Autor: Maja Glišić
ilustracija: YouTube screenshot rada čiji je autor Tom Hussey, više o njegovom radu pročitajte ovde.
Više nema onih koji pamte grad iz njegovog vremena. Toliko se toga promenilo, ulice, centar, život… Toliko se toga promeni za više od 150 godina. Nema više ni onih koji pamte njegov pognut hod uz pomoć štapa duž pijačnog trga. O Hermanu Špiglu više niko ni ne priča, budući da je bio bez potomaka i da njegovu lozu nije imao ko da nas-tavi. Ali u svoje vreme bio je jedan od viđenijih građana. Kao uspešan i cenjen zanatlija, imao je radnju u samom centru, blizu Kurije. Bio je nadaleko poznat kao trgovac tekstilom. U njegovoj radnji je bilo moguće naći isključivo tekstil strane izrade, vrhunskog kvaliteta, takvu pozaman-teriju niko nije imao. Posao mu je dobro išao, tako da je mogao da drži radnju u samom centru. Njegove mušterije bile su uglavnom viđenije dame i gospoda. Ono što malo ko zna o njemu jeste da je imao posebnu stast i hobi, naime, gospodin Špigl je sakupljao ogledala.
Malo ko je znao za njegovu narcisoidnost, budući da je prema ljudima koje je svakodnevno sretao i koji su dolazili u njegovu radnju bio uljudan, ljubazan i izrazito prijatan. Niko za njega nije mogao da kaže da je samoljubiv i da sebe bilo čim izdvaja od drugih. Međutim, oni koji bi kročili u njegov skroman dom bili bi iznenađeni brojem ogledala, koja je posedovao. Po nekoliko njih bi se nalazilo u svakoj sobi i nikom nije bilo jasno zbog čega ih mora biti toliko. Doduše, svako je bilo različite izrade i svako je iza sebe imalo neku priču, kako je dospelo u dom Špiglovih.
Međutim, ono što će promeniti život Hermana Špigla jeste antikvarno ogledalo, koje je naručio čak iz Beča. Očekivao ga je s neskrivenim nestrpljenjem više od dve sedmice. Znao je da je retke i posebne izrade, ali ne i da je još po nečemu posebno. Među robom radnje iz koje je naručio najnovije ogledalo za svoju kolekciju, ovo ogledalo bilo je na spisku najskuplje robe. Neki ljudi ni najbliže ne iščekuju onako kako je Herman Špigl iščekivao svoju naj-svežiju investiciju. Kišnog i hladnog oktobarskog posle-podneva, poštanska kočija je isporučila pošiljku. Svoju radost i ponos gospodin Špigl nije mogao nikako da sakrije. Zapravo bio je takav svaki put kada bi neki nov predmet dospeo u njegovu kuću, ali ničemu se nije tako radovao kao ogledalima.
Njegovo novo ogledalo bilo je vrhunske izrade, sa ručno rađenim filigranskim srebrnim ramom. Za neke bi to bilo dovoljno… Ali ovo ogledalo imalo je još nešto. I to je gospodin Špigl shvatio tek kad je stavio najnovije ogledalo na jedini slobodan zid u svom domu. Prvo mu je bio delimično nejasan i nerealan odraz u ogledalu. Kao da je taj lik negde već video. On, čovek u ranim šezdesetim, u ogledalu je video lice za koje je mislio da ga više nikad neće videti. Video je sebe kao dvadesetogodišnjaka. Prvo što je pomislio bilo je da mu se priviđa i da se ne oseća najbolje, da bi možda mogao svoj utisak da zadrži samo za sebe. Međutim, nije mogao da ćuti…
Prva osoba kojoj je saopštio da je njegova najnovija investicija u najmanju ruku specifična, bila je njegova supruga, a potom i njegov najbolji prijatelj. Za razliku od njegove supruge, prijatelj je znao da čuva tajnu. Ubrzo se kroz varoš pronela glasina da gospodin Špigl ima nešto što niko u varoši nema. Mnogi su hteli da dođu u dom Špiglovih da vide to čudo, neki su čak i nudili novac. Međutim, u početku dok se vest nije proširila, poneko je uspevao da vidi svoj odraz i da se seti svoje mladosti. Ali, kako je želja varošana rasla da i oni vide sebe i sete se stvari koje su uradili i koje su propustili da urade pre 30 i više godina, rasla je i potreba gospodina Špigla da sve ređe prima posetioce, pa čak i redovne goste u svoj dom. Počeo je da sumnja, prvo u sebe, pa u sve druge. Videvši svoj mladalački odraz u ogledalu postavljao je sebi pitanje šta je uradio od trenutka kad je zaista bio takav, kad je on bio 30 – 40 godina mlađi, šta je mogao da uradi i šta nije. Mučili su ga sopstveni životni izbori. I pitao se da li mu je bilo nužno da proživljava ovu agoniju ponovo i da svakodnevno sebe muči i razdire pitanjima šta je uradio, šta je mogao i šta nije uradio u životu.
Dani su prolazili, a odraz iz ogledala mu se svakodnevno zlurado smejao, dok su se pitanja gomilala u njegovoj glavi. Postupno su druga ogledala u njegovom domu prestala da mu budu zanimljiva. Neka je čak odlučio i da proda. Dok jedino koje je ostajalo u njegovom domu je bilo „ogledalo mladosti”, kako je znao da mu tepa. Potajno dok ga niko ne gleda, znao je da satima sedi pred njim i mašta… Da sanjareći živi život negde drugo, život drugačiji od života u varošici, da živi život mladića koji je nekad bio. Potajno su isto činili i njegovi ukućani, ali niko nije imao takvu strast i takvu sklonost da nekad i čitave dane provede sedeći u fotelji spram ogledala u gostinskoj sobi.
Tako su ga jednog jutra našli nepomičnog u fotelji, dok odraz mladića iz ogledala nikad nije bio življi.
