Prava i pomalo setna slika grada. Slična onoj koja postoji samo u sećanjima starih koji su tu živeli, u vreme kada su fasade bile sveže, ili, možda, još jedino u mašti onih koji su o Beogradu takvom samo slušali. Zimsko, podnevno svetlo prelamalo se u filteru gradskog smoga, kao u pravom fotografskom mekocrtaču, dajući filmičnu konturu jednom trošnom, starom, beogradskom balkonu. Dok sam tu, na sred uske ulice, tačnije na njenom ćošku, pokušavala da uhvatim romantičan prizor, svedoka davnih vremena, malu zarđalu terasu iznad moderne dorćolske pekare, obratila mi se ženska osoba, starijeg glasa:
“Izvinite, šta piše na toj zgradi? Ne vidim dobro. Vi sigurno bolje vidite od mene. Iz koje je godine?”
Gledala sam još uvek kroz objektiv i, tako fokusirana, odgovorila da je iz 1885. godine.
“Znate, ja ovde živim i prolazim svaki dan, pa me je baš zanimalo iz koje je godine ta zgrada. Šteta što propada. Ovi koji tu žive, ne brinu o njoj.”
“Jeste, baš je šteta. Lepa je”, odgovorila sam joj, i tek da sam se okrenula da vidim ko je ta slučajna sagovornica.
Odmah mi je uz izvinjenje objasnila da je starost razlog zašto ona tako spontano razgovara sa nepoznatim na ulici, i da je ćerka često zbog toga grdi. Kada je u mom pogledu videla odobravanje, nastavila je ponosito da razgovara o svom kraju: šta se nekad nalazilo na mestu današnjeg Amana, gde je kupila dva kompleta i kako joj je drugarica baš tu pala. Vrlo lepo je govorila za svojih osamdeset i nešto godina, pa me je posebno zanimalo čime se to ona u životu bavila, kako je opstala i ostala tako očuvana.
Njena spošljašnjost je, naravno, otkrivala godine, donekle i svedočila o nekim boljim vremenima. Iznošena beretka, svileni šal i sivi kaput utapali su se u brutalizam i sivilo dorćolske arhitekture. Ipak, njene razigrane oči, očuvano držanje i glas, nagoveštavali su da je baka imala lep život. Bilo ko ko je imao bogat i dug život u Beogradu veoma mi je interesantan, pa sam sa gospođom nastavila razgovor, ne bih li otkrila kako ostariti u našoj prestonici a ostati vitalan i bistar.
“Bila sam bankarska službenica. Zaposlila sam se, i tada je tako bilo, preko veze. Mama je poznavala ministra kulture, koji me je preporučio u jednoj fabrici u Rakovici.”
Detinjstvo i ranu mladost provela je u velikoj porodičnoj kući, u kojoj su živela složna braća sa svojim roditeljima, ženama i decom. Ona je bila najstarije unuče, i odlično se seća kako se tada mesio domaći hleb, i kako su deca, iako složna, ponekad bila nestašna za trpezom. U Beograd se doselila u srednjoj školi. Njen život u velikom gradu je postao ono što je želela te kada se, kasnije, putem konkursa zaposlila u banci na Terazijama. Dobila je garsonjeru.
“Imala sam stočić u hodniku kad se uđe. Ustajala sam rano. Ni jedan kavaljer nije mogao da me zadrži u gradu duže od devet sati uveče, jer sam morala da se naspavam. Imala sam udvarača, ali mi se nisu dopadali. Birala sam. Sviđali su mi se plavi. Udala sam se tek sa 35, a ćerku rodila sa 37. Čak sam i unuče dočekala. Znaš koliki je, visok! A tek 16 godina ima! Sve sam uspela da postignem. Muž je četiri godine mlađi od mene, i sluša me. Čak i previše. Stari je Beograđanin, ali na tome nikad nije potencirao. Nikad!”
Svoje plave oči, za kojima je tragala celog života, baka je ugledala tek u pogledu svoje ćerke. Nasledila ih je od očeve majke, svekrve. “To i želju da isteruje pravdu”, kazala je moja slučajna sagovornica.
Volela je pozorište, a danas obilazi trgovine, mada ne kupuje mnogo. Muž ima svesku u kojoj beleži njihova primanja i troškove. Izgleda da dođe to vreme u životu kad su već svedeni svi računi, pa na kraju za ljubav i svađu ostaje samo to, penzija.
Slušam je, i pitam se, šta li će nama ostati za tefter?
