“Što se tiče samog procesa rada, radili smo sa profesionalnim i igračima amaterima.”
Selektorka jubilarne 20. Slobodne zone – smotre angažovanog, igranog i dokumentarnog filma, Branka Pavlović predstaviće svoj autorski, eksperimentalni dokumentarni film “Maga 1909” 10. novembra od 21 čas u DKC-u, u okviru aktuelnog programa festivala, koji će trajati do ponedeljka, 11. novembra.
Kako je filmskim jezikom, spajajući ples i muziku na relaciji Beograd-Berlin opisala život naše reformatorke, teoretičarke umetničke igre, filozofkinje, feministkinje, koreografkinje i prve novinarke lista “Politike” Marije Mage Magazinović (1882-1968), filmska autorka nam objašnjava u razgovoru, za koji je s velikom ljubaznošću i voljom izdvojila vreme u svom veoma gustom festivalskom rasporedu.
LW: Ovo je jedan sasvim drugačiji biografski film, zar ne? Kako ste se upustili u eksperimentalno stvaralaštvo?
Moj početak bavljenja eksperimentalnim stvaralaštvom u suštini je povezan s mojim studiranjem i životom u Berlinu. Studirala sam nešto što se zove umetnost u kontekstu. U pitanju je master program, u okviru kog se umetnici najrazličitijeg profila susreću, i rade projekte koji su, pre svega, participativni, i interdisciplinarni. Ono što je bio moj fokus tokom tih studija jeste art in open space – umetnost u javnom prostoru.
Tu sam imala priliku da probam dosta toga, mnoge formate, pa je tako “Maga 1909”, između ostalog, sad kad ovako retrospektivno gledam, rezultat tog mog berlinskog iskustva.
LW: Da li je priča o Magi nešto poput kulture sećanja kojom ste se takođe bavili?
Što se kulture sećanja tiče, to su projekti koji se bave najviše istorijom stradanja u Drugom svetskom ratu, kako u Srbiji tako i u Nemačkoj, u pitanju je “Svetlost svitaca”, takođe projekat Slobodne zone. “Maga 1909” je, naravno, takođe neki vid kulture sećanja, zbog toga što je Maga Magazinović relativno nepoznata, čak i ljudima koji se profesionalno bave plesom.
Milica Tančić, koja pored toga što tumači jednu od dve glavne protagonistkinje ovog filma i naša je koreografkinja, ona je i učenica „Luj Davičo“ baletske škole, koja nosi ime Maginog učenika.
Koliko sam čula od nje, ta činjenicu da je tokom rada i pohađanja te škole, tek svega nekoliko rečenica saznala o Magi Magazinović, ali ništa značajno više od toga, to sve, eto, svedoči o tome koliko je ona zaboravljena iz različitih razloga. Nadam se da smo to i izložbom „Slobodan let“ na tu temu, koja je održana u Bioskopu Balkan prošle godine, i ovim filmom malo to promeniti.
LW: Da li je deo pripreme na filmu “Maga 1909” upravo i izložba „Slobodan let: Maga Magazinović, kroz vremensku i prostornu disperziju“ u Bioskopu Balkan, prošle godine? Da li su neki od učesnika tadašnje radionice, i igrači u filmu?
Tokom trajanja „Slobodnog leta“, sa igračicama Milicom Tančić i Marianom Hilgert smo napravili plesnu radionicu na kojoj se, na otvoreni poziv, prijavilo oko 12 učesnika. Igračice su sa njima razvile nekoliko scena baziranih na takozvanim studijama pokreta, fotografijama Mage i njenih učenika u različitim plesnim pozama. To je bila početna i krajna tačka tih plesnih performansa, koje su oni razvili tokom tih radionica.
Ono što je kuriozitet, i što je bitno reći za film generalno, jeste da su sve scene u filmu improvizacije, nikada nismo ponavljali neke kadrove, scene, delove…
Dogovor je uvek bio, između Tanje Drobnjak, direktorke fotografije i Maxa vom Mathiessena, snimatelja, koji je deo berlinske ekipe filma, da ćemo pratiti sve što igrači rade spontano, a da ćemo mi aktivno da reagujemo na to što će se desiti. Tako da su to čiste improvizacije, i beogradski i berlinski deo, što je negde u duhu Maginog rada i dela.
