Tekst: Dragana Daničić
Priča o tri porodice koje žive u tri stana, na tri različita sprata, u istom buržujskom kondominijumu u glavnom gradu Italije. Niz događaja će radikalno promeniti živote stanovnika u toj zgradi u Rimu, otkrivajući njihove poteškoće da budu roditelji, braća i sestre i susedi, u svetu u kome se čini da suživotom vladaju strah i ogorčenost.
Da je interesovanje za film bilo veliko, dokazala je prepuna sala Jugoslovenske kinoteke, a stiče se utisak da bi ljudi sedeli i na podu, ako ne nađu mesto. Nakon projekcije su se čuli samo odobravajući komentari.
„Tri sprata“, reditelja Nanija Moretija, me je podsetio zašto volim italijanske filmove. Klasična drama koja prikazuje realne situacije u kojima se ljudi snalaze ne tako vešto. Veoma realistično, kroz situacije koje se mogu desiti svakome, junaci filma predočavaju kako izgleda kada čoveka stignu najgori strahovi, da li izabrati muža ili sina i koliko daleko ide opsesija. Ali, najvažnije od svega, nit oprosta prožima celu priču. Može li se sve oprostiti i, ako može, nosi li oslobađanje? Iako tako deklarisan, komedija nije. Međutim, uprkos na mah teškim zapletima, film nosi određenu vedrinu.
Nani Moreti je rođen 1953. u Bruniku u Italiji. Živi u Rimu gde se od detinjstva posvetio dvema velikim strastima: bioskopu i vaterpolu. Njegovi filmovi su osvajali brojna priznanja, uključujući nagradu za najbolju režiju u Kanu za film Intimni dnevnik (1993). Mnoga njegova dela su prikazivana na najprestižnijim festivalima, uključujući filmove April (1998), Soba moga sina (2001), koji je osvojio Zlatnu palmu i nagradu FIPRESCI u Kanu, Kajman (2006), Imamo papu (2011) i Moja majka (2015). Tri sprata (2021) je njegov poslednji film.
Nani Moreti se vraća u Kan sa adaptacijom romana izraelskog pisca Eškola Neva, prenesenom u bogato predgrađe Rima.
foto: PROMO
