Ove godine, poruku za Međunarodni dan igre, 29. april, šalje Izrael Galvan, slavni flamenko igrač.
Međunarodni dan igre je 1982. godine osnovan od strane Svetske plesne alijanse u okviru Međunarodnog pozorisnog instituta ITI UNESCO. Od tada se svake godine, 29. aprila, na dan rođenja velikog reformatora umetničke igre, Žan-Žorža Novera (1727-1810). Misija poslanice koja se upućuje iz sedišta UNESCO-a u povodu Međunarodnog dana igre, jeste da podseti na univerzalnost ove umetnosti, koja prevazilazi sve političke, kulturološke i etničke barijere, spajajući ljude širom sveta zajedničkim jezikom Igre.
Svake godine, jedan poznati koreograf ili igrač, šalje poruku koja kruži planetom. Tu osobu bira stručni komitet Svetske plesne alijanse, u tesnoj saradnji sa Međunarodnim pozorišnim institutom i Organizacijom za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih nacija (UNESCO).
Ove godine, poruku za Međunarodni dan igre šalje Izrael Galvan, slavni flamenko igrač:
“Karmen Amaja, Valeška Gert, Suzuši Hanajagi, Majkl Džekson… vidim ih kao turbine koje generišu energiju, i oni me vode u razmišljanje o tome koliko je koreografija važna za energiju igrača. Ili možda koreografija i nije toliko važna, koliko je bitna ta energija, taj vihor koji ona pokreće.
Zamišljam Teslin strujni kalem koji ih privlači i emituje isceljujući zrak, sa posledicom metamorfoza njihovih tela: Pina Bauš kao bogomoljka, Rajmund Hoge pretvoren u bubu kotrljaru, Vićente Eskudero u insekta sa rilicom, a Brus Li u stonogu. Igrao sam svoj prvi duet sa mojom majkom, u njenom sedmom mesecu trudnoće.
Možda deluje kao preuveličavanje. Iako ja uglavnom igram sam, uvek zamišljam da sam okružen duhovima koji čine da napustim svoju rolu “usamljenog igrača”. Zar nije Didi-Hoberman razmišljao da kaže: pesme solee. Kada sam bio mali nisam voleo igru, ali je ona naišla prirodno i lako. Gotovo instiktivno. Vremenom sam shvatio da igra isceljuje, i poseduje gotovo medicinski efekat, ona mi je pomogla da ne budem toliko introvertan, i otvorila me je u odnosu na druge ljude.
Video sam sliku deteta obolelog od ebole, i bio svedok njegovog izlečenja igrom. Znam da je to sujeverje, ali nekada se može dogoditi? Na kraju, igra je postala opsesija koja je popunjavala moje vreme i koja je činila da igram čak i kada sam miran, nepokretan, odvajajući me od stvarnosti i činjenica. Ne znam da li je to bilo dobro, loše ili potrebno, ali… bilo je tako.
Moja kćerka Milena, dok sedim mirno na kauču, razmišljajući o nekim mojim poslovima, sa svojim sopstvenim žamorom, govori mi: tata, prekini da igraš. A stvar je u tome da ja posmatram ljude koji se kreću dok prolaze ulicom, dok zovu taksi, dok prave pokrete na različit način, u njihovom stilu i sa svim nepravilnostima. I oni svi igraju! Oni to ne znaju, ali oni svi igraju. I želeo bih da im viknem: ima ljudi koji još ne znaju! Mi svi igramo!
Oni koji ne igraju su nesrećni, oni su mrtvi, oni ne osećaju i ne pate! Ja volim svet fuzije, ne u smislu marketinške reči, konfuzije koja prodaje neki stil, brend. Bolje razmnožavanje, jedna atomska smeša: koktel u kome su noge vezane za zemlju kao kod Huana Belmontea, ruke sazdane od vazduha kao kod Isidore Dankan, a deo lepršavog struka kao kod Džefa Koena u Gunisima. I sa svim ovim sastojcima napraviti zadovoljavajući i intenzivni napitak, koji je istovremeno delicija i gorčina, i koji udara u glavu.
Naša tradicija je takođe u mešavini, jer smo svi nastali iz koktela čija se formula uspešno krije. Ali ne, rase i religije i politička uverenja, sve se meša! Svi mogu igrati zajedno! Možda se ne mogu oslanjati jedni na druge, ali mogu igrati na obe strane. Postoji stara kineska poslovica koja kaže: “lepršanje leptirovih krila može se osetiti u celom svetu”. Kada muva leti u Japanu, tajfun komeša vodu na Karibima. Pedro Romero, nakon vratolonme sevilijane kaže: istog dana kada je bomba pala na Hirošimu, Nižinski je ponavljao svoj savršeni skok po austrijskoj šumi. I nadalje zamišljam: udarac Sejviona Glovera, tera Mihaila Barišnjikova na okret. U tom momentu Kazuo Ono stoji mirno i šalje vrstu elektriciteta ka Mariji Munjoz, koja razmišlja o Konradu Veidtu i tera Akrama Kana da prouzrokuje zemljitres u svojoj garderobi; oni sklanjaju svoje zvečke da bi se pod prekrio umornim kapima njihovog znoja.
Želeo bih da mogu da posvetim ovaj Međunarodni dan igre i sve ove reči svim onim ljudima koji igraju baš u ovom trenutku. Ali, dozvolite mi da napravim istovremeno i šalu i želju: igrači, muzičari, producenti, kritičari, organizatori, hajde da se svi dobro zabavimo, da svi zaigramo, kao što je to Bežar činio, hajde da igramo u istom stilu, da igramo na muziku Ravelovog Bolera, hajde da igramo zajedno.”