„Umetnici su dužni da stvaraju, jer je to jedino što će govoriti o nama, i o svetu kome sada pripadamo. Bez tragova koje za sobom ostavljamo, mi gubimo sopstveni identitet i snagu duha. A stvarajući, oko sebe privlačimo sebi slične i tako kreiramo jednu snažnu zajednicu…“, kaže violončelista i doktor umetnosti Nemanja Stanković, koji je svoje mišljenje i materijalizuje; ovaj put na svežem CD izdanju, pod nazivom „Tragovi“. Reč je o novoj srpskoj muzici za violončelo, a koju čini osam numera, osam različitih autora, od kojih su šest dame.
Stanković je kao đak generacije završio srednju muziku školu, a kao student godine diplomirao na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, da bi s najvišim pohvalama završio master na Bečkom konzervatorijumu. Doktorsku disertaciju na FMU u Beogradu odbranio je kao najmlađi srpski nosilac titule doktora u oblasti umetnosti, 2015. godine.
Danas, Nemanja nam predstavlja svoj zapis nove srpske muzike za violončelo, govoreći nam o umetnosti i obrazovanju:
LW: Vi ste najmlađi nosilac titule doktora umetnosti kod nas. Koliko je pored talenta, neophodno da se tokom školovanja ulaže trud i bude uporan i da li su akademska postignuća ono čemu bi i drugi mladi ljudi, bilo muzičari ili ne, trebalo da streme?
Nemanja: Moja akademska postignuća nisu nešto ka čemu sam ja svesno stremio, niti ih držim za najvažniju stavku u svojoj karijeri. Za izvođača je veoma važno da nastupa što više, da sarađuje sa kolegama i da otkriva i učestvuje u najraznolikijim programima jer je upravo iskustvo ono što ga određuje kao umetnika. Smatram da sam bio veoma srećan u svim fazama svog školovanja jer sam kraj sebe imao mentore koji su uvek umeli da me svojim delovanjem inspirišu i usmere na pravi put. Nisam siguran da sam još uvek najmlađi doktor umetnosti u našoj zemlji, ali svakako mi je 2015. godine imponovala ta titula, iako je ni tada nisam shvatao vrhuncem, odnosno krajnjim ciljem. Nastupi i saradnje sa divnim muzičarima širom sveta su ono što smatram najvažnijim uspehom u svojoj karijeri i neopisivo se radujem novim saznanjima i programima. To je ono što svemu daje smisao.
LW: Tokom karijere, kao što ste rekli, značajno Vam je to što ste sarađivali sa brojnim vrsnim umetnicima. Kako i na koji način ste birali svoje saradnike na Vašem novom albumu „Tragovi“?
Nemanja: Svi autori na albumu su kompozitori čiji rad cenim i pratim godinama unazad. Sada se pomalo i čudim samom sebi na odvažnosti da uopšte uplovim u jednu takvu avanturu, ali jednostavno sam imao dobar osećaj. Nataša Bogojević, Anja Đorđević, Dragana Jovanović, Ivana Stefanović, Ognjen Bogdanović, Irena Popović, Milica Ilić i Igor Andrić su kompozitori koji čine srž samog projekta. Oni su autori različitih rukopisa, profesionalnih iskustava, te su tako i kompozicije potpuno različite. Međutim, interesantna činjenica oko ovog izdanja jeste to kako sve kompozicije na albumu zajedno čine jednu smislenu celinu i savršen tok jedne muzičke priče. Sandra Belić, Tijana Milošević i Maja Mihić su moje gošće na CD-u i ne mogu opisati koliko sam srećan zbog toga jer su one moje najdraže umetnice, ali su mi i privatno vrlo bliske.
LW: Zašto je važno da postoje ovakvi umetnički poduhvati, čak i u vreme kada nam se čini da se mnogo toga u kulturi zasniva na entuzijazmu pojedinaca?
Nemanja: Zato što je kultura hrana za dušu. Vrlo je jednostavno. Ljudi se rađaju – ljudi umiru. Sve što je opipljivo, materijalno, ne možemo poneti sa sobom. Ono što nastavlja dalje je samo ono što smo uspeli da utkamo u našu dušu. Umetnici su dužni da stvaraju, jer je to jedino što će govoriti o nama, i o svetu kome sada pripadamo. Bez tragova koje za sobom ostavljamo, mi gubimo sopstveni identitet i snagu duha. A stvarajući, oko sebe privlačimo sebi slične i tako kreiramo jednu snažnu zajednicu, čiji se kreativnost i entuzijazam prenose dalje i šire jedan krug zaljubljenika u istu misao, u zajedničke ideale i tako zajedno stvaraju jedan bolji svet. Moramo se svi kolektivno pokrenuti iz stanja letargije. To je i osnovna misija CD-a „Tragovi“.
