U poslednje vreme se mnogo govori o ulozi očeva u odgajanju dece, posebno u kontekstu ravnopravnosti očeva i majki i značaju uključivanja muškaraca u “kućne poslove”. Ipak, malo se zna o tome kako očevi vide sebe i svoju ulogu i šta bi ih motivisalo da provedu sa decom više od 11 minuta dnevno, koliko sada u proseku čine.
Ovo istraživanje je upravo pokazalo da današnje tate pre svega žele da provode više vremena sa svojom decom. Oni koji to nisu činili dok su deca bila mala, danas zbog toga žale. Njihov glavni savet za druge očeve je: « Samo budite prisutni, budite tu svakoga dana. »
Majke, s druge strane, od svojih partnera osim fizičke prisutnosti, očekuju i nežnost kako za decu tako i za sebe; više otvorenosti i bolju kontrolu besa u trenucima kada ponašanje dece nije idealno.
A šta kažu deca? Istraživanje je pokazalo da deca žele da ih očevi više slušaju, da ih ne ignorišu, da im se ne podsmevaju, da ne viču i da poštuju njihovu različitost, interesovanja i opredeljenja, te da se „ne ponašaju kao stroge sudije“. Očevi koji se igraju, šale, razgovaraju sa svojom decom i umeju da ih saslušaju, okarakterisani su kao obožavana bića kojima deca kažu: « Hvala. »
Veliki broj očeva svoju ulogu vidi pre svega kroz strogoću i tradicionalni model u kome je otac, iako često odsutan, glava kuće, uzor i autoritet. U tom modelu, očevi vide majke kao suviše popustljive, pa su deca zbog toga loše vaspitana. Majke se, sa druge strane, sa ovim modelom ne slažu, ali to neslaganje većinom prećutkuju. Deca to vide i pozivaju mame da govore, da ne trpe i ne ćute.
Drugi pojavni oblik je odsutan otac, koji sve dopušta i prašta svojoj deci i ne želi da ih kažnjava, a partnerku kritikuje zbog strogoće, kako bi pred decom opravdao svoje odsustvo iz porodične zajednice.
Istraživanje ukazuje na to da se očevi osećaju nekompetentno za roditeljstvo u prvim mesecima života deteta, pre svega zbog kulturoloških obrazaca povezanih sa dojenjem i „prirodnom sklonošću“ odnosno „urođenim veštinama“ žena za roditeljstvo. Majčinstvo se smatra dominantnom roditeljskom ulogom i ova percepcija je rasprostranjena malo više kod muškaraca u odnosu na žene ali je zastupljena i među ženama.
Kada se radi o ciljevima roditeljstva, majke svojoj deci žele da pruže podršku da budu svoja, ostvare svoje ciljeve i interesovanja i budu zadovoljna sobom.
Problematizovanje “patrijarhata” odnosno tradicionalno utvrdjenih odnosa moći u porodici, u ovom kontekstu ne potiče (samo) iz ličnih preferencija. Prema nalazima istraživanja, glavni problem patrijarhata u roditeljstvu je taj što on ne odgovara adekvatno na probleme svakodnevice i izazove roditeljstva, niti usmerava ljude ka funcionalnoj porodici. Naprotiv, rascep izmedju okamenjenih uloga i promenjene svakodnevice očeve i majke čini nezadovoljnim i neispunjenim, a ne doprinosi blagostanju dece.
Dakle, potrebno je da se kroz podršku mamama i tatama i promovisanje funkcionalnih modela roditeljstva i partnerstva govori javno o brojnim izazovima, preispitivanju sopstvene adekvatnosti i traženju rešenja kako bi se i jedni i drugi oslobodili pritiska rodno stereotipnih uloga koje porodicu dovode do tačke pucanja.
Država ima mogućnost da im u tome pomogne kroz uvođenje obaveznog roditeljskog odsustva za očeve, kao u Španiji, Portugaliji i skandinavskim zemljama (a od skoro i u Poljskoj). Kod nas ova mogućnost postoji, ali se nedovoljno koristi pa je tako samo jedan u svakih dvadeset očeva u potpunosti uključen u roditeljstvo. Obavezno roditeljsko odustvo za očeve bi unapredilo položaj žena na tržištu rada, ali pre svega osiguralo razvoj roditeljskih kompetencija i samopouzdanja za tate.
Procentualno najmanja grupa očeva u istraživanju su bili oni koji su prisutni i posvećeni roditelji i u partnerstvu sa majkom jednako učestvuju u odrastanju, razvoju i vaspitanju dece. A upravo to su tatamate, nažalost u ovom trenutku još uvek u manjini – samo 1 od 20 tata.
Iako je još uvek malo onih koji titulu tatamate mogu da ponesu, naziru se obrisi društva u kome je svaki otac tatamata i to je svakako dobra vest.
