Svi oni koji Ljubav shvataju kao jedini smisao života, zavisni su od partnera, što je jednako svakoj drugoj bolesti zavisnosti.
Ljudi koji se osećaju živima samo kada ih neko voli, pate od oblika zavisnost. Kada čujete rečenicu „Ja ne mogu da budem sam/a“ radi se o osobi koja nije otkrila sebe i koja je spremna na sve zbog druge polovine. U tom slučaju gubi čak i svoje mišljenje. Tako partner dobija ulogu glavnog inicijatora, čime osoba postaje pasivna, nesposobna za individualna delovanja. Svoje navike, interesovanja, kretanja, vezuje za partnera što dovodi do toga da veza pređe u agoniju. Ako i postoji individualno delovanje, ono je na neki način ipak vezano za partnera. Ovakav odnos nije odraz ljubavi, već straha.
Osobe zavisne od partnera veruju da rasprava u odnosu nije dozvoljena i da uvek dovodi do ljubavnog neuspeha. Zbog velikog straha od gubitka, stalno vode računa da partneru ništa ne zasmeta. Ovako nešto javlja se kod onih koji nisu imali dovoljno ljubavi u detinjstvu i jedino što žele je da ih neko voli, jer samo tada imaju osećaj da vrede. U pitanju je strah od odbacivanja, samoće, gubljenja jedinog životnog smisla, ljubavi.
Čovek koji stalno želi da udovolji, zavisan je od partnera. Ovi ljudi često misle kako njihov život ne bi vredeo ukoliko bi došlo do raskida. Sve svoje vreme ulažu u vezu. Potpuno su usmereni na odnos. Gube sposobnost da se brinu o sebi, ne znaju šta vole a šta ne, veruju da se svaki osećaj prijatnosti i sreće, nalazi u voljenoj osobi. Na svaku pomisao o raskidu gledaju kao na smrt.
Iako svi verujemo da je u vazi potrebno da se potpuno predamo, to nikako ne znači gubitak sebe. „Ići do kraja“, znači da pokušamo da izgradimo čvrst odnos, ali kroz psihičku prisutnost, otvoreno pokazivanje emocije, jasne želje da ostanemo u odnosu. Ipak, sve to mora biti umereno, tako da ne optereti nikoga od nas i omogući nam da delujemo i u drugim životnim oblastima.
Veoma je bitno da imamo stav, da postavimo granicu u primanju tuđih emocija i davanju svojih, jer sve preko mere može da ugrozi ostale sfere našeg života, pa i okolinu. Postavljanje granice prema drugim ljudima, ne znači distanciranje, zanemarivanje drugih, već prostor i vreme u kojem ćemo negovati sebe, sprovoditi individuaciju, zavoleti se i time ostvariti pravu ljubav sa drugima.
Ono što je bitno u građenju nezavisnog odnosa, jeste da niko ne sme da traži obećanje na večnu ljubav, jer garancija ne postoji. Život, vreme nas menjaju. Kako godine prolaze, tako rastemo i pogledi na život su nam drugačiji. Do prestanka odnosa može da dođe ukoliko jedna osoba raste, a druga ne, a da li će se to desiti, na početku niko ne može da zna. Čak i u savršenoj vezi, moramo biti spremni na neuspeh. On je moguć i svakako je deo života.
Svesnost da smo uvek sami čak i sa drugima pomoći će nam da se ostvarimo u postanemo sposobni da volimo na pravi – slobodan način!
foto: freedigitalphotos.