LW: Šta savetujete svojim studentima, muzičarima, mladim umetnicima, generalno?
Nemanja: Da slušaju. Sebe, ali i svoje kolege. Trenutno sam angažovan kao docent na FMU u Beogradu gde predajem kamernu muziku, koja podrazumeva rad sa ansamblima, koji broje od dva, ali neretko i šest, pa i osam članova. To je veoma uzbudljiv posao, jer se susrećem sa raznim tipovima svirača, i veoma je izazovno spojiti njhove različitosti u jednu zvučnu sliku. Oni su mladi, entuzijastični, većinom ambiciozni i mene to oduševljava. Nisam od onih predavača koji isključivo nameću svoje viđenje određenog dela, već uživam u zajedničkom pronalaženju novih ideja i otkrivanju novih muzičkih misli. Smatram da je fakultet dobra platforma gde mladi muzičari mogu raditi na osamostaljivanju i istraživanju svojih unutrašnjih umetničkih poriva, pronalaženju svog muzičkog jezika, a moj posao je da im pomognem da oni to osveste i artikulišu, kako bi, kao svršeni studenti mogli da uživaju u svojoj umetnosti i da zvoje znanje i veštine šire dalje.
LW: Rodom ste iz Kragujevca, gde ste i završili srednju muzički školu, koja ima dugu tradiciju. Koliko je razvijena muzička scena, kultura u Vašem rodnom gradu, i da li i Vi imate neki plan ili želju po tom pitanju?
Nemanja: Vrlo je teško govoriti o kulturnom životu bilo kog grada, ukoliko isti nema koncertnu dvoranu, što je osnovni preduslov za koncertnu sezonu. Primećujem da postoje napori određenih institucija da kulturni život u Kragujevcu bude koliko-toliko aktivan i da manifestacije poput „Oktoh“-a održe kontinuitet, što je naročito teško u današnjem vremenu kada nas je zadesila pandemija korona virusa. Iako više od 15 godina ne živim u Kragujevcu, svaki put se obradujem tamošnjoj publici koja je uvek željna novih koncertnih programa i veoma ume da prepozna kvalitet, a samim tim i da ga nagradi velikim aplauzom, što je za muzičare najveća satisfakcija.
LW: Interesantno je da znamo da je instrument koji svirate napravio je Karlos Roberts u Italiji. Šta to znači u muzičkom svetu?
Nemanja: Karlos Roberts graditelj je instrumenata, argentinskog porekla, koji već decenijama živi i radi u Kremoni, gradu koji je širom sveta poznat po čuvenim porodicama Amati, Stradivari, Guarneri, čiji se instrumenti danas procenjuju na enormne novčane iznose i na čijim postulatima se zasniva kremonska škola, kojoj Roberts pripada. Instrument na kome sviram napravljen je po uzoru na Stradivari violončelo iz 1710. godine, a interesantno je da sam ga dobio na poklon od italijanskih mecena, u okviru projekta „Trampolino“, pre osam godina – kada u mojoj zemlji nije postojao nikakav način da dođem do kvalitetnog instrumenta i u trenutku kada je bilo veoma upitno hoću li nastaviti da se bavim muzikom i na koji način. Mislim da je od izuzetne važnosti da se naša vlast, ali i društvo generalno, angažuje i osmisli sistem po kome će mladim i talentovanim ljudima pomagati da nesmetano razvijaju svoju kreativnost i, samim tim, da stvaraju rezultate i karijere kojima ćemo svi zajedno, kao nacija, moći da se ponosimo.
LW: Violončelo je atraktivan instrument, i vole ga i oni kojima nije bliska klasična muzika. Za one, koji do sada nisu imali priliku da se upoznaju sa ovim instrumentom, šta bi po Vašoj preporuci mogla da bude polazna tačka ka prihvatanju njegovog zvuka i novih kompozicija?
Nemanja: Mogli bi početi sa CD-om „Tragovi“ na kome se nalazi nova srpska muzika za violončelo. (osmeh) Bach je uvek dobra polazna – ali i krajnja tačka; čini mi se da se uvek vraćam njegovim Svitama za violončelo solo. Koncert za violončelo i orkestar u ha molu Dvořák-a je, za moj ukus, najlepše končertantno delo u celokupnoj istoriji klasične muzike. Violončelo je instrument koji je sposoban da se prilagodi svakom muzičkom žanru, tako da nije teško prihvatiti ga. Za violončelo su pisali Beethoven, Haydn, Brahms, Tchaikovsky, Shostakovich, Piazzolla, Chopin, Debussy i mnogi drugi veliki kompozitori. Od koga god da krenete, nećete zažaliti! I zapamtite, dobra muzika je svuda! Samo joj dajte šansu.
FOTO: Miša Obradović
