junakinja Vedrana. Šta se desilo, pa da se mnogi osećaju tako i u svojim životima? Globalizacija, ili?
Pre pedesetak godina razlike između zemalja u Evropi – da li ste u skandinavskoj zemlji, ili u mediteranskoj, da li ste u Britaniji ili na istoku Evrope – nisu bile trivijalne. Danas su te razlike manje-više trivijalizovane. Da li ste u Oslu, Parizu u Moskvi, Beogradu ili Rimu svejedno je. Na radio-stanicama su iste plej-liste, ljudi se oblače na isti način, voze iste automobile, pa čak piju i kafu na istim mestima, gotovo u istim lancima. To neophodno iskustvo stranosti, jer kad negde odemo, želimo da se to strano pojavi pred nama, nešto što po prvi put vidimo, sada nedostaje.
Međutim, šta mi to ustvari prvi put vidimo?
U ovo doba tehničkog posredovanja, interneta i društvenih mreža, oduzeta nam je ta spasonosna mogućnost da po prvi put nešto vidimo. Nešto što je najpre tuđe, putem upoznavanja, prisvajamo kao vlastito.
Dakle, šta je uzrok tome?
Možda globalizacija nije prava reč, jer to je više političko-ekonomski termin. Ovo je možda neki dublji istorijski proces, kome mi još ne znamo ime. Možda će neko za 100-200 godina naći ime za ono u čemu se mi sada nalazimo, a čiji je rezultat osiromašenje iskustva ljudskog bića.
Iskustva su nam siromašnija, ali samim tim i komunikativnija. Lakše se sporazumevamo s ljudima koji dolaze iz drugih zemalja baš zato što smo svi odrasli u toj monokulturi. Ista muzika, isti način odevanja… i to se sve više, kako bih rekao, osiromašuje usled interneta. Tako da sada možemo da govorimo samo o trivijalnim razlikama.
Pretpostavljam da postoje netrivijalne razlike između Azije i Evrope, ali unutar ovog, nekada raznovrsnostima bogatog, kontinenta postoje samo trivijalne razlike. Kultura je postala monotona. Sve je predvidljivo. Gušimo se u dosadi.
Filip Grbić je za prvi roman "Ruminacije o predstojećoj katastrofi" dobio Nagradu Miloš Crnjanski za 2016. i 2017. godinu. Njegov drugi roman "Prelest" stručni žiri Srpske akademije nauka i umetnosti ocenio je kao najbolje prozno delo u 2018. godini (Nagrada Branko Ćopić), a takođe je preveden na francuski i makedonski jezik.
LW: Posmatrajući svet, osvrnimo se i na fenomen Džordana Pitersona, svetski poznatog kanadskog psihologa, kojeg obožava i Uroš, jedan od prijatelja glavnog junaka Adrijana iz „Kanona potištenog uma“. Ljudima su potrebni mislioci, ali opet samo u instant dozi, bez udubljivanja i većeg utroška vremena i energije?
Popularnost Pitersona je potvrda ovoga što sam malopre govorio o monokulturi. Piterson ima svoje sledbenike u Kanadi i u Americi, ali jednako i u Iranu i u pravoslavnoj Rusiji i Srbiji. Njegovo obrazovanje ne bi trebalo potceniti. S jedne strane, ne osporavam njegovu kompetentnost kao kliničara, i njegovu hrabrost kao intelektualca, koji je ustao protiv određenih tendencija u kanadskom društvu, a koje su po svom smislu totalitarne, da uslovljavaju da se koristi samo jedan jezik. Mislim na trans aktivizam. On je protiv toga ustao. U izvesnom smislu njegova slava je, pa ne znam da li da kažem, cena ili nagrada, koju je on dobio ili platio za to što je ustao protiv nečega u šta je duboko verovao da je pogrešno. Dakle, on nije prosto manipulator.
