Šta je to što je i dalje zajedničko Bejbi bumerima i Generaciji Z, uprkos velikom tehnološkom napretku, koji se desio u generacijskom međuvremenu, a kakvoj budućnost može da se nada najmlađa Alfa? Mogući scenario daje nam autor knjige “Medveđi zagrljaj”, Milko Štimac.
Kao romanopisac, ali i ekonomista, vraćajući se u našu prošlost, u svojim tekstovima traži odgovore na to odakle smo krenuli a kuda idemo kao društvo, i na koji način nas to putovanje, navođeno spoljnim uticajima i individualnim izborima, kolektivno i lično čini da se osećamo manje ili više neudobno, jer ga ne prolazimo rasterećeno, već uvek uz otežavajuću neminovnost “medveđeg zagrljaja”.
Štimac je konsultant za organizaciju tržišta kapitala, pa tako u njegovom pisanju i u ovom razgovoru, ekonomska terminologija se preliva iz esnafa i u naše neposredno okruženje i u svakodnevni život oblikujući društvo i prilike u kojima živimo, i one koje nas tek čekaju u budućnosti.
U romanu „Medveđi zagrljaj“, koji je usledio nakon prvog „Poljubac miholjskog leta“ čineći tako drugi deo još uvek nezaokružene trilogije „Menica bez pokrića“, autor nas vodi u posleratno vreme, u salonac na Terazijama, u kom drug Brzi, predratni broker koji je bio uhvaćen u berzanskim manipulacijama, po oslobođenju Beograda, kao partizan traži svoje iskupljenje tako što se suočava sa svedokom svojih prevara, policajcem Slavenom. Nakon tog mučnog susreta, ni jedan od njih dvojice više neće biti isti, jer novonastale okolnosti zahtevaju promene.
Zašto je dug vezivno tkivo zajednice? Da li svaki razvoj znači napredak i da li svaki napredak nužno znači razvoj? Kako to sve utiče na društvo u celini a kako na običnog čoveka? Otkrivamo u intervjuu:
LW: Kada će malo da nam popusti taj „medveđi zagrljaj“?
Uffff… Znate šta, svi živimo živote u medveđem zagrljaju. Retko ko od nas može da utiče na sve te okolnosti koje mu određuje život. Samo od naše reakcije na to zavisi za koliko komocije ćemo se izboriti u tom zagrljaju, ali ga se nikada ne možemo u potpunosti osloboditi. Živimo sa drugim ljudima, određujemo se prema drugim ljudima, prema njihovim reakcijama na nas – ne, naravno, prema svima jednako, jer nam neki znače više a neki manje… Tek, život nam prolazi u zagrljaju okolnosti. Da li ćemo te okolnosti doživljavati kao medveda i medveđi zagrljaj ili nešto lepše, to opet zavisi od nas, i te naše borbe da se izborimo za neki slobodniji prostor u tom zagrljaju.
Šta još što možemo da doživimo kao pomenuti stisak, to jest, koje još značenje ima izraz koji je i naslov knjige?
U knjizi, “medveđi zagrljaj” ima tri značenja.
Prvo značenje je to da je reč o taktici trgovanja na berzi. Ako hoćete da preuzmete neku firmu, onda krenete da izokola kupujete sve više i više njenih akcija, kako bi onda u jednom trenutku, kada vidite da ste kupili kontrolni paket akcija, kada imate toliko vlasništva da možete da odlučujete o poslovnoj politici te firme, onda se svi ostali akcionari praktično nalaze u nekom “medveđem zagrljaju”, jer ćete im vi određivati po kojoj ceni mogu da prodaju svoje akcije. Vi ćete bitno uticati na tržište, i tako dalje…
Drugo značenje je ideološko. Radnja romana je smeštena u jesen 1944. godine, po oslobođenju Beograda, i to je onda jedna prosto jasna alegorija. Zna se na koga mislimo kada pominjemo medveda sa Istoka. On nas je prigrlio tada, ne toliko vojskom koliko ideologijom, koju su domaći apostoli tog učenja preuzeli. Praktično taj stisak ne popušta. Može da poprima malo različite oblike s vremenom. Možemo da ga zovemo i drugačije, ali ta vrsta društvenih i ekonomskih odnosa, tad uspostavljenih, nije se bitno promenila.
Treće značenje je ovo o čemu smo već govorili. Životne prilike, životne okolnosti često nam se prikazuju kao zagrljaj koji je grub, težak, i koji nam jedva ostavlja prostora da dišemo.
U knjizi, dakle, govorite o posleratnim vremenima, o kojima smo se, kako bi možda neki rekli, naslušali. Međutim, zašto je važno da iznova čitamo ovakve priče? Zbog generacije Z, između ostalog?
