Ako se prepustite njenom glasu, osetićete se kao da ste otišli na neko mesto gde se kriju pomalo setna, a opet tako lepa osećanja. Zvuk će se materijalizovati u vašoj mašti poput prelepih slika. Ana Bekan je tridesetgodišnja džez pevačica i budući ekonomista za turizam koja uz pomoć svog glasa može da vas odvede na divno muzičko putovanje.
Ani je muzika nerazdvojivi deo života. Kroz ovu umetnost je upoznavala svet i odrastala. „Za muziku sam se odlučila, jer mi je majka prenela ljubav prema toj umetnosti. Ona se nije bavila muzikom, ali je to mnogo volela i vodila me je sa sobom na koncerte klasične muzike. Posle baleta u Narodnom pozorištu vratila sam se kući i pevala čuvenu teme iz Labudovog jezera koju sviraju violine. Tada sam rekla mami da hoću da sviram violinu.”– priča nam Ana. U momentu kada joj se ova želja javila, naša sagovornica je imala tek četiri i po godine. Tada je i prvi put zaplovila u svet muzike. Krenula je u muzičko zabavište u muzičkoj školi Mokranjac. Nastavila je da razvija svoj sluh i znanje kroz nižu muzičku školu gde je svirala violinu. Potom je završila teoretski odsek, takođe u Mokranjcu. Kako je bila izuzetno posvećena muzici, pohađala je solo pevanje, dva razreda niže škole Kosta Manojlović, a nešto kasnije je u muzičkoj školi Stanković učila i džez pevanje. O tim danima, Ana kaže: “Bila sam baš posvećena tome. Išla sam istovremeno u dve škole, u gimnaziju Sveti Sava i u srednju muzičku. To je i naporno, jer ti dosta guta vreme. Tako da sam ukupno godišnje imala po trideset predmeta. Odeš ujutru u šest sati i nema te ceo dan i tako svaki dan. Jedno vreme sam čak išla i na ples, a kasnije sam pevala u horu u Loli, pa zatim i u Krsmancu. Svo moje vreme do sada je bilo ispunjeno muzikom, jer po meni je ona emocija. Sport ti na neki način traži da se pokažeš, da se takmičiš, dok umetnost razvija emocije. Bar ja to tako doživljavam.”
Pre Labudovog jezera, Anin dečji san je bio da bude slikarka. Međutim, ipak je njen život postala druga umetnost. O trenutku kada je ova talentovana pevačica odlučila da baš to i bude, ona priča: “Uvek sam volela da pevušim, ali kad sam u sedmom razredu čula Mariah Carrey i pesmu Without you bila sam oduševljena. Rekla sam sebi da moram tu pesmu da naučim. Non-stop sam je pevala, ali ne zato da bih drugima pokazivala šta umem, nego zato što sam stvarno to volela. Moj glas je odzvanjao zgradom. Ako sam bila kod kuće, ja bih ceo dan pevala. Toliku sam volju imala na naučim.”
Veliku želju i neverovatni talenat je vrlo brzo pokazala. Na audicijama koje su usledile ostavljala je sjajan utisak i dobijala pohvale. Sa petnaest godina je pevajući svoju omiljenu pesmu Without you je dobila komentar koji joj je i dan danas najdraži. Njen glas su uporedili sa zvukom od hiljadu violina. Ipak njena najveća potvrda i priznanje talenta je stipendija koju je osvojila na audiciji u Atini, a koja je bila za Berklee College of Music. Nažalost, ta školarina nije bila dovoljna da bi Ana sebi mogla da priušti školovanje na ovom prestižnom koledžu. „Još uvek imam koverat u kome piše da sam primnjena na Berklee. To je nešto što je meni veoma bitno, ali eto, nisu bili ispunjeni svi uslovi da bi mi se to i ostvarilo.”– kaže Ana.
Prvi džez nastup je imala 2001. godine u Domu omladine. Nakon toga su usledile svirke sa dosta različitih bendova. Jedno vreme je pevala u Tramvaju sa svojim profesorima Mišom Krstićem (klavir) i Brankom Markovićem (kontrabas) i Ivanom Švagerom (saksofon) kada su izvodili džez standard. Njen repertoar se uvek zasniva na soulu, pop-roku ili džezu.
Kako doživljava muziku i šta joj ona znači, Ana nam priča: „Mene sama muzika pokreće. Uglavnom mi je bitna pozitivna emocija. Kada krene melodija, osećam se kao da plivam u tome ili da klizam. Nekad zamišljam kao da sam na planini. Čudan je to osećaj. Pokreće me ljubav prema tome. Ljubav prema muzici. U jednom momentu sam želela samo time da se bavim. U početku mi novac nije bio bitan. Želela sam samo da nastupam. Međutim, čovek shvati da ipak mora od nečega da živi. Moraš da spojiš i lepo i korisno. Drugačije ne vredi.” Osećanja mogu biti različita, a samim tim i raspoloženje. Ova talentovana pevačica o svojoj inspiraciji, kaže: „Nekada mi je i tuga pokretač. Bitna je neka izrazita emocija. Svejedno. Sreća…super, pevaću fenomenalno. Tuga…pevaću fenomenalno. Bes…pevaću fenomenalno. Ako sam nešto ravnodušna ili ako sam na mestu gde publika nije zainteresovana, to me onda muči.”
