fbpx

Umetnica Ana Grigorjev: “Deca su moja večna inspiracija”

„Većina dece koja zavole knjigu od malena, vole da čitaju i u starijem dobu. Ali, ne bih bila iskrena kada bih rekla da je to jedini razlog zbog čega se bavim ovim poslom…“, o ilustrovanju knjiga kaže, ilustrator više stotina dečjih naslova, Ana Grigorjev. 

Vrlo je verovatno da i vi, u svojoj kućnoj biblioteci, imate bar jednu njenu slikovnicu, ilustrovani udžbenik, priručnik ili roman. S tim, što uz Anine knjige ne odrastaju samo naša deca, već njih ima i na policama porodica širom sveta, jer su prodate i prevedene u oko 20 zemalja.

Anine knjige i njena inspiracija, mačak Oliver.

Pored toga što su njene ilustrovane knjige doživele višejezična izdanja, one su i nagrađivane. Jedno od priznanja je i Nagrada ULUPUDS-a na 58. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga 2013. godine za ilustrovanje knjiga za decu, čiji je naša sagovornica dobitnik.

Vredna i posvećena, beogradska slikarka Grigorjev otkriva nam kako svaka bajka ima i svoju „neispričanu priču“, kao i kako je njena nova ilustrovana knjiga uprkos pandemiji, zemljotresima, i promeni izdavačke kuće konačno stigla u ruke najmlađih čitalaca. Takođe, osvrnućemo se i na proteklu izložbu Aninih bajkovitih 3D ilustracija:

Povod za naš razgovor je svakako Vaša nova knjiga „Beli jelen“. Međutim, pre nego što je predstavimo, moramo da kažemo nešto više i o Vašem izuzetno bogatom stvaralačkom opusu. Ako se ne varam, do sada ste ilustrovali oko 200 knjiga, tokom dve decenije ilustrovanja. Koja od njih je za Vas, iz nekog razloga, najvažnija? 

Ana: Nekoliko knjiga bih izdvojila. Pre svega, prvu knjigu koja je pokrenula ediciju “Čarobne priče”, a to je Konjić Grbonjić. Ova prelepa ruska bajka pisana u stihu bila je jedna od mojih omiljenih kada sam bila mala, iako nije bila ilustrovana. Naravno, sada bih je ilustrovala malo drugačije, prošlo je dosta godina od tada… Pored nje, tu su i “Snežna kraljica”, “Palčica” i najnovija, “Beli jelen”.

Ana Grigorjev u svom radnom ambijentu.

U vreme, kada nam se država drugačije zvala, bajka Beli jelen, hrvatskog pisca Vladimira Nazora, bila je deo školske lektire, a onda je nestala s čitalačkog radara. Do danas, nismo mogli da je pronađemo čak ni u bibliotekama, a Vaš autorski običaj je da ilustrujete upravo te zaboravljene priče. Kako ste se dosetili da ovaj put Vaša nova knjiga bude baš Beli jelen, i zašto je značajno da ovu bajku čitaju i nova pokolenja?

Ana: “Belog jelena” pamtim još iz detinjstva, pre svega po divnoj priči, ali i po ilustracijama Josipa Generalića, naivnog slikara. Priču sam jako volela i želela sam da je predstavim na svoj način. Edicija u kojoj su upravo te retke i zaboravljene priče je bila prava edicija za ovakvu bajku i prilika da se oživi i otrgne od zaborava. 

Za ovu bajku sam se posebno vezala možda i zbog toga što sam je radila u malo drugačijim okolnostima nego ostale knjige; ova knjiga je stvarno preživela svašta – pandemiju, zemljotrese, pa i promenu izdavačke kuće. 

Do sada, edicija je nosila naziv “Zaboravljene priče”, ali je od nedavno promenila naziv u “Čarobne priče”, jer je sada izdavač “Čarobna knjiga”. 

Do sada, knjiga je objavljena u Hrvatskoj, u Srbiji, Bosni i Hercegovini i u Bugarskoj. 

Smatram da je značajno da je čitaju i nova pokolenja, jer ova bajka, kao i sve dobre bajke, nosi snažnu poruku i navodi na razmišljanje. Zanimljiv je pokušaj spajanja, prožimanja i prepleta ljudskog i životinjskog sveta u ovoj priči, a sponu između ta dva sveta predstavlja devojčica Anka, lik u kojem sam posebno uživala. 