Ne samo Generacija Z, već i mi, i moja generacija Bejbi bumera, svi mi smo odrasli na mitovima, na mitologizovanoj istoriji, gde su stvari postavljene pojednostavljeno – dobri partizani i loši, masni i zli četnici, i krvoločni Nemci. Nije se to baš tako sve dešavalo.
Kada uspostavite čitav taj društveni narativ, na kome nadograđujete dalje društvo i društveni inteligenciju, na laži, nećete do kraja dogurati. Ta laž će vam se stalno ponavljati, jer da biste nešto zaista razumeli, da biste mogli da ga prevaziđete, morate da ga istinski sagledate. Ako vam se percepcija zasniva na nekim ideološkim stereotipima, tim pre što je danas Generacija Z, kako kažete, navikla da primi čitavu priču u 500 slovnih znaka ili u kratkim klipovima od tri do pet minuta.
Moramo se stalo vraćati da bismo razumeli šta se zaista dogodilo. To je veliki zadatak naših društvenih nauka, i onih koji se njima bave. Moraju do kraja osvetliti i dati istinsku sliku onoga što se dešavalo od ’41. pa do 5. oktobra 2000, da bismo razumeli sve ovo što nas se dešava posle toga.
Mi takvu sliku još uvek nemamo. Imamo gomilanje podatka… Ustvari, imamo oslobađanje od gorčine i nekih ličnih frustracija i sa leve i sa desne strane, gde se neka vrsta istorijske krivice prebacuje te na komuniste te na četnike, pa na rojaliste. Od toga nema vajde. Jednostavno je kontraproduktivno.
Mora se do kraja sagledati i prikazati dokle je oktobar ’44. predstavljao oslobađanje Beograda, a odakle je značio unutrašnju okupaciju jedne ideologija. Moramo znati isto do koje tačke je taj rojalistički pokret jugoslovenske vojske u otadžbini bio oslobodilački a do koje kolaboricijonistički i da li je bio jedno ili drugo.
Nepristrasno, hladno, istorijski, da bismo onda razumeli kakvi su bili istorijski tokovi od onda pa do našeg vremena.
Glavni lik, drug Brzi – Milutin Novković, je antiheroj, jel tako? Kako njega da posmatramo onda, odnosno, da li je i danas takva vrsta „sposobnih“ ljudi poželjna?
Svako vreme ima svoje „drugove Brze“. Ljudi se trude da opstanu, da prežive, i to sve prema datim životnim okolnostima. Drug Brzi je bio uspešan trgovac, posrednik na Beogradskoj berzi, kada je to bilo probitačno. Tu se učio i životu i rastao u društvenom statusu, obogatio se. Kada to više nije moglo, one se u hodu i pod pritiskom, prilagođavao novom vremenu.
On je prošao bolje, da kažem, jer je bez fizičkih batina, bez izloženosti nasilju direktno na sebi, shvatio da mora da se menja, i prosto nagonski to čini. Za razliku od njegovog antipoda, Slavena Božjaka, predratnog policajca i štrebera, finog i učtivog, koji je tek pod batinama shvatio koliko se njegov svet potpuno izgubio i da se više neće vratiti i da mora da se promeni.
Nevolja je što su i jedan i drugi stasali u tom predratno vreme, koje je bilo drugačije, benignije, benevolentnije, po mnogo čemu lepše. Onda obojica odjedanput moraju da se prilagode surovoj realnosti u kojoj život mnogo manje znači, principi, pravda… sve to mnogo manje znači nego što je to bilo u vreme kada su oni odrastali, stasavali. Ne samo oni, već čitavo društvo, taj srednji sloj, nas sitnih ljudi, koji se borimo sa svakodnevicom. Sve ono što su bili ranije, je jednostavno umrlo, i oni su kao takvi umrli i moraju ispočetka da se grade.
Slika zimskog pejzaža Save Šumanovića ima posebnu simboliku u ovom romanu. Da li to znači da je i na Vas ostavila neki poseban utisak, pa se tako našla na zidu beogradskog salonca, u kojem se i odvija napeti dijalog Brzog i Slavena?
Jeste, ali ne samo ta jedan slika, naravno. Svako ko je bio u njegovoj galeriji, na njegovoj izložbi, mogao je da oseti to da je na njegovim slikama veoma izraženo to svetlo, bilo da se radi o pejzažima s proleća ili zimskim. Uvek imate to jako svetlo koje baca tamne senke. Život Brzog je tako prošao – u jednom trenutku je zasvetleo, dok ga ta senka nije progutala.
