Naklonost i briga za dobrobit drugih
Pomaganje je deo našeg kućnog vaspitanja i socijalne inteligencije. To je nešto što je deo našeg svakodnevnog modela ponašanja. Ustupamo mesto u autobusu trudnicama, pomažemo prijateljima u nevolji, darujemo novac u dobrotvorne svrhe, darujemo krv… Da li je to sve deo naše potrebe za nesebičnim davanjem ili ipak očekujemo da nam se to dobro jednom vrati? Hoćemo li se dobro osećati ako učinimo neko dobro delo? Kome pomažemo?
[box]Altruizam je prvi definisao sociolog Ogist Kont. On tumači ovaj pojam kao naklonost i brigu za dobrobit drugih. Smatrao je da pojedinac ima moralnu obavezu da služi interesima drugih ili „opštem dobru”.[/box]
Altruizam je oblik ponašanja koji se smatra vrlinom i opšte prihvaćenom kategorijom. On je najčešći nerazdvojiv deo mnogih religija. Koncept je potekao iz filosofije i etike.
Ljudi ne razmenjuju samo materijalna dobra i novac. Altruizam predstavlja i razmenu ljubavi, pažnje, brige, saosećanja, informacije, statuse, usluge… Pomaganjem podstičemo socijalne interakcije. Osoba kojoj smo pomogli će verovatno uzvratiti pomoć nama. Davanje i primanje je ravnoteža socijalnih odnosa. U sociologiji postoji i norma odgovornosti, uverenje da je potrebno pomagati onima kojima je pomoć najpotrebnija, bez obzira na buduću razmenu. Ona motiviše ljude da potpomažu naprimer, starima, ugroženima, siromašnoj deci, ili osobama sa posebnim potrebama, bolesnicima… Međutim, ljudi se ne ponašaju često u skladu sa normama.
Naučnici se slažu da postoji dve vrste altruizma: prva vrsta je recipročna razmena, tj. spoljna dobit (kada smo poštovani od strane okoline za naša dobra dela) i unutrašnja vrsta (osećaj ličnog zadovoljstva da smo usrećili nekoga), a drugi je bezuslovni altruizam kao izraz nesebičnog davanja.
Kada pomažemo?
Istraživanja su pokazala da ljudi manje pomažu kad je broj ljudi koji posmatra osobu, kojoj treba pomoć, veći. Tada dolazi do takozvane difuzije odgovornosti. Primer, ako je neko pao na ulici punoj ljudi, večina će pomisliti da će u pomoć priteći već neko drugi. Ako se nađemo sami sa osobom kojoj je pomoć potrebna, svesni smo da je na nama sva odgovornost, pa se i drugačije ponašamo.
Uloga emocija je vrlo važna kada odlučujemo hoćemo li pomoći nekome. Osećaj krivice je neprijatan i svi žele da ga izbegnu. Osim priznavanja krivice, način oslobadjanja od nje je i pomaganje drugima. U ljudskoj prirodi je da čovek čini dobra dela, nakon nekih „grehova”. Time želimo da povratimo samopoštovanje, ugled i sveopštu sliku o sebi.
Kada smo tužni i neraspoloženi pomaganje nam može odagnati neraspoloženje. To se ne odnosi na duboka stanja depresije i žalosti. Tada je čovek najčešće bezvoljan, pa je teško učiniti nešto dobro kako sebi tako i drugima. Ti je normalno, jer je osoba preokupirana svojim ličnim bolom i nema energije za davanje. Smatra se da je altruizam prisutan tek kada osoba može da shvati na pravi način položaj drugih ljudi. U detinjstvu altruizam ne pomaže dobrom raspoloženju. On raste sa godinama.
Smatra se da srećni ljudi više pomažu. Pozitivne misli i dobro raspoloženje su preduslov za pomaganje. Kada toga nema, nestaje i altruizam. Postoji mišljenje da muškarci generalno više pomažu i češće će pomoći strancu u nevolji nego žene. Prijateljima i deci, češće pomažu žene. Stepen religioznosti takođe utiče na brigu o drugima. Ljudi koji redovno posećuju hramove najviše izdvajaju na dobrotvorne priloge.
Kome pomažemo?
Skloniji smo da pomažemo ljudima koji su sličniji nama. Često su to ljudi iz iste branše ili istog imovinskog statusa, uverenja… Ljudi sa kojima se identifikujemo. U kriznim situacijama, smatra se da će žene primiti više pomoći nego muškarci, naročito od muškaraca.
foto: Tijana Janković