S druge strane, vešto se služi društvenim mrežama, i kao autor piše „self-help“ knjige. Zbog toga mi je nekako ironično i pogrešno, kada kažu da je na konzervativnom polu intelektualne scene on najveći intelektualac. Nemamo uporišta u njegovom delu da tako nešto tvrdimo. Ne možemo da proglasimo nekog za najvećeg intelektualca, a da on piše knjige tipa “12 koraka kako da iz haosa pređete u red”. To je moje mišljenje.
LW: Koji bi onda to intelektualac bio, kojeg biste Vi preporučili imajući u vidu i to da ste aktivan profesor filozofije, da predajte gimnazijalcima?
Među savremenicima ih nije lako naći. Onima kojima se stalno vraćam, nisu među živima, a to su: Ernst Jinger, Martin Hajdeger, Fridrih Niče, Hans-Georg Gadamer… To su komentatori 20. veka, čije mišljenje cenim.
Na primer, za Hajdegera bih mogao da kažem ono što je Niče rekao za Heraklita – „U blizini Heraklita postaje mi vruće“. Tako je i meni, iako već dvadeset godina čitam Hajdegera. Čak i kada napravim dužu pauzu, i kada i s nekim otporom pristupim njegovim tekstovima, ubrzo mi postaje vruće od snage, originalnosti, i dubine tih uvida.
Takođe, poznato je da volim Mišela Uelbeka, a on je živ. Nedavno mu je na srpskom izašao novi roman „Poništeno“, s priličnim zakašnjenjem. Međutim, on i dalje ostaje, usudiću se da kažem, jedini koji je među proznim piscima dao takvu dijagnozu poslednjih trideset godina.
Neki su romani manje neki više uspešni, ali gde god da uđete u Uelbeka, vi ćete naći doživljaj sveta, koji apsolutno korespondira s realnošću, o kojoj smo maločas govorili.
Imam utisak da će Uelbeka čitati i za nekoliko vekova, dok će sve ove ostale veličine, nobelovce, velike eksperimentatore, autore koji su umeli da se bave stilizacijom, da glume zvezde u društvu, koji su se pozivali na razna moralna načela, javljali se po pitanju konflikata u svetu Izraela i Palestine, ili Rusije i Ukrajine, pasti u zaborav. Uelbek će ostati.
LW: Kada smo kod preporuka za čitanje, a kako se bavite i prevođenjem, značajno bi bilo i da nam preporučite neke ruske pisce koje ste do sada prevodili?
Poslednjih godina sam dosta zabušavao na tom polju, nisam objavljivao prevode. Međutim, poslednje što sam radio, a što bih preporučio, jeste Viktora Šklovskog i „Pripovesti o prozi“, Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića. Šklovski je merodavan tumač ne samo ruske već i svetske književnosti, tako da je to odlična knjiga.
Inače, voleo bih da prevodim više nemačke autore hermenutičke orijentacije, kao i Hajdegerove tekstove, koji još nisu objavljeni.
U svakom slučaju, prevođenje je divan proces.
LW: Ljubav prema jeziku i književnosti je nešto što negujete porodično, pa je prezime Grbić uveliko poznato u svetu prevodilaštva?
Moja mama Mirjana Grbić je prevodilac, i prevela je preko 100 knjiga. Čudo jedno, šta je sve ona uradila – i prozu, i poeziju i teoriju i filozofiju. Nema oblasti koju u kojoj nije prevodila. Inače, veoma je skromna osoba. Tako da sam tajne zanata naučio od nje.
Prevodiocu su ljudi koji su nas i te kako zadužili, a oni su ljudi koji se povlače, ne eksponiraju se. Često ih niko ni ne pomene, kao da se knjiga sama prevela. Zoran Stojanović stavlja imena prevodilaca na korice, a to je izuzetno retko.