Mene je najviše fasciniralo kako je taj materijal odmah u početku izgledao i kako je prosto nosio jedan specifičan duh, gde je svako od nas ugradio deo sebe.
Mnogo toga što smo snimili u tom nekom prvom snimanju, koje je bilo probno, dalo je taj temelj budućem filmu. Mi smo u suštini imali relativno malo snimajućih dana.
Što se tiče samog procesa rada, radili smo sa profesionalnim i neprofesionalnim igračima.
LW: Koliko nam kostim, marama kao motiv, i crno-bela tehnika govore o Magi?
Još jedna važna komponenta je ta dualnost, Milica i Mariana su na neki način dve Mage, dva aspekta Magine ličnosti, pa smo tako došli do tog crnog i belog odnosno, odmah je bilo jasno da bi taj film trebalo da bude u crno-beloj tehnici.
Taj motiv sa crnim i belim kostimima, ovim maramama, je nešto što su naše dve kostimografkinje, Ksenija Terzić Đorđević i Kunigunde Berberich, odmah su došle do tog rešenja.
Druga stvar je da je ta činjenica da je Maga prosto bila zaljubljenik u nemačku kulturu u filozofiju i nemački jezik, pa je ona to svoje ubeđenje proširila na čitav svoj rad i život. U Berlinu je te sudbonosne 1909. godine upoznala i svog budućeg muža Gerhard Gezemana, koji se takođe pojavljuje u filmu.
LW: Koreografkinja i igračica u filmu, Milica Tančić i sama ima tu vezu Beograd-Berlin, kao što je i Vi lično imate, i kao i Maga što je imala?
Veza između Beograda i Berlina je jedan od glavnih motiva “Maga 1909”. Činjenica da je Maga Magazinović provela nešto manje od godinu dana u Berlinu 1909. godine, je ustvari kumovala nazivu filma.
Ta godina je bila ključna u njenom životu. Iskustvo u Nemačkoj, u Školi Maksa Rajnharta, i baletskoj školi sestra Dankan, Izadore i Elizabet Dankan u Grunevaldu, u berlinskoj četvrti, nešto je što je definisalo i njen život i njen rad, njenu plesnu i pedagošku karijeru. Na osnovu toga što je tamo stekla, definitivno se u svojoj 27 godini odlučila za ples.
Inače, u Nemačku je došla da bi diplomirala germanistiku. Taj neki motiv prevođenja iz jednog u drugi jezik, iz srpskog u nemački, ali takođe i prevođenje njene biografije njenog teksta u jezik plesa nešto je što čini okosnicu i glavnu ideju našeg filma.
LW: Recite nam nešto više i o dvema Magama u filmu? O Milici i Mariani.
Meni je bilo vrlo uzbudljivo da spojim njih dve, jer se nisu poznavale odranije. Došla sam na ideju da ih plesno spojim, tako da one sebe danas nazivaju sestrama po plesu.
Jednostavno sam ih pustila da improvizuju na određene teme iz Maginog života. Te prve plesne probe i upoznavanje njih dve našlo je svoje mesto na izložbi „Slobodan let“ u Bioskopu Balkan, i ta veza je odmah profunkcionisala.
Milica Tančić je nakon Beograd i Berlina, u Budimpešti pronašla neki svoj put, i impuls za svoju dalju karijeru. Marijana Hilgert se takođe bavila prevođenjem, germanistikom, a poreklom je iz Brazila a živi u Berlinu. Njena plesna osnova se ogleda više u uličnom plesu i kapoeri.
LW: Inspiraciju za scenario i režiju pronašli ste u autobiografskom delu Maga Magazinović „Moj život“?
Gordana Kaljalović, likovna umetnica i vajarka iz Beograda me je pozvala 2022. godine da zajedno uradimo izložbu o Mariji Magi Magazinović, i to je bila ta početna ideja, taj impuls, da počnem da se bavim njenim radom i njenim delom.
