Kako današnji očevi doživljavaju i obavljaju svoje roditeljske uloge? Da li i koliko brinu o domaćinstvu i deci? Šta znači biti otac koji je „tatamata“? Šta čini ravnopravnog partnera mami 21. veka u Srbiji? Kakav primer očinstva današnji očevi ostavljaju budućim generacijama roditelja?
„TATAMATA“ je projekat koji za cilj ima sagledavanje pozicije oca u porodičnoj zajednici. Projekat se fokusira na iskustva, uloge, stav, perspektivu i želje očeva, kao i na stav, perspektivu i iskustva majki, ali i ćerki i sinova, sa očevima i muškim partnerima.
Projekat se realizuje uz podršku Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ Kuća rodnih znanja i politika. Svoje mišljenje možete da podelite s autorima projekta tako što ćete popuniti upitnike:
Uloge majki i očeva u našem društvu prilično su tvrdo i konzervativno postavljene. Roditeljstvo se još uvek podrazumeva kao pre svega ženska obaveza i „majčin posao“ (ona je ta koja mora o svemu da misli – to je njeno „mentalno opterećenje“). Ovako postavljene obaveze vrlo brzo postaju teret koji ženu onemogućava da kvalitetno funkcioniše na bilo kojoj životnoj platformi, uključujući i roditeljsku.
S druge strane, očevi se neretko osećaju minorizovano u porodičnoj strukturi jer ni u privatnom, ni u javnom kontekstu nisu prepoznati kao bitan faktor u razvoju deteta, pa tako i ne dobijaju povlastice koje se inače podrazumevaju za majke (na primer razumevanje na poslu kada je dete bolesno, ili duže porodiljsko odsustvo).
Kada bi bili društveno podržani, da li bi današnji muškarci bili više uključeni u brigu o domaćinstvu i podizanju dece?
U razvedenim zajednicama ono što zovemo „prosečnom majkom“ podrazumeva preuzimanje svog tereta brige o detetu, dok je „prosečan razvedeni otac“ u poziciji da sâm bira nivoe svoje uključenosti i odlučuje o finansijskoj podršci deci prevashodno na osnovu svog odnosa sa majkom deteta, a ne na osnovu detetovih potreba.
Česti su slučajevi da očevi ne učestvuju ni alimentacijom u podizanju deteta, odnosno da alimentaciju ne plaćaju redovno, nastoje da novčane iznose smanje, a taj novac doživljavaju kao da ga daju majkama, a ne deci.
Kada pri razvodu dođe do borbe za podeljeno starateljstvo ili kada otac iz svojih (nekada opravdanih, nekada neopravdanih) razloga traži da preuzme starateljstvo nad detetom/decom, u našem društvu se to i dalje tretira kao retkost. Dakle, očevi koji žele da budu uključeni kao ravnopravni ili dominantni roditelji nalaze se u društvenoj poziciji kao da traže nešto što im ne pripada – ako govorimo o slučajevima kada je majka iz bilo kog razloga nekompetentna kao roditelj. Nažalost, u ovakvim primerima i dalje se često događa da je motiv sudske borbe osveta supružnici i ucena, jer se muškarac ne slaže sa opcijom razvoda.
Roditeljstvo je najbitniji životni projekat, zajednički proces koji dvoje ljudi koordinisano i uz međusobno poštovanje i ljubav treba da sprovedu radi novog života, stvarajući tako zdravu osnovu za građenje jedne nove, stabilne odrasle ličnosti.
Kada se dotaknemo ove teme, trenutno jedva da postoje sistemi podrške ispunjavanju roditeljskih uloga koji podržavaju devojčice i dečake da rastu kao zdrave, samouverene, društveno integrisane i moralne osobe, slobodne da biraju i svesne prava i odgovornosti za sopstvene odluke.
Ako otac može postati snažnija podrška rodnoj ravnopravnosti, onda mogućnosti koje stvaraju rodno odgovorne politike mogu dovesti do opipljivih poboljšanja u našem društvu.
„TATAMATA“ pokreće mnoštvo pitanja i traži odgovore među ispitanicima koji su očevi i majke različitih generacija. Stavovi po ovom pitanju istražuju se i među LGBTIK populacijom, ali se razmatraju i stavovi žena i muškaraca sa invaliditetom, kao i romske zajednice. Ispitanici su takođe i mladi koji još nisu u ulozi roditelja.
