Autor teksta je Dragana Daničić.
Drama o snazi ljudske veze tokom turbulentnih vremena, smeštena u engleski primorski grad početkom osamdesetih godina 20. veka.
Ovo je potresna, divno odglumljena drama o ljubavi, filmovima na velikom platnu, rasizmu i šizofreniji. Možda zvuči kao čudan miks, ali je savršeno uklopljen kroz pažljivu gradaciju emocija sa kojima se likovi bore i suočavaju.
Reditelj Sem Mendez prikazuje život kao niz, naizgled, jednostavnih događaja koji nekada umeju da nam zakomplikuju postojanje. Olivija Kolman je briljirala, ali za njom ne kaskaju ni ostali. Dok su Tobi Džons i Kolin Firt standardno zadovoljavajući, otkrovenje je zvezda u usponu, Majkl Vord.
Film ne kritikuje društvo, to je ostavio nama. On prosto nudi ogledalo. Reflektuje njegov odraz, prikazuje društvo onakvim kakvo jeste, posebno u Britaniji ranih 20-ih. Nudi nam uvid u odnos društva prema mentalno izazvanim ljudima, Afroamerikancima kojima ni pokušaj asimilacije nije dovoljan da bi ih tolerisali, prema preljubi, filmskoj eliti i prolaznosti/prosečnosti/irelevantnosti života. Nenametljivo nam nudi šansu da se preispitamo dokle smo stigli sa ličnom evolucijom.
Jesu li ludi zaista ludi ili samo govore istinu? Jesu li grešni takvi ili su samo u potrazi za srećom? Kakav treba biti da bi se udovoljilo svetu dovoljno da te pusti da se na miru patiš ili živiš? „Carstvo svetlosti“ je, pre svega, o prihvatanju.
O ranjivosti kojoj dajemo pristup onima koji zadiruju u našu najdublju intimu. Posebna priča jeste ogromna ljubav prema kinematografiji koja je film za sebe, iako deo filma jer se radnja odvija u bioskopu. Paralelno sa ličnim tragedijama i dramama kroz koje prolaze ostali likovi, proteže se priča o kinooperateru koji filmske trake doživljava kao sopstvenu decu.
Osim zapletenih međuljudskih odnosa u tom bioskopu, paradoksalano je i to što Hilari (Olivija) nikada nije ušla da pogleda film. Sve do samog kraja, kada simbolično, poput katarze, ne premosti i tu prepreku, prepuštajući se čarima sedme umetnosti. Baš onako kako bi i ovaj film trebalo da nas zavede.
Ser Sem Mendes (1965) je britanski pozorišni i filmski reditelj, scenarista i producent. Osvojio je Oskara za režiju i Zlatni globus u istoj kategoriji za igrani debi Američka lepota (1999). Režirao je filmove: Put bez povratka (2002),Revolucionarni put (2008), Skajfol (2012) i Spektra(2015), oba iz serijala o tajnog agentu 007 – Džejmsu Bondu, kao i ratnu dramu 1917 (2019).