Opet, to se i svima nama desilo. Iz nekog svetla, iz nekog svetlog perioda ponovo smo zabasali u senku, iz koje ne možemo da nađemo izlaz, kao tamni vilajet.
Meni lično, veoma je drag kao slikar. Zaista, posmatrajući njegove pejzaže iz Šida i okoline, često mi se učini da mogu da uđem u taj pejzaž, u to svetlo i da ta senka ostane iza mene, daje to svetlo rastera. Na žalost, to nije moguće.
Svako od nas mora da se bori sa svojim senkama i da se izbori, da stane na svetlo, na neko mesto koje je samo njegovo a koje svetlo obasjava. Otprilike to je to što Sava Šumanović i njegov pejzaž u okolini Šida bi trebalo da pokažu.
U knjizi imamo i ruski, ukrajinski, kao i slovenački jezik. Da li je jedini razlog za to to što su se tada čuli na beogradskim ulicama, ili ih možda i sami govorite?
Sticajem okolnosti, radio sam pet i po godina u Ukrajini, i onda sam se potrudio da naučim ukrajinski, kako bih taj projekat na kojem sam radio mogu bolje da pratim i da bolje komuniciram sa ljudima. To je za mene bilo otkrovenje.
Ukrajinska kultura je velika li zanemarena, čak i među slovenskim jezicima, narodima, na kraju krajeva. Ima nekih oko šezdesetak miliona Ukrajinaca u svetu, od toga oko 45 miliona u Ukrajini, a iza njih stoje duga tradicija i književnost.
Taj jezik je interesantan zato što u njemu možete da nađete elemente svih ostalih slovenskih jezika: i poljske nazale, i ono rusko umekšavanje samoglasnika, i glasove iz južnoslovenskih jezika… Neke rečenice, neki izrazi zvuče potpuno kao da su preuzeti iz našeg jezika, iz srpskog. Jedino što je akcentovanje malo drugačije.
Dakle, bilo je zanimljivo učiti ukrajinski. Onda, opet, kada ste tamo, pogotovo u Kijevu, gde oni sami ne prave razliku između ukrajinskog i ruskog, ako pitate nešto na ukrajinskom, oni će vam odgovoriti na ruskom, i obratno. Kao i kod nas, ako čitate nešto na latinici ili na ćirilici, a neko vas pita na kom je pismu bilo to što ste pročitali, najčešće nećete znati. Prosto ćete automatski pročitati.
S obzirom na to da pripadam generaciji koja je učila elemente makedonskog i slovenačkog, ostalo mi je nešto u glavi i od slovenačkog jezika.
„Dug je vezivno tkivo zajednice“, jedna je od rečenica u Vašoj knjizi. Da li možete da nam pojasnite tu tvrdnju?
Pa, to je jedna od iluzija, znate, te ideologije komunističke – bićemo svi jednaki, dugove ćemo sve poništiti, porez neće niko plaćati… To sve zvuči fenomenalno, samo šteta što nije moguće, jer dug jeste vezivno tkivo zajednice.
Ljudi se udružuju iz nekih ekonomskih potreba i razloga. Kreću da komuniciraju zbog tih ekonomskih potreba, da bi se lakše organizovali u lovu, ili u poljoprivrednoj proizvodnji, koja je sezonska. Dakle, zahteva veoma složenu misaonu operaciju da shvatite da u jednom trenutku nešto posejte, pa zatim čekate mesecima da to izraste da onda to požanjete ili uberete. Da biste sve to mogli da uradite, morate da radite zajednički, a da biste tako radili morate da komunicirate. Tako ćete krenuti da razvijate i jezik i čitavu kulturu od proizvodnje i od trgovine.
Kada se jednom udružite i kada krenete da se time bavite, ulazite u te dužničke odnose. Nisu to samo ovi najobičniji dužnički odnosi, kada vi nešto pozajmite od nekoga pa je on vaš poverilac a vi njegov dužnik, već oni mogu da budu i veoma dublji.
Vas podižu kao dete i vi toj porodici dugujete nešto. Međutim, ne vraćate taj dug odmah roditeljima ili baki i deki. Ne. Vraćate tako što investirate u svoje potomstvo, i tako na osnovu duga produžavate čitavu vrstu i društvenu zajednicu, itd… Isto je tako šta god da krenete da radite, stupićete u dužničko-poverilačke odnose.
Ne postoji društvo a da se iz njega može potpuno eliminisati dug, niti bi to trebalo, na kraju krajeva.
Trilogija „Menica bez pokrića“, za sada, ima dva romana, od koga je jedan s poljupcem („Poljubac miholjskog leta“) a drugi s zagrljajem u naslovu, šta je onda to treće što nas čeka? Šta ide posle poljupca i zagrljaja?
