Duška Nešić
Duška Nešić, foto: Tijana Janković-Jevrić

Kostimografkinja Duška Nešić: „Ceo život sam nosila modu u sebi“

Nakon svetskih filmskih hitova, Duška Nešić potpisuje kostim u novoj opereti „Pariski život“ u Madlenianumu

Raskošna u svom talentu a skromna u željama, nežnog glasa i jake volje, Duška Nešić je umetnica, i to mlađe generacija, koja je već postigla mnogo. Dovoljno je reći da je radila u sektoru kostima za “Igru prestola”, “Ratove Zvezda”, “Robina Huda”, “Pad zvezda”, “Blaženstvo”… Podjednako je angažovana kako na filmu tako i u pozorištu, dok je Duškinu haljinu na crvenom tepihu na Festivalu u Kanu nosila glumica Laura Pizzirani za premijeru filma “Priča nad pričama”.

Duška Nešić
Duška Nešić; foto: TIjana Janković-Jevrić

Talentovana i vredna Dubrovčanka, iako je posvećena ovom dinamičnom poslu, koji zahteva, između ostalog, i česta putovanja, ona je ostvarena i kao majka. Štaviše, kostimografijom je Nešićeva počela da se bavi tek kada je nešto kasnije u životu otišla na studije u Rimu na Univerzitetu Sapienca, i tamo upisala smer Nauka o modi i kostimima. Tada je pored sebe već imala decu, ali i jasan cilj čime želi da se bavi i na tom putu, koji nije bio lak, nije odustala.  

Projekti i angažovanja su, kako i sama kaže, prirodno počeli da se nižu, a jedan od njih je i nova opereta u Operi i teatru Madlenianum „Pariski život“, čiju prvu premijeru ćemo imati priliku da vidimo 1. oktobra, a drugu 8. oktobra. Duška je već bila prisutna na ovoj beogradskoj sceni, kada je s rediteljem Robertom Boškovićem, pored aktuelne predstave, radila i na kostimu za „Veselu udovicu“.

svg%3E
Proba bez kostima operete Pariski život; foto: TIjana Janković-Jevrić

Kostimografkinja Duška Nešić je tek pre par dana stigla u Beograd, pravo iz Finske gde je takođe bila angažovana na kostimu. U Madlenianumu sada teku finalne pripreme pred premijeru. Međutim, uprkos tome što je u poslu, umetnica nas ljubazno poziva u garderobu na razgovor, i to u uzbudljivom trenutku kada je vreme za odabir nakita i ostale rekvizite.

Duška Nešić
Duška Nešić; foto: TIjana Janković-Jevrić

Život umetnika je oduvek bio pun lepote, ali i izazova. Šta se onda dešava kada se u svet kreativnosti i neizvesnosti uputi mlada žena iz regiona? Kako je u svom naumu istrajala i pokazala da se ljubav prema stvaralaštvu, vera u sebe i upornost na kraju isplate? O tome, i o svojim kostimima, govori nam pasionirana kostimografkinja Duška Nešić, koja se u Madlenianumu već oseća kao domaća, i čija joj radionica, kao i ekipa pričinjavaju zadovoljstvo u radu:

LW: Nama u publici je dovoljno već kad čujemo za koja filmska i pozorišna ostvarenja ste radili i da, ne znajući ništa o kostimu, budemo impresionirani. Međutim, šta je to što Vi u svom poslu kao profesionalac smatrate dosadašnjim, najvećim uspehom?

Duška Nešić: Nisam nešto preterano ambiciozna osoba, i ako to ne izgleda tako. (osmeh) U suštini, više se pročuo moj rad sam po sebi, pa su me zbog toga zvali, nego da sam se ja s druge strane borila za to.

Takođe, u tom smislu rada, pozorište i film su mi dva različita polja.

Što se tiče filma, tu nisam bila kostimograf, ali sam bila deo kostimografske ekipe. Recimo, najdraže mi je projekat baš ovaj poslednji što sam radila “Knives out 2”, deo što uskoro izlazi. Imali smo divnu glumačku postavu, i odličnu ekipu u kostimima.

Što se tiče pozorišta, svaka predstava je za sebe… priča za sebe, jer ja sam ipak više kreativni deo. Svaka nosi nešto novo, nešto drugačije…

Više bih mogla da izdvojim kako sam emotivno, i u društvu s ljudima s kojima radim doživela neki projekat. To bih mogla eventualno da izdvojim, ali ne neki svoj rad konkretno… Svaki moj rad je moj rad, i cenim ga. Nemam nešto najdraže. Možda ću imati u budućnosti.

LW: U tom projektnom smislu, kako vam je „legla“ epoha koju ste radili za novu operetu u Madlenianumu?

Duška Nešić: Ovo je jedna od meni dražih epoha, zato što je kombinacija. Naime, radili smo sredinu tridesetih. Jako je s jedne strane avangardna i eklektična, zato što vuče još iz dvadesetih, a ide već ka četrdesetim godinama. Tako da je sve to jedna mešavina ženskih haljina. Na primer, tada je počela da se otkriva ženska silueta, ženstvenost… to su otvorena leđa.

