Trebinje je grad snova, sunca, vina, platana, narodne mudrosti i pesnika. Grad koji pripada svim generacijama i grad koji pohode turisti iz preko 72 zemlje sveta. Trebinje postaje najpoželjniji mali grad jugoistočne Evrope.
Trebinje zavoliš i pre nego sto ga vidiš. Ono je predukus punoće duhovnog i putenog, svega onoga za čim ljudsko biće žudi. Mesto sazdano po meri čoveka. Trebinje budi u svakom čoveku pesnika, pa su mu neki iz našeg malog karavana, i pre no sto su ga videli posvetili pesmu. Tako je i pesma o Trebinju, nastala kraj zemunskog ribnjaka u kom se praćakaju zlatne ribice, najavila naš skori odlazak do Trebinja i konobe “Studenac” sa ribnjakom na reci Trebišnjici.
Jugoslav Deretić je od Studenca napravio rajski vrt na samoj obali čuvene reke, u kome se smenjuje drevno i savremeno. Unutrašnjost konobe vas vraća u ambijent starih hercegovačkih kuća. Ulaskom u nju vidite nekadašnji način života jedne zdrave hercegovačke porodice. Duh života jednog prošlog vremena koji zrači iskonskom dobrodošlicom i gostoljubljem za svakog putnika namernika. Ako niste posetili Muzej Hercegovine, dodjite u “Studenac” kod Deretića i osetićete čari oživljenog muzeja u prirodi koji živi punim plućima u današnjem vremenu. Ovde u Studencu ništa nije slučajno jer je sve nekako autohtono – od jela do izgleda kuće, a tamo gde dominira autohtonost tu se promalja i prezime Deretić.
GRAD SNOVA
U Trebinju su svoje snove odsanjali i ostvarili jedan Jovan Dučić, te Kusturica snimanjem filma “Na MlIječnom putu”, a neki svoj mir, koji do tada nije spoznala, u Trebinju je našla i Monika Beluči. Svoje snove u holivudsko oskarovsko ostvarenje je iz Trebinja usnio i Mladen Sekulović alijas Karl Malden. Svoje vizije u dela danas pretače Rodoljub Drašković smeštajuci dvorac posvećen Jeleni Anžujskoj tik uz Trebišnjicu. Novi plemićki biser Trebišnjice oličen u dvorcu kao svetionik noću blješti nadomak Trebinja.
GRAD SUNCA
Trebinje sunčevi zraci pohode 260 dana u godini, pa je i trebinjski vizionar i investitor Drašković svoj novi projekat, koji je nikao nedaleko od dvorca iz snova, usred hercegovačkog krša, nazvao Grad Sunca. U Gradu Sunca svoje obrise dobija apartmansko naselje budućnosti “Varoš čaršija”. Savremeni snevač Drasković nastavlja da oplemenjuje hercegovačku golet novoizgradjenim Akva parkom i Dino parkom koji krase replike dinosaurusa.
GRAD VINA
U vinariji Vukoje smo čuli nadahnute reči koje oslikavaju trebinjsku lepezu blagodati: „Kamen je duša naše zemlje, naša zemlja je duša našeg vina.”
Hercegovačka zemlja je kršna i sušna, ali opet obilato daje fantastične rezultate za vinovu lozu. Tvorac vinarije Anđelić, deda Sava je prenosio na sledeće generacije sopstveno iskustvo: “Proizvedi dobro vino, pa ćeš i od neprijatelja napraviti prijatelja”. Od glave porodice Petijević, Ranka, saznali smo da je Žilavka moćno muško belo vino koje je ambasador Trebinja u svojoj oblasti. Tome u prilog postoji svedočanstvo da se Žilavka pila i na bečkom dvoru. Čuli smo da je crveno vino Barik nestvarno kvalitetnog ukusa zbog arome iz burića.