Prevodilac je neko ko krvari, a nikakvu slavu ne dobija. Eventualno unutar esnafa. To su ljudi koji mnogo rade, mnogo znaju, istinski su obrazovani a ne eksponiraju se i ne traže slavu, a ekonomski gledano to je sve gore plaćen krvav posao, koji zahteva talenat.
LW: Talent, znanje, umeće, veštine, kao i stvaralaštvo bilo koje vrste, danas se nalaze pod pretnjom veštačke inteligencije, o čemu sam često razgovarala s umetnicima. Sada bi bilo interesantno da saznamo nešto o tome iz ugla filozofa?
Moguće da ovo osećanje u pogledu veštačke inteligencije delim s velikim brojem ljudi. Dakle, to je nešto između fascinacije i straha.
Fascinantno je to da su ljudi, inženjeri, stvorili nekakav jezik – to je zapravo baš to, jezik – koji je u stanju da podražava ljudski intelekt.
Naime, to nije intelekt, ali je način na koji ga on podražava fascinantan, i uz to ima pristup bazama podataka, kojima jedno ljudsko biće, pa čak ni tim od deset hiljada ljudi nema.
Pretpostavljam da će ta stvar – veštačka inteligencija imati široku upotrebu.
Poreklo ovog straha bi moglo da bude i zbog toga što sam po inerciji već pomalo tehnofob, odnosno nisam oduševljen brzinom kojom tehnologija menja društvene odnose. Šta smo sve samo preživeli u poslednjih dvadeset godina…
Imam utisak da zakonodavstvo, pedagogija, obrazovanje, porodica i ekonomija ne mogu da prate brzinu kojom se tehnologija razvija.
Vi ne možete to da usporite. Vi ne možete duha da vratite u bocu. Tako da nekakav strah od toga definitivno imam. Mi, ljudi, često nismo dobri tumači sopstvenih interesa.
Nadam se da ćemo doći u tu situaciju da će zakonodavac moći na kompetentan način da proceni rizike slobodnog korišćenja interneta i rizike slobodnog korišćenja veštačke inteligencije, i da će naći način da nas zaštiti od mogućih negativnih uticaja, čiji rezultat za koju deceniju mogu da budu nedostaci obrazovanja i radne etike, kao i pritisak na zdravstveni sistem usled mentalnih i drugih poremećaja.
Moguće je i da smo propali, da je već kasno. Videćemo.
LW: Kako onda stvara ljudski um u digitalnoj eri, odnosno kako pišete svoje knjige? Prvu ste napisali tokom nesanice, a poslednju?
Jeste, stvarno sam je noću pisao. Ima nešto privlačno u tom dobu dana, između tri i šest ujutru. Tišina je grobljanska, ili, možemo da kažemo, pobožna. Nemam nikakvih distrakcija, tako da je to izuzetno dobro vreme za rad. Tu ne mislim samo na književni rad, već i na bilo koju vrstu rada. Dobro je od tri do šest završiti s tim i onda čovek može da se upusti u trivijalne, svakodnevne obaveze, ili, na kraju krajeva, u zadovoljstva i radosti razonode.
Po zanimanju sam filozof, i zaposlen sam. Predajem filozofiju i imam porodicu tako da, ovo nije ni taktično ni pametno da kažem, ali je istina je da je književnost po svoj prilici moje uzgredno zanimanje. To je moja velika strast. Mnogo volim da čitam, i uživam u pisanju.
Međutim, to nije ono jedino. Na žalost ili na sreću, čak ni prvo čime se bavim.
U svakom slučaju je proces nastanka, svaki put, kada bih se upustio u ono što se malo patetično zove stvaralački proces, to bi za mene bio izvor ushićenja, i imao bih potrebu da se izolujem i da boravim sam u svetu vlastitih junaka. U suprotnom, nemam nikakvu želju.
Kako da vam kažem, to je kao sa zaljubljivanjem. Analogija apsolutno može da se sprovede.