Sigurna sam da će se priča dopasti i današnjim čitaocima. Svakako je dobro pročitati i originalnu neskraćenu verziju ove bajke, jer je izdanje koje sam ilustrovala skraćeno i prilagođeno deci mlađeg uzrasta, kao i sve priče iz ove edicije.

Ne samo u Belom jelenu, kao što ste rekli, već i u svim ostalim vašim crtežima se vidi da kod Vas postoji ta ljubav prema životinjama. Iako ste gradsko dete, oseća se ta snažna povezanost s prirodom. Da li je zaista tako?

Ana: Tako je, životinje jako volim i poklanjam im veliku pažnju. Često odlazim u zoo vrt gde posmatram i proučavam životinje koje ne mogu da vidim inače; za mnoge knjige koje sam radila poslužili su mi modeli životinja odatle.

Izložba u Srećnoj galeriji SKC-a.

Moje dve mačke su mi ogromna inspiracija, jer, mačke same po sebi su umetnička dela. Prirodu takođe jako volim, mada sam tipično gradsko dete, ali primećujem da sa godinama sve više osećam potrebu da boravim u prirodi i uočavam stvari na koje dosad nisam obraćala pažnju…

Anin mačak Oliver.

Ko je imao priliku da uživa u bajkama koje ste Vi ilustrovali, sigurno će se složiti sa mnom da su Vaše ilustracije bajkovite i zavodljive koliko i same priče, da su pune slatkih detalja, boja i da na njima pogled ostaje dugo. Vaš stil je prepoznatljiv. Kako biste ga Vi opisali, i šta je Vama kao ilustratoru i umetniku važno na tu temu?

Ana: Veoma mi je važno da se moje ilustracije dopadaju decu i da pozitivno reaguju kada otvore knjigu; to je najveća potvrda onoga što radim. Slikovnice i knjige za decu nose veliku dozu odgovornosti, u smislu da predstavljaju uvod u svet ozbiljne literature za odrasle i svetske književnosti. Većina dece koja zavoli knjigu odmalena, voli da čita i u starijem dobu. Ali, ne bih bila iskrena kada bih rekla da je to jedini razlog zbog čega se bavim ovim poslom; pre svega, ja uživam u ilustrovanju knjiga za decu i to je glavni pokretač. 

Detalj ilustracije sa izložbe u SKC-u.

Mnogi detalji koji se pojavljuju u mojim knjigama nisu neophodni, ne utiču na sadržinu knjige, nema ga u tekstu, ali i ne remete radnju same knjige. To je možda ono što je specificno za moj stil, a nastaje sasvim spontano i često nesvesno. Primetila sam da deca reaguju upravo na te “neispričane priče” koje se ponekad provlače diskretno kroz knjige.

U Vašim bajkama, iako su za decu, uživaju cele porodice, jer uspevate da probudite maštovito dete i u odraslom čoveku. S obzirom na to da ste i sami majka, koliko su Vam vaša deca učestvovala nekim svojim možda nenamernim sugestijama, ili su Vam čak bila i direktna inspiracija?

Ana: Moja deca, a i deca uopšte, moja su večna inspiracija. U mnogim mojim knjigama mogu da se prepoznaju likovi moje dece, opet potpuno nesvesno, ali i namerno. Pomagali su mi i kao modeli za pojedine knjige. Takođe, njihove sugestije u vezi sa izborom knjige, ili pomoć kada imam dilemu koju skicu da realizujem ili upotrebim neku boju, mnogo mi znače. 

Ana lista Belog jelena.

Svoje bajke ste i uramili, pa kao takve i predstavili publici i izvan stranica knjiga, i to u okviru Vaše samostalne izložbe, održane početkom marta, u Srećnoj galeriji SKC-a. Prikazali ste nam svoje bajkovite crteže na nov i sveži način, kao 3D ilustracije. Kada ste došli na tu ideju za svoje crteže? 

Ana: 3D ilustracije su nastale sasvim spontano. Naime, imam veoma malo svojih uramljenih slika, jer nisam nikada sasvim zadovoljna onim što uradim, već bih svoje ilustracije i crteže uvek još dorađivala, popravljala i menjala. Kada sam jednu od svojih ilustracija stavila u ram za slike (naravno, predhodno je malo ručno “doradivši”), osetila sam da joj nešto nedostaje.

