Mladi reditelj David Jovanović (26) na filmu i kao producent
Diplomski film „Ovuda će proći put“, studentkinje režije u klasi reditelja Darka Bajića, Nine Ognjanović, imao je svetsku premijeru na najvećem festivalu debitantskih ostvarenja Slemdens u Americi, gde je osvojio čak dva priznanja – Nagradu publike za najbolji dugometražni film i Specijalno priznanje žirija za kategoriju igrani film. Domaća publika će imati priliku da premijerno pogleda ovaj naslov na 51. FEST – i to 27. februara u 19:30 časova u MTS dvorani, Sala 1.
Tim povodom, razgovaramo s mladim filmskim stvaraocem, takođe rediteljem koji je, u saradnji s svojom koleginicom s klase Ognjanovićevom na njenom debitantskom filmu, bio na čelu sektora produkcije i na taj način još jednom pokazao svoju izuzetnu kreativnost i svežinu i u preduzetničkom razmišljanju, za šta je ponekad potrebno podjednako mašte kao i za dobru priču.
Producent filma „Ovuda će proći put“ David Jovanović govori nam o tome šta se sve dešavala tokom mesec dana snimanja filma na Staroj planini i selu Topli Do, o putovanju ekipe filma u Ameriku gde su preuzeli nagrade, i ekskluzivno nam najavljuje jedan nesvakidašnji način konzumiranja filma i nakon bioskopskih sala.
LW: Ono što film „Ovuda će proći put“ čini tako čarobnim već na prvi pogled jeste i gotovo nestvaran pejzaž Stare planine. Koliko je taj bajkovit teren bio pristupačan za snimanje?
David: Ne bismo mogli da snimimo ovaj film, u ovim uslovima, da nismo naišli na tako dobru lokaciju. Kada smo prvi put videli Topli Do 2020. godine, odmah smo znali da moramo tu da snimimo film, jer je to bila najautentičnija lokacija koju smo videli, a videli smo ih mnogo. Međutim, tada je delovalo da neće biti moguće izvesti ga, jer je veoma teško doći do sela, 40 minuta vožnje po makadamu od Pirota. Mislim da je i na publiku u Americi najviše delovala ta lokacija, koja je tako originalna, i niko ranije nije ništa slično video.
“Ovuda će proći put”, izvor: fest.rs
LW: Da li su pravi meštani sela Topli Do bili pitomiji i gostoljubiviji prema došljacima, filmskoj ekipi, od onih koje možemo da vidimo u filmu, gde su vrlo nepoverljivi i zatvoreni i surovo jasni u svom stavu da ne žele da kroz selo prođe auto-put?
David: Srećom, naišli smo na veoma lep odziv meštana koji su nam pomogli više nego što smo mogli i da sanjamo. Oni su pre par godina imali slične probleme s investitorima i mini-hidroelektranama. Zato su Toplodolci, kao i meštani u filmu, imali odbrambeni stav pri prvom susretu. Mi nismo ni bili svesni tada da je naša filmska priča zapravo njihova priča. Bojali su se da svi dolaze s lošim namerama. Tako da nam je bilo potrebno malo vremena da se s njima upoznamo.
Kad su shvatili da smo mi studenti koji samo žele da snime film i ništa više, otvorili su se prema nama, dali nam sve, pomogli nam, brinuli se o nama, trpeli nas…
To je išlo do granice da je Miljan Stojanović, predsednik Mesne zajednice koja nas je gostila i hranila, kada je trebalo da se pospe neki put, a niko od ekipe nije imao vremena za to, sam uzeo kolica, napunio ih zemljom i otišao da to uradi. Sve to u sred dana kada je imao obaveze i sa svojim drugim gostima.
Posle jednog veoma teškog dana s mnogo problema, došao sam nervozan svojoj toplodolskoj kući i uzeo laptop da radim. Najda Jandrić, koja je ugostila Ninu i mene, videvši me nervoznog, prišla mi je, stavila nas to prženicu sa džemom i čaj, poljubila me u glavu i otišla.