Da. Šta je to što ide posle zagrljaja i prvog poljupca? (osmeh) Na žalost, ne nešto lepo, što bi čovek očekivao. Nemam još uvek radni naslov. Nisam tako razmišljao, a ovo je lepa sugestija. Videćemo.
Ono što ste mi napomenuli, kada smo se danas sreli, jeste da će taj treći deo biti u sadašnjem vremenu. Međutim, imajući u vidu da ste ekonomista i pisac, ako bi ste pisali roman o budućnosti, da li bi on bio utopijski ili distopijski?
Pre bi bio distopijski. To je stvarno teško i složeno pitanje. Da ste me pre trideset godina to pitali, rekao bih, ne utopijski, nego da je realno da bismo živeli u boljem svetu i boljem društvu. Zar je moguće da bilo šta drugo i pomislimo? Sada sa svim ovim iskustvom, sa svim ovim što smo kao društvo i generacijski prošli, nisam baš siguran.
Nekako ćemo se provući, ali neće to biti ne znam kako sjajno. To je, opet jedno veoma složeno pitanje, između razvoja i napretka – da li svaki razvoj znači napredak i dali svaki napredak nužno znači razvoj.
U tehnološkom smislu, svakako da se razvijamo. To nije sporno. Ne pišemo više na mehaničkim pisaćim mašinama, već na kompjuterima. Nisu nam potrebne ogromne arhive nego opet računari… ali da li to znači istinski napredak nas kao ljudi i društvenih odnosa? Mislim da ne.
Naši odnosi si su takvi kakvi su i uglavnom postoje dva neka osnovna modela dve krajnosti, a da se mi u istorijskom nekom toku krećemo između tih krajnosti – autoritarnija i liberalnija društva i organizacije. Prosto kao klatno idemo od jednih do drugih. Ni jedno nije savršeno, i ni za jedno ne bi trebalo vezivati sve negativno ili sve pozitivno.
Juval Noa Harari, izraelski ekonomista, politikolog, kulturolog… posle „Sapijensa: Kratke istorije čovečanstva“, izuzetne knjige kojom je proba da objasni naše društvo, naše shvatanje života i zajednice, napisao je „Homo deus: Kratku istoriju sutrašnjice“, koji je izrazito optimistički, koji opisuje svet kao utopiju, ali ne onu Tomaza Kampanelija ili Tomasa Mora, nego blizu shvatanjima savremenog čoveka, ali kao društvo u kome će se pomerati čak i starosne granice. On to sve lepo dokumentuje, i kada ga čitate, on vas svojom argumentacijom ubedi. Međutim, kada završite čitanje, stanete i pomislite – čekaj, prijatelju, da li će ovo zaista biti tako. Ipak, svakako vredi pročitati.
Na šta bi onda trebalo mladi da se fokusiraju u budućnosti, koje poslove da biraju? Šta biste ima kao ekonomista preporučili?
Ekonomija se menja, a na osnovu nje i društvo. Sve više se pomera prema sektoru usluga, pogotovu onih gde je računarska tehnologija veoma važna. Sve što je u vezi sa tim, trebalo bi u tom pravcu da idu.
Da li će nam zauvek biti potrebno da budemo snažni i stameni? U romanu kažete da se desi da nekad neka generacija ima sreće da ne mora tako.
Možda. Kako sada situacija stoji, ako čovek želi da sačuva zrno čovečnosti u sebi, mora da bude stamen. To kod nas kreće, na ovom podneblju, hajde da pričamo o Srbiji, negde polovinom 18. veka, taj kontinuitet stalne borbe, dokazivanja… da se uhvati taj neki korak sa ostatkom sveta. Lepo nam je išlo do ’41, uz uspone i padove, unutrašnja previranja, borbe sa autokratama… Lepo smo napredovali, nekih dvesta godina, kao društvo smo napredovali velikim koracima, i stigli smo na taj civilizacijski nivo do koga su stigla razvijenija društva Zapada. Nismo baš bili kao oni, ali smo ih sustigli. Onda su nam se desila dva teška udaraca ’41. i ’44. pod kojima bi i mnogo jača društva poklekla.
I dalje se borimo, makar i nesvesno i pojedinačno da taj poredak uspostavljen ’44. promenimo na bolje, na normalnije, na nešto što je bliže razvijenijem svetu. Da li ćemo uspeti, to zavisi od te generacije Z. Moja generacija je probala, ali baš da smo se proslavili – nismo. Uspeh je jedino što je uspešno, tako da nismo uspeli. Bez obzira što je bio iskren pokušaj, svim silama, iz čistog srca.
Eto… Biće bolje.
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
