Promocija knjige “Sutradan posle detinjstva“ (Arhipelag, 2014.), Nemanje Rotara, biće održana 24. decembra od 19 časova u Domu omladine Beograda. Reč je o romanu u kom je predstavljen život Miroslava Mike Antića, jednog od naših najistaknutijih pesnika dvadesetog veka.
Na promociji će biti prikazan i Antićev film „Druga obala“, kao i tv snimci njegovih čitanja poezije. Govornici na predstojećoj književnoj večeri biće spisateljica Sanja Domazet i urednik Izdavačke kuće „Arhipelag“ Gojko Božović.
„Sanja Domazet je napisala jednu od najlepših kritika o mom stvaralaštvu uopšte. Takođe, kao specijalni gosti, pojaviće se članovi tamburaškog orkestra „Neven“ pod upravom profesora Mihajla Jovića, koji će izvesti nekoliko kompozicija koje je Mika voleo. To su divna, talentovana deca koja pohađaju pančevačku muzičku školu i neguju tradicionalan vojvođanski muzički izraz. Ne mogu da zamislim predstavljanje knjige o Miki Antiću bez pesme i tamburaša. To bi bilo ravno onome što kod nas u Banatu kažu za supu bez rezanaca može da prođe, ali nije osobito.
Na samom početku programa biće prikazan Mikin prvi kratkometražni dokumentarni film Druga obala, promotivni video materijal napravljen za romansiranu biografiju Sutradan posle detinjstva i snimak autorovog kazivanja pesme In Memoriam. Dakle, veče je zamišljeno da bude zanimljivo, slojevito i multimedijalno“, kaže pisac Nemanja Rotar, a kako je doša na ideju da napiše ovu knjigu, on dalje objašnjava: “Nosio sam tu ideju u sebi već duže vremena. Sakupljao sam građu, razgovarao sa ljudima koji su poznavali Miku, beležio razne anegdote i čekao pravu priliku da sve to pribeležim. Pošto nisam pisac koji stvara po principu dnevne porudžbine, dakle, piše profesionalno, po diktatu tržišta ili volje izdavača, određena tema mora da sazri u meni, da se iskristališu svi detalji i dobije u svesti jasna koncepcija proznog prosedea. Tek onda, kada sam prosto „primoran“ da pišem, gonjen silinom unurašnjeg poriva i kada više nisam u stanju da svoju duhovnu muku zauzdavam čitanjem, pristupam stvaranju jednog dela.
Kao što čitalac žudi za zadovoljstvom u tekstu, tako i pisac ima potrebu da ga proces nastajanja knjige učini zanimljivim ne bi li iz čitave rabote izašao zadovoljniji, spokojniji u nekom višem duhovnom smislu. Ophrvan sivilom svakodnevice, otisnuo sam se na putovanje ka predelima večne vedrine, predelima detinjstva, kada većina nas ima bezbrižan i lagodan život i kada se detinje i mladalački nadamo i verujemo da svet ima jedino pozitivnu i humanu stranu. Upravo na toj međi, na prelazu iz doba adolescencije u prvu zrelost, stoji Mika i čeka vas sa svojim stihovima, sa svojim nesvakidašnjim iskustvima. Nisam mogao da zaronim u uspomene svoje mladosti a da se ne sudarim sa ujakom koji je baš o tom periodu najstrastvenije pisao u našoj književnosti.”
Osim fotografija koje su prvi put objavljene u ovoj knjizi, Rotar iznosi i neke, do sada nepoznate, činjenice o Miki Antiću: „Čitaocima nudim Antića kakav je bio u svojoj ranoj mladosti. Onakvog kakvog ga pamte porodični roždanici, pisma, razglednice, dnevnici i spomenari. To su i svedočenja moje majke i neke tajne koje je prvi put baš meni otkrila, a vezanu su za njenog brata.
To je jedan Antić iz posebnog ugla, ali opserviran rafiniranim pogledom, pogledom nekoga ko stalno ima na umu da je diskrecija jednog pisca svetinja i da se ona ne sme i ne može narušiti tek tako. Mika nije voleo suvoparne, naučne biografije, gde se nižu datumi i opšepoznate i do besvesti ponavljane anegtote iz života stvaraoca, već je imao neodoljivu potrebu da svaki put iznova preosmišljava ono što je već proživeo. To je bila njegova sveta igra, njegov jurodivi način da se podsmehne prolaznosti ovozemaljskog života i da se ona ne prihvati kao takva. Stoga sam morao da pribegnem literarnom lukavstvu kako bih na pravi način saopštio nekoliko istina o njemu, nekoliko poglavlja za koja pretpostavljam da bi mu se svidela“.
Nemanja Rotar je član Antićeve porodice, pa nam Mikin lik bliže opisuje poredeći ga sa Oskarom Vajldom: “Mika je bio poput Oskara Vajlda. Sav svoj talenat je uložio u pisanje, slikanje i pravljenje filmova, a sav svoj genije u život. Pamtim ga kao eruptivnu i pričljivu ličnost. Kada bi dolazio u dom moje bake Melanije sve je bilo podređeno tom svečanom činu. Servirala su se jela koja je on voleo, pratilo se šta on priča, Antić je dominirao u svakom smislu. Miroslav je živeo svoju poeziju. On je svakako prezirao banalnost i monotoniju malograđanskog svakodnevlja. Opirao se da robuje svim tim ustaljenim poslićima i ritualima koje pokorno izvršavamo kako bismo opstali u ovom stadu zvanom čovečanstvo. Kršio je pravila kada god je to mogao pa i po cenu vlastite slobode.
Jedanputa mi je moja tetka Mirjana pričala kako je u mladosti provela samo jedan dan sa Mikom. On je pozvao u Novi Sad da vidi kako on živi i gde radi i čime mu je ispunjen dan. Krenuli su rano zorom u redakciju, pa svratili prvo u jedan, pa potom u drugi bife, najposle stigli u redakciju, pa onda opet posetili jednu, pa drugu kafanu, pozorište, književni klub, obišli kuće dunavskih alasa, kusali prvorazredna jela i sve to vreme se susretali i razgovarali sa mnoštvom ljudi. Vratili su se kući u sitne sate. I tek što je granulo novo jutro Mika je drmusao svoju sestru da ustane ne bi li sve to ponovili, a ona je samo umorno rekla: „Miko, ne mogu, zaista, ja se vraćam u Pančevo.“ Izdržala je samo jedan oktanski, pesnički dan.”