Da sam otišao na svoje selo kod roditelja i rodbine da snimam film, ne bi mi ovoliko pomogli koliko su Toplodolci nama.
LW: Da li njihova zemlja zaista tako crvena i u prirodi kao što je na filmu?
David: Zemlja je crvene boje i nema signala, nema ničega osim čiste prirode . Ustvari, izolovanost mesta u filmu koje je nekako ostalo zarobljeno u vremenu je zapravo stvarnost Toplog Dola. I to je divno!
LW: Da li će i dalje ostati tako izolovani i netaknuti i posle filma? Sad kad znamo za te lepote, možda ćemo poželeti da odemo tamo?
David: Definitivno oni polako postaju turističko mesto, ali su se oni sami dogovorili da nikome ne dozvoljavaju da rekonstruiše kuću u nekom stilu koji nije izvorni, itd.. Tako da se čuvaju dosta da ostanu autentični i to je baš lepo.
LW. Kada ste u januaru bili u Americi na Slemdens festivalu, da li ste u razgovoru s njihovim filmskim radnicima i uvideli da postoji potencijal dolaska stranih produkcija na lokacije u Srbiji? Da li su bili iznenađeni lokacijom kao što je Stara planina?
David: Naravno. U Americi smo sa svim tim ljudima, koje smo upoznavali, pre svega pričali o filmu i procesu njegove distribucije u Americi. Međutim, isto tako sam sve to vreme proveo i „pičujući“ Srbiju kao lokaciju za snimanje američkoj industriji, jer mislim da ovde postoje neke autentične lokacije, i da bi to nama kao zemlji takođe značilo.
Međutim, da, definitivno su bili iznenađeni kako takvih lokacija ima u Srbiji. Pitali su da li imamo i urbane lokacije, pa sam im pokazivao i slike iz Beograda, i slično. Mislim da će nekoliko njih možda i da se javi.
LW: Na velikom festivalu debitantskih ostvarenja u Americi, na Slemdensu dobili ste ni manje ni više nego nagradu publike? To je izuzetno interesantno imajući u vidu činjenicu da tamošnja publika slabo čita titlove, ako ništa drugo.
David: Nina se najviše bojala da li će oni u Americi razumeti o čemu se radi u filmu. Svi su razumeli i izuzetno su lepo reagovali. Veoma im se dopao film. Posle svake projekcije imali smo razgovore, i tu su mnogo lepa pitanja postavljali: „Kako ste snimili?“; „Gde?“… Sve im je bilo jasno, ali i egzotično. Mislim da ćemo možda imati distribuciju u Americi krajem godine, jer smo dobili neku ponudu, tako da radimo na tome.
LW: Rediteljka filma „Ovuda će proći put“ Nina Ognjanović i ti ste već sarađivali zajedno?
David: Nina i ja smo studirali zajedno režiju. Od prve godine smo jednom drugom bili pomoćnici režije. Onda sam nekako shvatio, kroz svoje ambiciozne projekte, da ću morati da se bavim produkcijom. Tako se desilo, da kad je ona odlučila da za svoj diplomski radi dugometražni film, da počnem da produciram.
LW: Da li to znači da si od reditelja postao si producent, ili…?
David: Pa, ne bih rekao da sam postao producent, već da je ovo bio jedan mali izuzetak. Šalim se.
Međutim, ne bih se naročito bavio produkcijom drugih filmova. Mislim da Nina i ja jednostavno imamo jednu lepu saradnju, i lepo prijateljstvo, i da možemo da radimo zajedno.
Njena poetika je na neki način bliska mojoj i sviđa mi se da ta naša produkcija „Pointless Films“ ima takve filmove u svom portfoliju.
Jednostavno, primarno bih se zadržao na režiji.
