Kako je dvadesetčetvorogodišnji diplomirani inženjer Saobraćajnog fakulteta i kik-bokser Aleksandar Marić na svojoj životnoj raskrsnici krenuo putem umetnost da bi napisao tri romana, pokrenuo brend muških prsluka „Antonio Marciano“ – inspirisan istoimenim likom iz svog romana, i stigao do Rima na master studije iz menadžmenta u filmskoj industriji, saznajemo u razgovoru, povodom njegovog nedavnog predstavljanja dva romana, „Šesti Božiji izaslanik“ (ljubavna drama i fantastika) i „Koloros Božji gnev“ (epska fantastika) u Kolarčevoj zadužbini.
Mladi pisac u bokserskim rukavicama i elegantnom prsluku, koji je napisao prvu knjigu „Pismo iz budućnosti“ sa samo 19 godina, danas stvara pod umetničkim imenom Alexander Arthur Mar i kaže da mu je u početku bilo teško, jer se našao u nezgodnoj poziciji. Nakon velikog truda, pri kraju fakulteta (diplomirao sa ocenom 9.70) u njemu je zaživela misao koja ga je usmeravala na potpuno drugu, kreativnu stranu. Bilo mu je teško na toj prekretnici, ali je imao čvrstu želju da se u nečemu potpunom drugačijem oproba, u čemu je i uspeo.
LW: Kako ste od Saobraćajnog fakulteta u Beogradu stigli do master studija menadžmenta u filmskoj industriji, u Rimu?
Aleksandar Marić: Kada sam upisao Saobraćajni fakultet, zavoleo sam matematiku, fiziku, mehaniku i završavao sam godinu po godinu s ljubavlju. Ali kao da sam uvek osećao da nešto fali, da izostaje taj unutrašnji mir koji krasi čoveka onda kad pronađe svoj smisao i jedinstvenu svrhu. Kako se fakultet približavao kraju, moj unutrašnji nemir je dolazio do sve većeg izražaja, kao da mi je nešto govorilo da to nije za mene. I nekako iz nekih skrivenih dubina duše, počela je da se u meni budi strast za knjigama i filmovima.
Presudan trenutak bio je da izaberem, jedno ili drugo. Odlučio sam da rizikujem.
Onda su krenule neverovatno brzo da mi dolaze ideje za filmove koje sam prvo oživljavao u romanima. Tako sam otkrio beskonačnost stvaralaštva, postao umetnik i dosegao do novih, ranije nedostupnih, umnih sposobnosti otvarajući time raskošne riznice nadahnjujućih ideja i spoznavajući međuzavisnost mašte i stvarnosti.
Rim nije slučajno izabrana destinacija, već dobro promišljen izbor. Radnja drugog romana je u Italiji, prve ideje sam dobio u Italiji. Tamo je sve počelo. Tamo nameravam da postignem prva filmska ostvarenja.
LW: Uspešan ste sportista, kik-bokser. Da li je ta upornost i istrajnost i na drugim poljima potekla upravo iz ovog sporta?
Aleksandar Marić: Nije. Nadovezaću se na prethodnu priču. Uvek sam se bavio sportom, počeo sa fudbalom, trenirao ga dugo godina ali ni tu zadovoljstvo nije bilo kompletno. Nešto je falilo. Nešto pa da kompletno dormira moju ličnost, izgradi moj karakter.
Pre šest godina, kada sam prvi put ušao u salu za boks, odmah sam dobio odgovor. Ta individualnost koja je prisutna u borilačkim sportovima gde sve zavisi od vas, gde prolazite kroz neke teške momente i imate podršku samo trenera, učinila me je jačim, umno usmerenijim, duhovno uzdignutijim, dobio sam neverovatno samopouzdanje, čvršći stav i postao bolja verzija sebe. Onda sam te osobenosti ličnosti preneo na druga životna polja i postizao zapažljive rezultate.
Boks vas ne sprema samo za ring, već pre svega za život. Nauči vas da se nosite sa stresom, a stresne životne situacije su nešto što najdestruktivnije utiče na nas.
Tako da bih rekao, upornost i istrajnost zadužio sam od Boga po rođenju i te dve osobine su najzaslužnije za sve što sam danas.
LW: Kada govorite o svojoj književnosti, najviše koristite reč duša, duhovnost. Da li verujete da je u zdravom telu zdrav duh?
