FEST komentar piše Dragana Daničić
Tridesetih godina prošlog veka u Parizu, mlada i netalentovana glumica bez novca Madlen Verdije, optužena je za ubistvo poznatog bankara i producenta. Uz pomoć najbolje prijateljice Polin, mlade advokatice, biva oslobođena optužbi. Tada počinje novi život glumice, uz slavu i uspeh, dok istina ne bude otkrivena…
Zaista genijalna komedija, kakva je većina francuskih. Posebno me je oduševio Dani Bun, uvaženi francuski komičar, koji tumači lik arhitekte. Obožavam sve njegove filmove, a mnoge od njih ste imali priliku da gledate kod nas („Hipohonder“, „Špijun lavljeg srca“, „Porodica je porodica“…). Prvi utisak je da ne otvara tek tako 51. FEST upravo ovaj naslov.
Reditelj i scenarista Fransoa Ozon je jedan od najprovokativnijih i najenergičnijih filmskih autora, što se i osetilo. Scenario je vrlo duhovit i upečatljiv. Kroz film se provlače i određeni kliše kojima obiluju krimi priče. Neće vam biti monotona nijedna sekunda. Likovi su pažljivo građeni i jasno pokazuju zašto je Ozon majstor svog zanata. Ako mislite da je ovo priča poput „Ubistvo u Orijent ekspresu“, nije ništa slično. Dinamično iskustvo koje 102 minuta dosledno drži pažnju. Melodramatičnost likova daje humoru posebnu notu.
U priču filma su vešto prožeti i neki od problema današnjice. Film je feministički nastrojen i, kroz satirične situacije, govori o položaju žena u francuskom društvu tridesetih. Bavi se i pitanjem klasne diskriminacije i položaja pripadnika različitih staleža; propalim filmskim zvezdama i filmskom industrijom, ali i zakonodavnom vlašću koja je korumpirana.
Kroz zanmljiv scenario, Ozon je uspeo da objedini sve ovo u koherentnu celinu koja kritikuje materijalizam i ispraznost koju on sa sobom nosi. Ipak, mislim da je poruka filma da svi samo radimo najbolje što umemo da preživimo u surovom svetu… A čega smo sve spemni da se zbog toga odreknemo? Neka vam ispriča sam.
