Šta ustvari paravan znači? Kakva je njegova namena i kakve sve vrste paravana postoje?
Sama reč paravan potiče od francuske reci paravent i ima nekoliko različitih značenja.
Decidirano po Velikom Rečniku Stranih izraza i reči, paravan znači pokretni stojeći zaklon koji štiti od pogleda, sastoji se od jednog ili više delova i može se preklapati, pomoćni zid, zaklon, španski zid. Zatim, drugo značenje je figurativno, ono što služi da prikrije prave delatnosti ili prave namere, maska, kamuflaža. I treće značenje mu je vojno, naprava za vađenje kontaktnih mina radi zaštite brodova.
Videli smo šta paravan znači, međutim, šta je to što stavljamo iza njega, šta to krijemo?
Predpostavljamo da su to neke skrivene, tajne ili tabu stvari. To je nešto što ne bi trebalo da bude dodirljivo, u svakom smislu reči, i nije dozvoljeno za upotrebu. Paravani nam uvek služe kao pokrića za neke maskirane stvari, koje su uvek sastavni deo kulture nekog naroda, lokaliteta, kompanije, porodice, pa čak i lične priče. Svojim kontinuitetom postaju običajne norme navedenih segmenata. To su stvari sa kojima se nećemo hvaliti i izlaziti u prvi plan, i sigurno neće biti u izlogu. Paravane koristimo nesvesno ili još češće kada želimo nešto da dobijemo. Sama dobiti može biti kako materijalna, tako i druge prirode, statusa, pozicije…
Međutim, šta je funkcionalna simbolika paravana u psihološkom kontekstu?
Tokom odrastanja svi prevazilazimo određene faze razvoja, i učimo na koje sve načine možemo izaći na kraj sa emocijama. Ljudska priroda je u osnovi ista, pod tim se podrazumeva pre svega postojanje istog raspona osećanja. Ono što svi mi osećamo je zavist, hrabrost, veselost, kukavičluk, dobrotu, surovost, tugu itd. A simbolički paravan se sada pojavljuje u funkciji skrivanja nekih svojih emocija. Svako od nas iza metaforičkog zastora stavlja određene emocije, ili pak njihovu kombinaciju, jer nismo sposobni da se nosimo sa njima. Ono šta radimo je to da ih maskiramo krijući ih od drugih, pa vremenom i od samih sebe.
Naime, kao što u spoljnjem svetu nešto možemo ignorisati, isto to možemo raditi i sa svojim mislima i osećanjima. Stavljamo paravan, zaklanjamo emociju jer zbog nje osećamo bol. Često ovog stanja nismo svesni, poričemo da uopšte imamo osećanja koja su blokirana. Mehanizmi odbrane su menjanje teme, ili pak zanemiravanje njihovog postojanja.
Kao ilustraciju, uzmiimo primer zdrave porodice gde je izražavanje ljutnje sastavni deo života. Od malog deteta se očekuje da nauči da svoju ljutnju kontroliše i iskazuje u društveno prihvatljivim granicama, a od roditelj, da ne problematizuju tu situaciju. Kroz ovakav sled, dete shvata da je to normalna emocija i da je slobodno može izražavati. Međutim, do problema može doći ukoliko se ostali članovi njegove porodice osećaju loše kada imaju posla sa ljutnjom. Dete počinje onda da usvaja ideju da je ljutnja loša, zbog roditeljskog ignorisanja, izolovanja ili čak napadanja. Poruka koju prima je da ga ne vole, a pošto sva deca žele da budu voljena, počeće istu tu ljutnju da potiskuju. Tada počinje emociju da ignoriše, zanemaruje i stavlja iza pravana.
Ono što je problem je to što paravani u određenom momentu počinju da padaju. To se obično dešava u slučaju umora, bolesti ili dejstva alkohola. Zatim, stres predstavlja konstantna potreba za njegovim održanjem, pa se s tim u vezu dovode i razna psihosomatska oboljenja. A činjenica da su nam sve emocije neophodne u određenim situacijama, i spoznaja da neke držimo iza paravana, blokiramo mogućnost da naučimo da se nosimo sa njima. Stoga, kad provale na površinu van kontrole su i destruktivne su.
Nakon kratke priče o paravanima, sagledavamo da je prihvatanje promene i konstruktivne kritike cilj kojem bi trebalo težiti. A otvorenije izražavanje emocija upravo vodi ka njihovom rušenju, a samim tim i do kvalitativnije izgradnje nas kao ličnosti.
foto: FreeDigitalPhotos.net
