Ne želim da prihvatim!
foto: Tijana Janković
Ljubavna tuga ne štedi ni muškarce ni žene. I jedni i drugi, u nedostatku ljubavi prema sebi, veze grade naopako. Prvi korak do prave i srećne ljubavi je da prihvatimo sebe, izvučemo ono najbolje od svoje atraktivnosti, obogatimo duh i konačno se zavolimo.
U ljubavnom odnosu često se trudimo da partneru ugađamo ne bi li nas voleo više, jer nam je njegova ljubav očajnički potrebna. Tražimo nekoga ko će da nas voli, a sve što imamo ulažemo u njega, samo da nas spase samoće i tišine. Mir i tišina, koji su pozitivna potreba i težnja svakog čoveka, nisu dobrodošli u svet osobe koja ne voli sebe.
Kada se zaljubimo u osobu koja nas toliko voli, naše akcije mogu da postanu besmislene i da se negativno odraze na našu okolinu. Ovome su sklone osobe koje sebe vide samo u partnerskom odnosu i ne biraju način kako da sačuvaju postojeću vezu. Zanemaruju karijeru, porodicu i prijatelje i ”sve” ulažu u ljubavni odnos. Ipak to ”sve” je ”ništa”. Ako se ne pronađemo ni u jednoj profesiji, ako nemamo hobi, niti sliku o sebi kao samostalnom biću, znači da lično ne napredujemo i da nemamo baš ništa da damo voljenoj osobi. Takva ljubav nije potpuna, jer je najčešće u obliku brige.
Briga je jedino čime, ljudi sa pomnutim problemom, mogu da se vode u odnosu. Da li je partner jeo, da li je dobro, da li mu je toplo, hladno, da li je zdrav ili bolestan? Sve liči na roditeljsku ljubav. Partnerska ljubav ne sme da bude poput roditeljske, jer u suprotnom su njeni dani bez zadovoljstva i prave sreće.
Ovi ljudi veoma teško priznaju da su na pogrešnoj stazi ljubavi. Po prirodi su emotivni, žive za i od emocije, koju dobijaju od drugih ljudi. Nesposobni su da je sami osete, bez ikakvih očekivanja. Znači da bi vas voleli, potrebno je da ih mnogo volite i brinete o njima. Često beže iz realnog sveta, jer veruju da je on prepun opasnosti za njihovu vezu. Prva je da tamo negde postoji osoba koja bi mogla da se dopadne njihovom partneru, kao i on njoj, a onda i strah od obaveza, tj. nedostatka vremena da se bave odnosom. Odbijaju da priznaju da nisu u pravu. Preokupirani su otkrivanjem da li njihov partner ima skrivenu želju da ih prevari. Zaljubljuju se u sopstvenu sliku o svojoj drugoj polovini. Vezu gledaju samo kroz romantiku i imaginaciju.
Pomoć prijatelja i porodice, u ovakvim slučajevima, nije lak posao. Osoba se teško odlučuje na promene, ali su pomoć i podrška njenih bližnjih ono što joj je najviše potrebno. Bez ljubavi prema sebi, gubitak veze doživljava mnogo jače nego ostvarena osoba koja ”jednostavno” raskida. Oseća se kao da gubi celu sebe. Ona veruje da nema čemu da se vrati i ne vidi kako bi nastavila sa ”svojim ” životom. Sve njene akcije bile su vezane samo za partnera.
Zato je veoma bitno da sačuvate sebe, sve ono što vas čini i ono što volite, čak i onda kada prema partneru osećate najaču emociju.Nemoguće je da vi i partner postanete jedno, niti je potrebno da tome težite. I sami znate da u ljubavnoj simbiozi nema napretka. Nikada nećete biti sigurni u misli voljene osobe, niti možete da upravljate njenim životom. Zato je u partnerskom odnosu potrebno da izgradimo svoj svet u vidu karijere, hobija, druženja. Naravno, te individualne akcije ne znače zanemarivanje partnera, već građenje našeg duha kako bismo sa voljenim bićem delili ono najbolje i u kriznim danima.