Duška Nešić
Autor skice je Duška Nešić; foto: TIjana Janković-Jevrić

LW: Kako si izgledale Parižanke sredinom tridesetih? Kako ste ih obukli u predstavi „Pariski život“, čiju premijeru Beograđani uskoro očekuju?

Duška Nešić: Kad vidite te haljine i krojeve iz toga perioda, to sve dosta podseća na haljine koje se i dan-danas nose, na toalete i večernje haljine. Samim tim, one kao takve zablistaju, jer vam je tu već nešto poznato. Samo što su, možda, u pitanju malo drugačiji materijali.

Duška Nešić
foto: TIjana Janković-Jevrić

U svemu tome kombinovala sam i avangardu. Ipak je to Pariz. On je bio, što se mode tiče, među najjačim svetskim ikonama. Ima tu i smirenijih tonova i smirenijih detalja, ali i dosta avangarde.

Ovo mi je prvi projekat u kom sam izašla iz neke zone komfora. Ima veoma mnogo šarenila, tako da me je malo i strah.

LW: Sudeći po kostimu u garderobi, verujem da će publika biti oduševljena bojama, jer ste više put do sada pokazali da se hrabrost isplati. Naime, Vaš put do kostimografa je nešto malo drugačiji, i kao takav je vrlo inspirišući. Vi ste prvo postali mlada mama, pa ste tek kasnije upisali fakultet i krenuli u kreativne pohode. Uprkos patrijahalnim očekivanjima, zar ne?

Duška: Ne znam da li se sećaš starog filma „Ja sam gospodar svoga tela“? To je jedan stari jugoslovenski film. Pa, ja sam taj gospodar svoga tela. Nekako sam odgojena da mislim svojom glavom, i da ne spadam pod te neke kulturna uverenja koja su nam nametnuta u patrijahalnom društvu.

Mene je otac odgajio, i možda sam tako imala tu podlogu, da mi je tata bio i otac i majka. Već sam iz tog nekog okruženja izašla s totalno drugačijim mišljenjem, gde nema te podele. To mi je unelo te neke  aspekte prema životu, gde sam se borila  za sebe. Jednostavno doživljavam sebe kao ženu koja vredi, koja može sve bez obzira da li je udata… Da mogu postići sve što želim.

Međutim, naravno, sve to nosi veliku žrtvu, u ovom ili onom smislu. Svaki čovek bi trebalo da se bori, da ne pada pod te neke nametnute kriterijume.

LookerWeekly magazin Oktobarski salon 2022 baner
Duška Nešić
Duška Nešić; foto: TIjana Janković-Jevrić

LW: S distance, sada kada se nižu projekti i kada su deca odrasla, može da se učini da to sve teče tako, prirodno i lako. Iako je to bila Vaša želja oduvek, da li je bilo teško u početku?

Duška Nešić: Da, ceo život sam nosila modu u sebi. Međutim, bilo je teško, naravno, ali svaka nova situacija je poučna. Posebno me je taj period u životu naučio, da bez rizika nema profita, što je nekako možda sad jeftino rečeno. Ali, mislim da posle svakog truda, koliko god on bio težak, uvek dolazi nagrada.

To je ono što ja uvek govorim svojoj deci – ti prvo moraš posaditi seme, pa se moraš brinuti oko toga što si posadio, da bi dobio plod. To je tako nekako metaforički rečeno, ali se apsolutno može primeniti u našem životu.

Meni je mnogo puta došlo da odustanem, jer sam bila iscrpljena. Još je i mala ćerka bila sa mnom… a i fakultet je bio težak sam po sebi. Onda bih sela sama s sobom i rekla: „Ne, ako si krenula to je to, ideš do kraja.“ I stvarno se isplatilo, pa sam danas tu gde jesam.

Sve je prirodno išlo, i ja verujem u taj kosmički princip  – koliko daš toliko ti se vrati. Stvarno sam radila i učila. Ne znam  da li tu postoji i neki delić sreće koja te prati.

Mislim da svaki čovek koji ima tu neku želju u sebi, tu vatru koja te gura, i kad radiš sve ti se vrati.

LW: Možda je prethodno pitanje bilo malo ličnije, ali mislim, a i drugi će se složiti s tim, da je Vaš lični primer vrlo poučan i ohrabrujući za druge mlade ljude, devojke i žene… Verujem da je i Vaša ćerka gleda na Vaš uspeh danas na sličan način? Da li će krenuti maminim stopama?

Duška Nešić: Moja ćerka je svesna svega toga. Ima 16 godina. Jako je pametna i stabilna, s nogama na zemlji. Ona mi je s deset godina poklonila čestitku, koju uokvirenu čuvam, a  u kojoj je ona napisala: „Nemoj se nikada menjati. Ostani to što jesi.“

 Kad ti dete s deset godina nešto tako napiše, znaš da je ovo što radiš ispravno.

Ona je takođe, dosta kreativna. Vodim je sa sobom dosta po garderobama i projektima, kada je slobodna. Zanima je… Za sada je bar u tom nekom filmu da je to zanima, ali videćemo… Mlada je još. Ima slobodu, a ja ću samo biti podrška šta god ona da odluči.