GRAD MUDRIH LJUDI
Klima je uticala na hercegovačku mudrost skrivenu u narodnim, naizgled običnim ljudima. Kad progovore zaokupe ti pažnju na mah. Uđu ti u uši neosetno. To se jednostavno dešava u tri rečenice, nekako svedeno, a sveprožimajuce daju odgovore na vreme i okolnosti u kojim bitišemo. Na taj način, uravnoteženom rečitošću koju bismo nazvali “prirodni, a jednostavn”i (u maniru “svetski, a naši”), nesvesno su ostavljali bez daha beogradske intelektualce pogotkom u suštinu teme razgovora koji bi se spontano nametnuo. Odlikuje ih umešnost da sa malo izgovorenih reči objasne mnogo, a da to od njih nisi ni tražio. Nekako su ovi mudraci, prerušeni u odore narodnih “nošnji”, onako nehajno, više usput “prosipali” po nekoliko narodnih bisera na dan, koji ti se strelovito urezuju u memoriju, pravo u svest, a bez tvoje volje, hteo ti to ili ne. Zapamtili smo neka njihova iskustva koja su nam preneli, a vezani su za čitanje života i dogadjaja u prirodi, ,,Ne valja ubiti zmiju, čovek se razboli od toga”…”Kad zaledi jezero, čovek može preći preko njega, tek kad vidi da lisica prodje. E, onda može I čovek od 100 kg da prepešači zaledjeno jezero.” Bujica ljudskosti I tople prijemčivosti nije birala put do nas. Na najobičnijim mestima su se radjala čuda kroz neobične susrete sa narodom koji nas je ogrejao toplinom hercegovačke duše I genetski upisanom bistrinom uma.
Interesantna je bila i priča o tome kako je Hercegovina dobila ime. U njenom imenu se krije ličnost vladara Herceg Stefana Vukčića Kosače. Na osnovu njegove titule, sklonosti i karakteristika s obzirom da je često pokazivao ego u načinu vladanja, a neizmerno je voleo vino, oblast je nazvana HERC-EGO-VINA.
GRAD PLATANA i SMILJA
Centralni deo Trebinja sa platanima gde se nalazi i pijaca se zove Babića plac. Baron Babić je bio gradonačelnik Trebinja krajem 19.veka. Po njemu je nazvan trebinjski trg platana. Šesnaest platana je posađeno u gradskom jezgru u čast sećanja na prerano preminulu kćer barona Babića koja je imala šesnaest godina. Platan je mediteransko drvo rasprostranjeno širom Trebinja. Oko 150 platana daju svežinu i kiseonik Trebinju u najvrelijim danima letakada hercegovačko sunce svojim zracima diže temperaturu pločnicima ovog čudesnog grada.
Pored platana Trebinje krase polja smilja. Smilja ima u obilju, poput rudnika zlata, a Trebinjci ga zovu žutim zlatom jer se smatra prirodnim lekom za mnogobrojne ljudske boljke. “Žuto zlato” čisti ljudski organizam bez indikacija. Jutra pod Leotarom se opijajućim mirisnim biljem zauvek utiskuju u sve pore ljudskog tela, a čulo mirisa pruža zahvalnicu trebinjskom vazduhu ispunjenim biljem i omiljem. Ovaj deo Hercegovine je prirodni herbarijum, te ga stranci nazivaju Herbegovina.
GRAD TAJNE – Između Balkana i Mediterana
Trebinje je bilo neizbežni deo karavanskog puta za Carigrad, u kome se trgovalo solju I ribom. Sve vreme u Trebinju imate osećaj blizine mora, njena so je u trebinjskom vazduhu.
I vetar i etar svedoče o Trebinju kao skrivenoj tajni Balkana i Mediterana. Planina Leotar štiti Trebinje od kontinentalne klime, a sa južne kapije dolazi mediteranska klima koja plodi ovaj grad. Leotar je rimski nazvan “lav koji spava”. Sa vrha uspavanog leotarskog lava se vidi Jadransko more i obala Italije. S obzirom da se u vazduhu oseti susret kontinentalne i mediteranske klime, onda uopšte nije slučajan susret Orijenta i Mediterana koji je jasno vidljiv u srcu Trebinja, njegovom starom gradu.
Uže jezgro grada je obeleženo uticajem Otomanske i Austrougarske imperije. Ahmet Sultanova džamija je tipično hercegovačka gradnja u kamenu. Arslanagića most iz 16. veka je sagradjen po ideji i zamisli Mehmed Paše Sokolovića. Mehmed ga je sagradio u čast sinu koji je stradao u bici sa Mlecima. Most se zove po porodici Arslanagić koja je u to vreme na mostu naplaćivala putarinu trgovačkim karavanima koji su išli za Carigrad. Da je sve povezano niskom nevidljivih genetskih niti u istoriji ovog grada govori i činjenica da su preci Emira Kusturice učestvovali u izgradnji ovog mosta. Bili su vešti u gradnji sa kamenom. Generacijska niska znamenitih porodica u svojevrsnom vremeplovu kroz ove krajeve u datom trenutku iznedri jasno vidljiv umetnički i ljudski biser svoga vremena u liku neke znamenite ličnosti. To se odnosi i na Kusturice i na Dučiće i na Arslanagiće i na Peroviće. Svaka od ovih porodica je utkala nešto svoje u multikulturalno “mesto nad mestima”.