LW: Kako ste došli do podrške glumaca? Imate dvadeset profesionalnih glumaca u filmu, od kojih su tu i Svetozar Cvetković, Eva Ras…
David:
Neki od njih su radili ranije sa nama. Na primer, Svetozar Cvetković je igrao u dva moja studentska i u mom diplomskom filmu. Kad sam ga pozvao i rekao da Nina režira, on je nju već znao sa tih snimanja, i prihvatio je.
Jana Bjelica i Nina su radile dva filma pre toga, pa su po tom osnovu nastavile saradnju.
Ostali glumci su jednostavno pročitali scenario koji im se dopao i pristali su.
Mislim da je to jedna lepa tradicija srpskih glumac, i generalno ljudi, ali glumaca pre svega, da hoće da rade pro bono u prvim filmovima, debitantskim, studentskim.
Američka publika je mislila da je budžet filma bio barem dva miliona dolara, a bio je manji od pedeset hiljada. Onda smo ih mi pitali zašto misle da je toliko skup, da bi nam oni rekli – pa imate dvadeset profesionalnih glumaca a to sigurno košta mnogo. Kada smo im rekli da su ti ljudi radili pro bono, zato što im je dobar scenario, i zato što hoće da pomognu nama i veruju u nas i film, njima je to, na žalost, bilo neshvatljivo. Meni je to tužno.
Oni tamo ne mogu da zamisli da snime film, a da ne skupe milion-dva sa kojim mi snimio ozbiljan dugometražni film.
LW: Ta podrška mladim filmadžijama je nešto specifično naše, što nam i pomaže ali i odmaže, zar ne?
David: Ako je film ono što je primarno, a jeste, onda nam pomaže. Zato što možemo da imamo mnogo više filmova i da stvaramo mnogo više.
Mislim da je to važnije nego taj novac, koji Amerikanci mogu da skupe i zarade.
LW: Na ovom filmu ste, pored prijateljske, imali i podršku vašeg fakulteta FDU-a i RTS-a, takođe?
David: Jeste. Fakultet je konkurisao kod Filmskog centra Srbije na konkursu za završni film, tako da smo od njih dobili ta sredstva. Zatim, kada je Marko Novaković, pre nekoliko godina, snimao emisiju „Rani kadrovi“ za RTS, koja je bila posvećena našoj klasi kod profesora Darka Bajića, već sam bio producent ovog filma. U tom momentu sam već znao da mi je bila potrebna još neka određena cifra da bih snimio ovaj film. Tada sam, 2020. godine, predložio Marku mogućnost da RTS otvori jednu liniju finansiranja za debitantske filmove, i da oni tako dobiju televizijska prava a mi bioskopska. Oni su pristali, pa su te godine otvorili liniju za tri filma. Dušanu Zoriću i Matiji Gluščeviću (reditelji filma „Da li ste videli ovu ženu“) i Luki Mihailoviću, takođe sa naše klase. Tako smo svi zajedno snimili tri igrana filma u narednoj godini.
LW: Bogami, reklo bi se da ste veoma vredna klasa. Svi ste i diplomirali prošle godine. Da li možeš da nam kažeš nešto više o svom rediteljskom diplomskom filmu?
David: Moj film je „Sunce nikad više“, film je o dečaku kome dom nestaje zbog velikog rudnika u blizini i koji tokom tog procesa upoznaje surove zakone sveta odraslih kroz vizuru dečijeg optimizma, bajkovitosti i mistike. Takođe, dugometražni igrani film, i trenutno je u postprodukciji, i očekujem ga do kraja godine.
Jeste zanimljivo za našu klasu, evo sada u dva meseca, a imamo tri domaće premijere: „Usekovanje“ (reditelj Siniša Cvetić), „Indigo kristal“ (reditelj Luka Mihailović) i „Ovuda će proći put“ (reidteljka Nina Ognjanović), a to su sve studenti iste klase filmske režije. Ne znam da li se to desilo u istoriji fakulteta, da je jedna klasa imala četiri dugometražna filma za diplomski rad.