Naime, iskustvo pisanja utiče na mene kao zaljubljenost. Kao onda kada se zaljubite u neku osobu i postanete opsednuti njome, i sve što želite jeste da provodite vreme sa njom. I još više vremena. I nikad vam nije dovoljno. Onda, kao i svaka druga, i ta zaljubljenost prođe.
Pišem kada osećam zaljubljenost u neku ideju, u neki književni pejzaž, ili u svet svojih književnih junaka.
LW: Sada ste već gotovo u godinama svog Adrijana, jednog od glavnih likova, koji na samom početku romana puni 40 godina. Da li je ta brojka, nešto o čemu ste dosta razmišljali? Zašto je ona važna, ili prelomna?
Polako stižem u njegove godine. Kada sam pisao, razmišljao sam unapred kako bi mogao da se oseća neko ko ima 40 godina. Međutim, kod Adrijana nije ta četrdesetica sama problem. On već od 31. najmanje, ima osećaj da mu je dodeljen nepotreban višak, neki produžetak života koji on nije ni hteo i ne zna šta će s njim. Dakle, on je imao osećao da je trebalo da umre i u izvesnom smislu brodi kroz svakodnevni život kao takav, nekakav živi mrtvac. On to nije zbog četrdesetog rođendana nego zbog poslednjih 8-9 godina. Sada možemo da tumačimo zašto je to tako. Možda je takav upravo zbog kraja ljubavne veze, jer se na neki način hronološki podudara, raskid s Marijom u tom romanu i početak njegove potpune zapuštenosti.
Ono što je zanimljivo za njega je to da je on ’81. godište. Prvi je milenijalac, koji je napunio 40 godina, i to u decembru 2021. godine. Time ne počinje njegova egzistencijalna kriza, već mi saznajemo da je kriza njegov način života.
Možda sa četrdeset godina čovek počne više da oseća kako je on jedna organska mašina, i krene da poredi sebe od pre deset-petnaest godina, a tada shvata da vreme radi protiv nas. Vreme nam nije saveznik. Ne bi trebalo zbog toga da budemo morbidni, nego da budemo suroviji i strožiji prema svom vremenu.
Evo, ja sam moralista i veoma volim Seneku, pa ću ponovo da ga citiram. U jednom pismu, on kaže: „Jedini istinski posed koji mi imamo je naše vreme, a to je posed sa kog svako može da nas otera.“ On tako govori kao šezdesetogodišnjak, a za tri godine će Neron tražiti od njega da se ubije. Nakon što je imao buran život, počeo je da ceni vreme.
Mi stalno odlažemo ono što nam je zaista važno, zbog nekih trivijalnih obaveza.
LW: Šta bi ste još rekli o ljubavi, koja je takođe tema Vaših romana, pored toga što ste u više navrata, pa i u svojoj knjizi, citirali Seneku, odnosno da je ljubav poludelo prijateljstvo?
Ljudi su u prijateljstvu inače veoma razumni. Znate šta je prijateljstvo? Hajde da se držimo antičkih izvora platonsko-aristotelijanskih – to je jedna razumna naklonjenost između dve osobe, koja nema u vidu samo korist i zadovoljstvo. U takvom prijateljstvu možemo da budemo samo s nekoliko osoba, ne s mnogo. To znači da tu postoji neko vrednosno duboko podudaranje, slažemo se oko bitnog. Da li neko voli nes-kafu ili filter, to je nebitno, trivijalno. Međutim slažemo se oko toga šta je u životu lepo, dobro, pravedno, itd… Samim tim ne možemo da budemo prijatelji s onima s kojima se ne slažemo oko fundamentalnih vrednosti.
