Autor: Milan Mažibrada
Mrzim blato na rukama. Tako je to kada igraš košarku u sred zime. Valjda su želja i talenat za sport bile jače od svega. Šut mi je bolji, lopta sama sklizne u koš. Niko se ne približava terenu kada ja igram, jer znaju da sam bolji. Trojku bacam sa ramena, to stoji, ali sa poluodstojanja sam maher.
Ujak Gojko jako smrdi kada se oznoji. Mora da je to neki poremećaj, jer niko normalan ne smrdi toliko. Nije se čak ni trudio mnogo, a znojio se kao svinja. Dobio bih ga i da se zalagao maksimalno. Imao je smešan šut, smešno je vodio loptu. Potpuni gubitnik. Samo što me nije bilo sramota što sam pored njega. Prokleta sudbino, neka se oklizne i polomi nogu. Posetiću ga u bolnici.
Sve vreme je pokušavao da bude muškarčina. Kada god bih ja postigao poen, on se smejao sa konstantnim dobacivanjem: „Bravo majstore. Svaka čast, Pa ti si ozbiljan igrač…“
Kao da sam igrao sa debilom koji misli da je manji debil od mene. Zreo sam za svoje godine folirantu. Morao sam da ga raskrinkam. Sigurno ima neke zle namere, čim mi se tako uvukao u sobu i jede moju hranu.
Podmetnuo sam nogu, kao slučajno dok je išao na koš. Pao je i bolno riknuo. Onda se pridigao sa facom koja govori: Nije mi ništa.
Govnaru, znam da lažeš, znam da te boli. Onda sam se razočarao, jer sam ga povredio. Gde je onaj dobri Sergej? Mučilo me je to jako. Bio sam lepo vaspitano dete, a od ovog ujaka mi je pritisak skakao. U mojoj kući bilo je mesta samo za jednog mlakonju, mene, on je bio smetalo. Pokušaj da ga razumeš, Sergej, potrudi se, stavi se u njegovu kožu, ne budi nasilnik. On je u jednom trenutku rešio da napravi pauzu i seo je za klupu do terena da popuši cigaretu. Uguši se, budalo.
Zašto te toliko mrzim?
„Ujače Gojko, zašto pušiš?
„E moj Sergej, da znam odgovor na to pitanje, ne bih ni pušio, zar ne?“
„Ti mnogo ćutiš, znaš? Ne znam ništa o tebi, zašto si tako ćutljiv?“
Povukao je krupan dim i zamišljeno pogledao u nebo.
„Zašto zvezde na nebu sijaju samo noću?“
„Zato što je tad mračno, pa mogu da se vide, ujače Gojko?“
„I ti ni ne pokušavaš da ih vidiš preko dana, prosto znaš da su one tamo negde velike i sjajne, zar ne? Videćeš ih kad za to dođe vreme…“
Ovu stranu Gojka nisam upoznao. Pesnik!
„Porediš sebe sa zvezdama, ujače Gojko?“
„Zovi me Gojko, može? Nisam ja toliko star i opasan… Vidim da ti se ne dopadam, izvini što ti smetam i što sam ti okupirao sobu. Videću sa Slavicom da pređem na kauč u dnevnoj sobi, velik si ti dečko da spavaš sa mamom i tatom.“
On je čudak, definitivno… Ali me čita. Ne misli valjda da sam loš? Ne želim da iko misli da sam negativac. Ja sam dobri Sergej Prepelica, dete za primer.
„Ti misliš da sam ja neki mangup, zar ne?“
„Ne, samo želiš da budeš mangup pred nekim ko te još ne poznaje.“
Psiholog… Čitao me je kao laki časopis koji se deli na ulici. Bio sam mali, bio sam poražen, svestan svoje nezrelosti i detinjatosti. Potpuno sam ga razočarao…
„Nisam ja takav, znaš… Samo si mnogo čudan, i ćutiš… Eto.“
„Ma bez sekiracije, drugar, i ja sam mrzeo matorce kada sam bio tvojih godina, nema veze, a i jesam komičan i čudan, to je sigurno.“
Vratio sam se na koš i šutirao. Ta lopta je imala svoju viziju života. I ja sam, biću uvek sa tom loptom, mi smo pobednici. Posle nekog vremena, samo je ustao i otišao. Nestao daleko u magli Zemuna. Otišao je negde ka reci. Verovatno će plakati tamo sam. Voleo bih, ipak da sam veći i da mogu da mu pomognem. Nešto mu smeta, nešto ga tišti, zato je jadan. Možda i ja postanem kao on, ako ne uspem sa ovom košarkom. Zašto nismo srećni?
Možda je on još jedan pas, još jedna neshvaćena jedinka koja tako hoda i traži sreću. Možda su i njega zezali kada je bio mali. Svakako, to nisu moja posla… Morao sam da se posvetim tom košu. Pustite me, rodbino, roditelji i nesrećni drugari, Sergej Prepelica misli na sebe od ovog dana.
Nastaviće se…