GRAD DUČIĆA
Interesantno je da svoj trag u vremenu iz roda Dučića, a pre Jovana Dučića, ostavio Nićifor Dučić koji je živeo u 19. veku. Nićifor Dučić je Trebinjac koji je na svakom životnom polju odgovorio vremenu u kojem je živeo. Bio je srpski istoričar, a kad je zatrebalo i neustrašivi dobrovoljački komandant. Iznad svega toga, Nićifora Dučića je obeležila misija prosvećenog kaluđera i arhimandrita Srpske pravoslavne crkve. Nićifor Dučić je kao veliki dobrotvor i član Srpske kraljevske akademije svojom pojavom “preteče” najavio u skorijem budućem vremenu dolazak na svet još jednog velikana iz redova Dučića.
Reč je o Jovanu Dučiću, vizionaru, diplomati, pesniku I piscu koji je obojio Trebinje svojim idejama I magično ih materijalizovao, o čemu svedoči i današnji izgled Trebinja, te njegovi sadržaji koji su u znaku Jovana Dučića.
Na svakom koraku i kutku ovog grada se oseća njegovo prisustvo. Dučić je kosmički čuvarkuća Trebinja. On je umetnuo žilu kucavicu čitavom jednom mestu i preobrazio Trebinje u grad kulture. Prvi spomenik u svetu posvećen Petru II Petroviću Njegošu je nikao baš ovde u Trebinju 1934. godine. To je bila Dučićeva oda časti Njegošu, velikom pesniku. Dučić se kao veliki poštovalac Njegoševog lika i dela ovim činom odužio velikanu naše poezije. Danas, u samom srcu grada, Dučićeva skulptura je okrenuta ka Njegoševoj. Dva velika pesnika i čoveka okrenuti licem jedan prema drugome, kao da stihovima simbolike neprestano zbore rečnikom nama nečujne nebeske poetike.
Dučić je prva ličnost koja je ponela titulu ambasadora u našoj diplomatiji. Platani, koji predstavljaju deo lične karte Trebinja, su ideja Jovana Dučića. Svojevremeno je na službovanju u Italiji otkupio statuu Jelene Anžujske u Napulju i umetnuo je u Trebinje. Čovek je za sva vremena “obojio” grad svojim idejama. Postoji anegdota o tome kako je Dučić za vreme ambasadorskog službovanja u Italiji svesno izveo jedan gaf koji je izražavao istovremenu šaljivost i mudrost koja karakteriše ove prostore. Naime, prilikom predstavljanja Benitu Musoliniju koga su zvali Duče, Dučić mu se obratio sledećim rečima: “Duče, ja sam Dučić”. Ova hercegovačka vrcavost je podsetila na preteču predstavljanja Džems Bonda: “Jas am Bond, Džejms Bond”.
Seni Dučića nad Trebinjem
Na brdu Crkvina iznad grada bdi manastir Hercegovačka Gračanica koja je građena po uzoru na manastir sa Kosova i Metohije. U njoj počiva Jovan Dučić čiji su posmrtni ostaci preneseni u Trebinje 2000 godine. Manastir je i sagradjen iste godine po Dučićevom „povratku“. Ovim činom je zaokružena i poslednja želja velikog pesnika koji je svojom pojavom i mnogobrojnim delima oplemenio i proslavio svoj grad, svoje Trebinje. Čempresi su opasali Hercegovačku Gračanicu sa čijeg platoa se pruža pogled na čitav grad i vijugavu reku Trebišnjicu. Panoramu Trebinja je teško rečima opisati. Čovek se na brdu Crkvina oseća uzvišeno, bude se neki tanani titraji duše kraj crkve posvećenoj Blagoveštenju Presvete Bogorodice iz koje dopire šapat stihova Jovana Dučića: „Kad moj prah Tvorče pređe u grumen gline užežene, tad više neće biti međe izmeđ tebe i izmeđ mene“.
Borislav Petrović
Umetnički pres karavan