Aleksandar Marić: Nisam siguran. Mislim da sve počinje iznutra i da zdrava spoljašnjost ne utiče nužno na našu unutrašnjost. Već da su zdrav duh i um jednako važni za zdravo telo i da sve ono telesno, vidljivo i opipljivo oslikava i direktna je posledica nevidljivog, misaonog.
Rekreacija je neophodna za održavanje zdravlja, ali je besmislena ako izostaje posvećenost emocijama, mislima i duhu. Da bi sklad bio moguć, potrebna je umerenost. Umerenost je ključ. Sve proizilazi iz naše podsvesti i o tome treba voditi računa.
Uzgred. Mens sana in corpore sano, direktan prevod bi bio: u zdravom duhu, zdravo telo. Tako da prvobitni smisao latinske izreke, mislim da je nosio drugačiju poruku spram današnjeg značenja ovog slogana. Preduslov za zdravlje jeste podjednaka posvećenost intelektualnom i fizičkom.
I opet se sve svodi na umerenost. Prvobitna misao rimskog pesnika, bila je da su i jedno i drugo preduslovi za sreću.
LW: Kako u tom smislu uticati na mlade da čitaju, za koje i sami kažete da nemaju strpljenja, dok Vi pišete i četvrtu knjigu?
Aleksandar Marić: Mlade moramo zainteresovani na drugačiji način. Obrazovni sistem iz prošlosti donosio je rezultate u prošlosti, međutim, danas je poprilično jasno da rezultati izostaju. Mi ne spremamo decu da žive u prošlosti, već u budućnosti. Potrebno je da se prilagodimo.
Sve češće čujem kako se krivica svaljuje na mlade, na nove generacije. To je po meni suludo. Kriva je kultura što ništa ne preduzima po pitanju gubitka uticaja u svetu savremenih tehnologija. Neko treba da sedne i prihvati krivicu, pa da pronadje način kako opstati u brzom vremenu savremenih tehnologija.
Na tu temu imam mnogo šta da kažem, a znam i na koji način se može probuditi ugašena želja mladih za čitanjem. Naravno, ima izuzetaka, ima mladih koji čitaju, ali su manjina. Trebalo bi se baviti većinom.
Međutim, danas se oslanjamo na manjinu, i kada neko kaže činjenicu da se manje čita danas, nailazi na odgovor: čita se danas, nije da se ne čita. Znači otpor promenama postoji.
Vreme će nas dovesti do bezizlazne situacije, ukoliko ne prihvatimo realnost, i ukoliko budemo vođeni sujetom i tvrdoglavošću. Moja poruka za kulturu: ovo je brzo vreme, ubrzajte sa promenama!
LW: Da li to znači da ste u ranoj mladosti dosta čitali? Šta Vas je navelo da zavolite književnost?
Aleksandar Marić: Ne, nisam dosta čitao u najranijoj mladosti. Međutim, kao dete, u najranijim godinama, kao da me je Bog usmeravao. Obožavao sam da idem na sajmove knjiga sa mamom Snežanom, da kupujem mnogo knjiga i da ih slažem po policama, povremeno da ih gledam i eventualno malo prelistam. Ali morale su biti tu u blizini!
Onda kada sam krenuo u srednju školu, kao što sam već rekao a govorim iz mog iskustva i iskustva osoba mojih godina, stari sistem školstva potpuno je ubio moju želju za čitanjem i mogu slobodno da kažem, već u drugu, treću godinu srednje škole ušao sam s mržnjom prema književnosti.
Deca danas sazrevaju kasnije i srednja škola nije vreme kada im treba nametati tešku literaturu, jer to zaista dovodi do toga da oni više nikada ne uzmu knjigu u ruku. Imao sam tu sreću da se kasnije vratim književnosti zbog primera kojima me je majka zainteresovala. Ona je znala kako da me zainteresuje, pa me je prvo upoznala sa knjigama za koje je smatrala da mi mogu koristiti i probuditi u meni uspavano detinjstvo. Zahvaljujući njoj, sam svojevoljno uzeo u ruke velika dela klasične književnosti, pročitao ih skoro sva, kao i stotine drugih knjiga.
LW: Koju knjigu biste preporučili da pročitamo?
Aleksandar Marić: Knjiga koju ću uvek svima preporučiti jeste “Slika Dorijana Greja”, Oskar Vajld, jer je u današnje vreme neophodno da spoznamo do kakvih posledica dovodi okupiranost spoljašnjom lepotom i zapostavljanje unutrašnje. Kako po druge, tako i po nas same.