Maga je tako postala jedan veoma prisutan lik i momenat u mojim razmišljanjima, kao i taj kreativni proces sa Gordanom oko izložbe, koje je bila u Bioskopu Balkan, i dobila je Politikinu nagradu za 2023. godinu za najbolju izložbu.
Ti video radovi koje sam tada radila, za tu izložbu, su začetak saradnje Milice Tančić i Mariane Hilgert, koje su dve glavne protagonistkinje ovog filma, i koje su na neki način od samog početka od tih nekih naših proba i upoznavanja, pokušale da krenu koracima Mage Magazinović. Zajedno smo u filmu transformisale Maginu koreografiju, baziranu najviše na knjizi „Moj život“ koju je Clio izdao 2000. godine.
Jelena Šantić je uredila tu knjigu i te rukopise. Ta knjiga je vrlo retka i teško ju je naći, tako da smo odlučile da zajedno plešemo biografiju Mage Magazinović, i da vidimo da li je moguće da film koji nema off-a, i koji je baziran na dokumentarnom materijalu komunicira sa publikom u toj formi plesnog filma bez dijaloga, bez off-ova, samo sa nekim međunatpisima, koji su u suštini ili Magini citati ili citati ljudi koji su na nju uticali, njenih učitelja, uzora, itd.
LW: Odakle potiču ti citati u filmu? Citirate i Sartra, Hajnriha Hajna, Elizabet Gros…
U filmu, što se tiče citata, jedini su tekstualni trag, koji daje neke smernice, tematski okvir pojedinim scenama, i filmu uopšte. Potiču od ljudi koji su uticali na Magin život i rad, od njenih saputnika, uzora i učitelja, ali tu su i njeni citati iz knjige “Moj život”, u kojoj ona sumira svoja iskustva na svoj sedamdeseti rođendan.
Takođe Magina karijera, kao jedne od prvih žena novinarki u listu Politika – njeni članci koji su imali feminističku sadržinu, i bili su vrlo napredni za to vreme, to je takođe još nešto što može da se pročita u filmu. Sve ostalo je ostavljeno publici da oseti, domisli i učita za sebe, tako da je u svakom smilsu, vrlo subjektivan.
Kako i sama Maga kaže: …”u igri izražavate poglavito sebe.” I Milica i Mariana, i svi mi ostali učesnici i ekipa, zajedno s kompozitorkom Lončar, ostavili smo deo sebe. Nekako smo se nadali da će tu i za publiku biti mesta, da i oni na neki način učitaju, dočitaju, zaokruže ovu Maginu priču i ponesu je sa sobom u sadašnje vreme, a možda i u budućnost.
LW: Na kojim lokacijama ste snimali, i kako je organizaciono funkcionisala ta relacija Beograd-Berlin?
Lokacije na kojima smo snimali su direktno u vezi sa ključnim tačkama u Maginom životu.
U Berlinu smo snimali na platou ispred Deutsche Theater odnosno Kamerspiele – to je mesto na kom se nalazila škola Maksa Rajnharta, koju je Maga posećivala 1909. Imamo takođe i lokacije u vezi sa školom Elizabete i Izadore Dankan u Grunavaldu. S druge strane u Beogradu smo snimali u parku Manjež i u Bioskopu Balkan, gde je Maga nastupala sa svojim učenicima škole.
LW: Maga je upravo nakon te 1909. godine u Berlinu, otvorila svoju Školu za ritmiku i plastiku? Da li ste i u Berilnu naišli na neke Magine tragove?
Maga je prvobitno boravila i Minhenu, pa onda u Berlinu. Nismo pronašli puno nekih tragova, ali smo pokušali da ih rekonstruišemo na osnovu njenog teksta sećanja na Berlin i sudbonosni boravak. Ako odete u arhiv Narodne biblioteke, naći ćete određen broj njenih članaka, koje pisala za Politiku, ali ono što je iznenađujuće je to što nije puno ostavila iza sebe tragova, izuzev tih predivnih fotografija studija pokreta iz dvadesetih godina dvadesetog veka, kada je njena Škola za ritmiku i plastiku bila aktivna. Sva svoja znanja i iskustva, i poriv da spoji srpsku tradiciju u kolo i savremeni ples, utkala je u svoj rad za koji nemamo puno fizičkih dokaza osim fotografija.