Međutim, ljubav preskače preko toga. Izrazito je posesivna i teška za onog ko je voljen. Meni se u tom smislu veoma dopada ono što je Rilke na jednom mestu tim povodom rekao, jer i on razlikuje, poput Aristotela, voleti i biti voljen. Naravno, najbolje je da vam se u isto vreme desi i da ste voljeni i da volite. Na osnovu onoga što je on tim povodom rekao, sada dajem svoje tumačenje – ništa gore od biti voljen a ne voleti. Ako mene pitate kako bih definisao pakao to je – vole vas a vi ne volite. To je nešto najstrašnije. Ima li gnusnijeg i težeg tereta od toga da vas neko voli a vi njega ne? To je užasno, naporno…
Kad vi volite a neko vas ne voli to je bolno i vi patite kao Prustov Svan, ali to je transformativna ljubav. Neprestano se preobražavate. Sve i da se priča završi katastrofalno, nekim brodolomom, da se ne konkretizuje i ne finalizuje ta ljubavna veza, onaj ko je voleo je uvek sebe unapređivao i o sebi nešto novo spoznao. Za razliku od onog ko je voljen a nije voleo, taj je nadrljao.
Da se vratim opet na Seneku, to je taj starački ton, stoički, oprezno s tim… Zašto? Zato što ljudi u ljubavi prave gluposti, strahovite greške… Ljubav je ponekad sebična, povređuje druge ljude. Dakle, neko prijateljstvo udareno mokrom krpom.
Kada čitate Aristotelovu Politiku, onda vidite koliko je gradova propalo zbog toga što se neko u nekog zaljubio, i ukrao ga. Grad zarati s gradom, stradaju mladići, završavaju s kopljima i mačevima obezglavljeni ili bez ekstremiteta… Prosto sam bio fasciniran koliko je često u Antici nedozvoljena ljubav bila uzrok ratova.
Tako bih objasnio zašto je to poludelo prijateljstvo, jer stvara ogroman broj posledica a ne mari ni za kakve obzire.
LW: Da li to znači da ni ljubav neće spasiti svet?
Zavisi kakva. Ova strastvena, posesivna ljubav između muškarca i žene, pa ljudi previše očekuju od toga. Previše. Ako pogledamo kinematografiju, muziku ili poeziju, tu ljudi sve svoje karte stave na to u svom životu. Hajde da ih pošteno pitamo, ne posle godinu-dve nego posle deset, petnaest godina: Kakav vam je bilans? Jeste li našli to što vam je potrebno?
Imam utisak, iako ovo nije popularno što ću reći, zvučaću kao mistik, ali sve ljubavi su tu da nas poduče da polako počnemo da se odvikavamo od toga da volimo ono što u svetu nastaje, neko vreme traje i nestaje. Ma šta to bilo. Ne da prestanemo to da volimo, ali da počnemo da otkrivamo da postoji nešto ili neko što prevazilazi. Postoji ljubav koja vas nikada neće izneveriti. Ipak, ne bih da zvučim kao propovednik.
LW: O knjizi ne bi trebalo suditi po koricama, pa ćemo zato, jer je u ovom slučaju važno, ipak o „Roniocu iz Pestuma“, freskopisu koji se nalazi na omotu Vaše treće knjige, reći nešto za kraj?
Reći ćemo da je divan. Neverovatno je da je umetnik dopustio da je jedno takvo remek-delo ostane u grobnici. S druge strane, zato je i sačuvano. Dakle, to nije bila freska kao umetničko delo za eksponiranje u javnom prostoru. Tu je sahranjen neki mladić, koji je, po svoj prilici, rano skočio u neizvesnost, i otišao u zagrobni život.
Taj umetnik, grčki genije s juga Italije, iz Pestuma, s početka 5. veka p.n.e. anoniman za nas, na žalost, na divan je način ukrasio, tako da to uopšte ne deluje kao da je grobljanska atmosfera. Tu su scene muzike, golotinje, grčki simpozijum ispijanja vina… a na tavanici mladić koji hrabro skače u vodu. Za mene je to metafora nekakvog orfičkog očekivanja da će zapravo zagrobni život biti bolji od ovoga.
LW: Verujete u to?
Svim srcem.
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