Svakom umetniku je bitna povratna reakcija, pa tako i Ani: „Mnogo mi je bitna povratna reakcija. Najčešće mogu da je izazovem, a ako se to ne desi, onda sam tužna. Mada se to nikad ne čuje u mom glasu. Ja krenem sa svojom ljubavlju i širim ljubav oko sebe. Potrudim se kako bi gotovo uvek dobila povratnu reakciju. Sve zavisi od tebe. Kada izađeš pred ljude, na neki način moraš da budeš i glumac. Oni ne smeju da primete ako se tebi desilo nešto pre nastupa, već bi trebalo da osete baš ono što pesma kaže. Potrebno je da odživiš, odglumiš to što numera kaže i njima to preneseš. Kod mene do sada nije bilo potrebo da glumim. Prenosila sam uvek emociju koju sam imala. Ljude je potrebno da razveseliš kako bi im bilo lepo i ugodno. Sa publikom moraš da komuniciraš. Ako u njima izazoveš neku emociju moguće je da i oni zapevaju sa tobom.”
Za Anu prijatelji kažu da je sasvim drugačija na sceni. Njoj je pevanje pomoglo da se oslobodi od treme i povučenosti. Ples, kojim se bavi rekreativno, joj je pomogao u scenskom nastupu i njega doživljava kao poseban ukras.
Iako i sama piše poeziju, bitnija joj je melodija nego tekst pesme koju peva. „Kroz muziku osećam sve, pa i tekst. Desi mi se nekad da ga zaboravim, ali u džezu to nije problem, jer je dozvoljena improvizacija. Moraš znati srž teksta da bi mogao to da uradiš. Obično ljudi slušaju reč, međutim mene prvo privuče sama muzika. Nešto u njoj, neka emocija.”-objašnjava Ana.
Iza talenta ove pevačice se nalazi izuzetan trud i velika volja i želja da bude što bolja. Bez obzira na upornost, svakom od nas je potrebna podrška. Ani je najveća podrška bila majka koja je uz nju bila do kraja svog života. Sada joj je veliki podsticaj pruža njen muž Zaharije. „Vrlo je bitno da te razume neko sa kim živiš. Umetnička sam duša i bitno me je da me niko ne sputava, da mi duša ima slobodu, a ja to pored mog Zaharija imam.”– priča Ana.
O svom stilu pevanja i uticajima, Ana kaže: „Prvi i predivni pedagoški uticaj je na mene ostavila dirigent Vesna Šouc. Umela je da prepozna ono najbolje u čoveku, kao i talenat i to ne samo kod mene, već kod svih nas. Ona izvanredno peva. Dosta me je usmerila profesorka Madame Piano koja mi je predavala džez pevanje. Dianne Schurr je slepa pevačica koja svira i klavir. Ona mi se mnogo dopada i volim da pevam na način kao i ona. Slušam i učim od nje, jer ona može da skine sket koji truba svira. Žena je perfektna. Moje pevanje je kombinacija njenog stila i Mariah Carrey. Kombinacija njenog pevanja na džez način. Ne pevam čist džez već ga bojim i dodajem mu malo pop i soul prizvuka.” Muzikalnost je nasledila od svoje bake koja je ove godine napunila 100 godina. Ana smatra da je pevanje možda i ključ njene dugovečnosti, jer je brige od sebe sklanjala pesmom.
Kako se odlučila da pored umetnosti izučava i još nešto, upisala je Visoku Turističku školu na kojoj je sad apsolvent. Spoj muzike i turizma joj je bio prirodan i logičan: „Interesuje me da na neki način razvijem i turizam u Srbiji. U gradovima, selima, na planinama i jezerima, jer imamo stvarno velika prirodna bogatsva. Zbog toga sam želela da studiram turizam. Nisam to uradila zbog želje da budem vodič i da putujem, već da pomognem svojoj zemlji. Naravno, te ne znači da ne bih volela da putujem. Mislim da stranci imaju šta da vide kad dođu ovde, jer ovo je stvarno lepa zemlja.”
Ana Bekan je mlada žena i izuzetna džez pevačica koja bi želela da jednog dana svojim, soulom obojenim džezom, približi ovu muziku novim generacijama. Uživajte u njenom izvođenju pesme Misty.
foto: Tijana Janković