Bavili smo se, kao kada ste rekli za kulturu sećanja, da domaštavamo i rekonstruišemo i da tako sačuvamo jedan deo njenog rada u jednom drugo, filmskom obliku za budućnost.
To je sad možda suviše ambiciozno tako reći ali, mislim da je prosto dragoceno bilo, barem meni videti kako ti ljudi, od kojih su mnogi po prvi put čuli za Mariju Magu Magazinović, pogotovu ljudi iz Berlina, kako su oni reagovale na te fragmente iz njene biografije i kako su plesom na neki način i samo ispričali svoju migrantsku priču.
Interesanto je da je ta plesna grupa iz Berlina, koju smo u šali zvali Maga dance company, da su oni svi glumci, a to je bila profesija u kojoj je Maga prvobitno htela da se oproba kod Maksa Rajnharta. Imali smo i jednu umetnicu performansa Nezaket Ekiči, među njima, i glumicu iz Češke Aneškuru Sevovu, kao i nekoliko glumaca i glumaca poreklom iz Srbije. Tako da je to jedna šarenolika grupa, koja nosi tu dualnost, a koja je meni bila posebno zanimljiva kada smo koncipirali film.
Mislim da su svi uneli deo sebe i svog iskustva i plesnog i ličnog i životnog, i to je ono što je meni najlepše za nekog koje bio s druge strane kamere.
LW: Muzika je neizostavan deo ovog filma, a nju je komponovala Janja Lončar. Kako ste se razumele, s obzirom da ste obe iz sveta filmu, u razigranom svetu igre u kom sama Maga kaže da u igri najviše izražavamo sebe?
Janja Lončar, kompozitorka filmske muzike sada pozanta zbog brojnih filmova i serija. Sa njom sam lično sarađivala na mnogim projektima kao montažerka, što je moje prva profesija, završila sam FDU, kao i Janja takođe. Zajedno smo radile na studenskim i profesionalnim filmovima.
Važno je ovde da kažemo da smo na lokacijama snimali bez muzike.
Nije postojala neka muzička matrica, uglavnom su plesali bez muzike, ili u pojedinim trenucima na muziku Šopena, koja se takođe pojavljuje u Maginoj biografiji, pa smo je upotrebili.
Međutim, Janja je tu stvorila jedan potpuno novi zvučni svet i dala podršku da se ta priča ispriča na jedan vrlo subjektivan način i dalo je jedan moderan zvuk.
Moram da kažem da je Antonio Toni Andrić radio dizajn zvuka, što je jedna takođe veoma bitna komponenta. Čućete, ko bude gledao film, te zvukove prirode, vode, vetra, a s druge strane grada koraka, stopala… To gluvo kolo koje su čuje u filmu, njih dvoje su to savršeno uklopili u jednu zvučnu sliku, koja apsolutno daje jednu novu dimenziju filmu.
Prvo sam monitrala praktično čitav film, a onda su Janja i Toni dodali taj svoj deo i redefinisali neke scene i doneli nešto novo u svaku od njih.
Posebnu zahvalnost dugujem producentu Nikoli Poliću. Pristao je da producira film u kom bih bila rediteljka, autorka, i montažerka. Hvala mu zaista na tome, na tom poverenju. Filmski centar Srbije je podržao ovaj film, na konkursu za eksperimentalni film.
U početku je planirano da bude kratki film, međutim ispao je malo duži, 61 minut, što ga kvalifikuje za dugometražni. “Maga 1909” je sada zvanično dugometražni eksperimentalni dokumentarni film inspirisan životom i radom i biografijom Mariji Magi Magazinović i posvećen je uspomeni na nju.