LW: Kako smo priču sad na neki način okrenuli ka budućnosti, kako na nju gledate kada su nove tehnologije u pitanju? Koliko digitalizacija utiče na kostim već sada, i da li će generisana umetnost zameniti dela živog umetnika?

Duška Nešić: Kod nas se još uvek koristi stari način u kostimografiji. Pomogla je, recimo, ta tehnologija što se tiče crtanja skica.  Tu je dosta pomogla, iako sam i sama u početku bila protiv toga. Pre, kada bi imao neku ideju, dok ti to nacrtaš, pa možda ti se ne svidi, pa onda moraš u drugoj boji da crtaš ponovo… Ovako, na kompjuteru ili iPad-u, možeš samo jednim klikom to da promeniš. Materijale menjaš, boje menjaš… Nacrtam sami kroj haljine, i onda klikom menjam boje.

Što se konkretno nove tehnologije tiče, jedino što sam radila, i to je bilo teško, je VR film. To smo radili sa 12 kamera na glumcu, ali opet su i tu bili kostimi realni. Neka kompjuterizacija svega, mislim da će, bar  kod nas doći dosta kasno, i ne znam koliko će to opstati… Možda u nekoj dalekoj budućnosti, jer jedno ima dušu, a drugo nema dušu.

Nosim neki stari odgoj.

Duška Nešić
Duška Nešić; foto: TIjana Janković-Jevrić

LW: Interesantno je da ste za temu svog istraživačkog master rada imali naslov “Moda za vreme socijalizma u Jugoslaviji pedesetih i šezdesetih godina”, a za to ste dobili Rektorovu nagradu. Da li u modi postoji nešto što možemo nazvati “duh vremena”? Da li dizajneri osete potrebe ljudi u tom smislu, ili je to pre nametnuta potreba, diktat mode?

Duška Nešić: To zavisi od dizajnera, koja je njegova interpretacija, koji je njegov vizuelni identitet. Naravno da imaš uvek one koji osluškuju. Pogledaj Coco Chanel, ona je oslobodila ženu od korseta. Koristila je žersej, materijal koji klizi na koži, što je opet u službi slobode tela. 

Kada sam radila master, došla sam do Aleksandra Joksimovića. On je bio alfa i omega u bivšoj Jugoslaviji što se tiče dizajnera. Slušajući njegove priče, opet vidiš koliko tu ima uticaja, naravno, i koliko je on modu prilagođavao. Opet, imaš dizajnere koji rade na nekoj svojoj kulturnoj baštini, pa onda to unose u svoj rad. Imaš street style, nekog koje više komercijalan, koji ide možda više na zaradu, a imaš i umetničkiji pristup.

LW: S obzirom na to koliko ste projekata već radili, da li postoji neka epoha koju do sada niste prikazali u kostimu?

Duška Nešić: Hm… Ne znam… Nisam radila gotiku. (smeh) Zapravo, radila sam Trubadur! To je bilo nešto između gotike i renesanse. Mislim da sam sve već radila, što na filmu što u pozorištu.

Duška Nešić
Duška Nešić u Madleninaumu u garderobi sa saradnicima; foto: TIjana Janković-Jevrić

LW: Trenutno ste u Beogradu, i to tek nekoliko dana. Koliko često ste dolazili u naš grad, i kako Vam se vreme provedeno u njemu čini?

Duška Nešić: Ovde sam bila i kad sam radila i “Veselu udovicu”, a povodom “Pariskog života” sam bila i u maju, kada smo kupovali materijale. Ovde sam već domaća, a radionica i ekipa u Madelnianumu su odlični. Užitak mi je da dođem ovde i da radim.

Imam čak i neku rodbinu tu, pa sam i ranije dolazila. Ja volim Beograd, jer ima tu neku toplinu. Još uvek ima taj neki retro momenat iz Jugoslavije. Valjda mi budu neke uspomene, nešto nostalgično.

svg%3E
Proba bez kostima operete Pariski život; foto: TIjana Janković-Jevrić
U opereti "Pariski život", Žaka Ofenbaha, u režiji  Roberta Boškovića, pod dirigentskom palicom Vesne Šouc, i po koreografiji Milice Cerović, a u adaptaciji Igora Weidlicha, igra veliki ansambl: Vasa Stajkić, Dimitrije Cincar-Kostić, Arsenije Tubić, Đorđe Viktor Vlajić, Branislava Podrumac, Jana Pogrmilović, Anja Orelj, Miloš Đorđević, Srđan Timarov, Vladimir Andrić, Ana Cvetković, Dragana Popović, Ivana Medić, Đorđe Stojković Žarko Stepanov, Vesna Đurković, Mina Gligorić, Irma Dragičević, Nevena Đoković, Ana Bartoli, Vanja Milačić, Sara Bojić, Petar Đurđević, Milan Milosavljević, Đorđe Kreća, Nemanja Bajić, Milena Moravčević i Marija Pantin, a tu je i orkestar Opere i teatra Madlenianum, kao i brojni horski i plesni ansambl.