Sa izložbe u Srećnoj galeriji.

U pitanju je bila slika Snežne kraljice na ledenom prestolu sa komadićima leda oko sebe. Tada sam došla na ideju da pokušam da joj dodam dubinu, odnosno treću dimenziju tako što ću staviti oko nje komadiće stakla i kristala. Zatim su se ideje spontano same rađale, nisam mogla da postignem da ih sve realizujem. Uglavnom su to motivi i detalji iz bajki koje sam ilustrovala. U svakom slučaju, uživala sam i u ovoj igri i poduhvatu.

3D ilustracija, SKC.

Ko je Vaš omiljeni ilustrator, a čije bajke su Vam najdraže, i zašto?

Ana: Moj omiljeni ilustrator je belgijski ilustrator, Marcel Marlier. Sa slikovnicama koje je on ilustrovao sam odrastala i smatram ga svojim prvim učiteljem. Maštala sam da umem da crtam kao on, proučavala njegove ilustracije do besvesti, nadala se da ću ga jednog dana upoznati…

Što se tiče autora bajki, možda mi je jedan od najomiljenijih Andersen, jer su njegove bajke neobične i drugačije od ostalih bajki i ostavljaju snažan utisak na čitaoca. U ediciji koju sam spomenula, našle su se čak tri njegove bajke – “Snežna kraljica”, “Palčica” i “Ole Spavajko”. 

Takođe, jako volim bajke Oskara Vajlda, a od domaćih pisaca bajki izuzetno cenim Grozdanu Olujić.

Izložba Ane Grigorjev u SKC-u.

Vi imate svoj radni prostor, u kom provodite dosta vremena tokom dana, i inače izolovani. Ipak, da li je i na Vas uticala promena života/rada koju je donela pandemija, i na koji način? 

Ana: Nije se ništa značajno promenilo po pitanju organizacije mog posla i načina rada. Svakako jako puno vremena provodim u svom radnom prostoru i za mene nije ništa neobično da ne izađem po nekoliko dana iz kuće crtajući po 15-20 sati dnevno. Naravno, uznemirenost i briga oko svega što se dešava postoji, ali to su sve stvari koje ne mogu da promenim, tako da se uvek trudim da se što više distanciram od svega i pobegnem u svoj svet. Mislim da je mnogo lakše prilagoditi se kada je nemoguće na nešto uticati.

Listajući Vaše knjige sve je lepo, bajkovito, pitko… Međutim, recite nam za kraj, kako izgleda ona strana knjige koju mi kao čitaoci ne vidimo. Koliko je potrebno vremena i rada na ilustrovanom izdanju od ideje, pripreme, pa do konačne realizacije?

Ana: Nekada je potrebno više vremena, nekada manje, sve zavisi od toga koliko mi neka priča “legne”. Zapravo, kod bajki čije naslove sama odabiram nema problema, jer su i izabrane zbog toga što su mi bliske i što unapred znam da će za mene biti uživanje da radim na njima. Ponekad su priče koje treba da ilustrujem izazov, baš zbog toga što deluju teško ili mi tematski ne odgovaraju za rad. 

Ponekad priprema traje duže, ako je potrebno da otputujem i obiđem mesta koje treba ilustrovati ili da temeljno istražim neku temu koja mi nije dotad bila poznata; najbolji primer za to je edicija koju sam pre desetak godina radila za izdavačku kucu “Čarobna knjiga” o devojčici i dečaku koji putuju po Srbiji. Iako je bilo lako i dostupno pogledati preko interneta slike svih mesta koja glavni junaci obilaze i koje treba nacrtati, ja sam želela da lično odem na sve te lokacije kako bih ih doživela i što vernije predstavila. 

Ponekad je teško, jer želim da sve nacrtam odjednom, od prve do poslednje scene neke knjige, nestrpljiva sam da sve postavim i vidim kako ce izgledati na kraju… Dešava se i da izgubim interesovanje za to što radim ako je cilj prebrzo na vidiku. Ali, često je taj proces, priprema i put do nekog cilja mnogo lepši nego sam cilj.

Foto: Tijana Janković-Jevrić (Miss Stills Photography). Sva prava zadržana.

More Stories
Adele ima najprodavaniji singl