LW: Da li je možda ključ u prezentaciji, u smislu da je prošlo vreme kada je umetnik nosio imidž romantičnog boema? Da li je sada bliži nečemu što je rok zvezda ili mejnstrim pop u pojavnom smislu, ne stvaralačkom, mada može biti i to?
Aleksandar Marić: Da, romantika je danas podložna ismevanju, isto kao ljubav i emocije. U današnje vreme, smatraju se čovekovom slabošću. Mada to vreme nikada neće proći. Umetnik će uvek biti romantičan boem koji nastupa i predstavlja se svetu u svetlu koje privlači publiku.
Današnji svet je dosta površan, spoljašnjost nas je potpuno razoružala. Tako da prezentacija i način na koji predatavljamo sebe, jesu možda i najvažniji korak ka uspehu.
Međutim, duša uspešnog danasnjeg umetnika, poprilično sam siguran, pripada jednom romantičnom boemu kojeg on po potrebi otkriva svetu.
LW: “Koloros Božiji gnev” je knjiga epske fantastike, a kako kažete, ona je budućnost ustvari? Recite nam više o romanu?
Aleksandar Marić: Ne kažem da je budućnost, već da može biti naša budućnost ukoliko ne osvestimo šta se oko nas dešava.
Roman objedinjuje neke aktuelne današnje teme. Globalno zagrevanje, narušavanje prirode, odbacivanje Boga i ljubavi, unakazivanje unutrašnjosti čovekove primamljivim kratkotrajnim zadovoljstvima, slabošću čoveka pred grehom i neotpornošću pod iskušenjima.
Takođe i zapostavljanje iskonskih životnih vrednosti. Roman dodiruje ta pitanja na indirektan način, kroz dinamičnu i uzbudljivu priču na krilima mašte gde svaki lik ima svoju svrhu i pokazuje sudbinu odredjenog tipa čoveka i njegovu sposobnost da se nosi sa pritiscima vremena.
LW: Na predstavljanju Vaše knjige, govorio je dr Dragomir Sando, protojerej stavrofor i profesor na Bogoslovskom fakultetu, kako je došlo do saradnje? Koliko je prisutna religija u Vašem pisanju?
Aleksandar Marić: Zbog samog prvog utiska koji ostavljaju naslovi mojih romana i činjenice da se religija i duhovnost provlače na specifican način, roditelji Snežana i Predrag su bili dosta skeptični i želeli su stručno misljenje duhovno bogatog i religioznog čoveka. Jako je čudan način na koji je došlo do saradnje sa gospodinom Dragom Sandom, ali je rezultat bio ogromno razumevanje, podrška i prijatna iznenađenost jedne takve ličnosti.
On je bio fasciniran razumevanjem takvih životnih pitanja i uopšte činjenicom da neko tako mlad zalazi na to područje, nosi se s moćnim idejama i iznosi ih i predstavlja na drugačiji način, a da pri tome ne izostaju duhovne i religiozne pouke.
Mudrost svih religija ima dosta toga zajedničkog, i ne dozvoljavam da čitalac prepozna određenu religiju u mojim delima, već da razume krajnji smisao i približi se mojoj filozofiji očima sopstvene religije.
LW: Planirate da se bavite i filmom, pišete i scenarija? Zaista se nameće jedno šaljivo pitanje, pa mi nemojte zameriti, ako Vas upitam za Rokija Balbou?
Aleksandar Marić: Veoma je interesantna pozadina priče o Rokiju Balboi, inspirativna, ali ne bih se trenutno izjašnjavao po tom pitanju. Vreme će pokazati koliko su moji planovi bliski priči o čoveku koji je napisao scenario i glavnu ulogu namenio sebi.
LW: Otkud pseudonim Alexander Arthur Mar?
Aleksandar Marić: Volim da saslušam ljude pametnije od sebe i do pseudonima je došlo baš nakon razgovora sa jednim takvim čovekom, mudrim, načitanim, pametnim, nesvakidašnjim, Tihom Danilovićem, koji je uspe, u samo nekoliko rečenica, da otvori preda mnom ceo novi horizont s putokazima i kvalitetnim idejama ka budućim ostvarenjima sopstvenih snova. Mislim da nikada neću zaboraviti taj kratak razgovor i ne preostaje mi ništa drugo osim da se zahvalim Bogu što me je upoznao sa tom osobom.