LW: Slušajući te kako govoriš, deluje kao da je za vas sve to išlo tako lako. Obično se filmadžije žale da nije bilo uslova, novca… Kako ste vi došli do toga da realizujete svoje filmove dosta brzo od početne ideje? Da li vi kao nova generacija, uviđate i neke nove načine, donosite svežinu u radu?
David: Lično, nikad se nismo žalili. Zato što to nama ne pada teško. To vidimo kao nešto što volimo da radimo. Naravno da je teško uvek doći do novca, ali je to prosto proces koji je obavezan i neophodan da bi se film realizovao, što je nama najvažnije.
U celom ovom procesu imali smo razne akcije prikupljanja novca, koje su alternativne prirode. Na primer, za moj film „Sunce nikad više“, koji ima ekološku temu, prodavali smo zatvorene ekosisteme u teglama, koji žive zauvek. Time smo promovisali svest o zagađenju vazduha, i finansirali smo trećinu budžeta.
Pre dve godine smo snimili film sa bendom Buč Kesidi, “Buč Kesidi: Euforija uživo” u kome postoji fiktivni brend Yugodiskać. Pretvorili smo ga u pravi brend, i prodavali čarape. Od toga smo finansirali postprodukciju oba filma. Inače smo i “Ovuda će proći put” i “Sunce” snimili u istoj godini! Tako da samo prosto razmišljam i o nekim novim metodama finansiranja filmova.
Ljudi hoće da podrže filmove.
LW: Gde je tu mesto digitalnim medijima, društvenim mrežama, pretpostavljam da ste vi generacija koja je kreativna i u korišćenju tih alata?
David: Što se promocije tiče, to je definitivno jedno ozbiljno olakšanje, jer bilo kakvi drugi konvencionalni pristupi marketingu, koji podrazumevaju televiziju, bilborde i sl. izuzetno su skupi, tako da vama je potreban jedan ceo budžet filma samo za marketing kako biste došli do publike konvecnionalnim kanalima.
Društvene mreže su s druge strane, ne toliko lakše, ali su jeftinije za doći do publike. Naravno, kada pravimo film mi ne razmišljamo o ciljnoj grupi. Snimamo film, ne smišljamo proizvod za prodaju. Ali sada kada je film gotov, želimo da ga vidi što veći broj ljudi. Čini mi se da je naša pubilka u velikoj meri prisutna na društvenim mrežama, i pokušavamo da dođemo do nje tim putem.
LW: Vidimo da si uspešan u filmu i kao reditelj i kao producent, što ukazuje na tvoju svestranost. Da li se baviš možda još nekom umetnošću, pored filmske? Šta si još „utako“ u svoje profesionalno filmsko iskustvo?
David: Mnogo volim da kuvam. To mi je glavni hobi.
U filmu, kao što ste videli gazdarica Ruža i njen muž drže kafanu, na kojoj stoji natpis sa četiri jela: đubek, juneća čorba, paprikaš i tulumbe. Zato sam osmislio jedan promotivni projekat sa New Balkan Cuisine-om, koncepom, kojim sam potpuno oduševljen. Vanja Puškar je aposlutni genije i presrećan sam što je prihvatio ovu ideju!
Jelovnik iz filma „Ovuda će proći put“, takozvani „Ružin jelovnik“ služićemo u Tisa restoranu, od narednog utorka 28. februara.
To mi je najdraži projekat koji nije film do sada.
Izuzetno mi se dopada ideja da film nije samo bioskopsko iskustvo, već i jedan ceo svet koji može da se gradi oko filma. Kao što su za „Sunce nikad više“ to bile te bašte, za Buč Kesidi Yugodiskać čarape… To su brendovi koji pomažu finansiranje tog ili budućeg filma. Čini mi se da se u tome nazire jedan novi sistem finansiranja, širenja svesti o filmu, i njegovog promovisanja.
