Koncert japansko-srpske muzike u okviru festivala „IRIS“ održan je u sredu uveče (6. novembar) na sceni Kolarčeve zadužbine u Beogradu.
Samim tim umetnici su bili iz Srbije i Japana: dirigenti Keniči Šimura i Rade Pejčić, solisti – sopran Marija Jelić i tenor Tacuja Takahaši uz Umetnički ansambl Ministarstva odbrane „Stanislav Binički“.
Organizatori koncerta su Internacionalna operska fondacija i Ambasada Japana.
Projekat je deo manifestacije Festivala japanske i srpske muzike „IRIS“, koji je započet već vidjenim koncertom „Anime Simfonija“, koja je 3. novembra gostovala u Mts Dvorani, takodje sa spomenutim dirigentom Šimurom.
Bio je to već peti put da ovaj ansambl održava taj koncert, nakon u dva navrata Dom omladine Beograda (2022, 2023), Kolarca (2023) i Mts Dvorane (2024).
Tada je Keniči Šimura, pred početak muzike iz anmiranih filmova i video igara anime univerzuma izrazio saučešće porodicama žrtava u jezivoj nesreći koja se desila 1. novembra na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
Isto je učinio i pred koncert na Kolarcu u sredu veče, te je orkestar svirao svite Johana Sebastijana Baha, lagane melodije kao lek za dušu, tužna posveta preminulima, što je bilo veoma emotivno sa knedlom u grlu.
Prema konceptu koncerta, naizmenično su po jednu numeru izvodili srpska solistkinja i japanski solista, uz instrumentalna dela kao intemeco.
Uvek komunikativni Šimura voli da predstavlja kompozicije na repertoaru, što je činio i sa projektom „Anime simfonija“, te je taj princip iskoristio i na ovom dogadjaju.
Ali, kako nespretno mada beskrajno simpatično govori engleski, lakše mu je bilo da sa njim u jednom navratu izadje prevodilac na srpski koji savršeno poznaje japanski jezik.
Dirigent Keniči Šimura je beskrajno simpatičan, harizmatičan, šarmantan, teatralan i duhovit umetnik, idejni tvorac ovog koncerta, ali i projekta „Anime simfonija“. On učestvuje kao dirigent edukativnih programa u Japanu i pozitivno utiče na omladinu, a istovremeno je angažovan kao direktor Aim vilage Comp. Ltd., direktor i muzički partner Tokijskog kamernog orkestra, profesor u kompaniji Yamaha Music Japan Comp. Ltd.
Tako se publika na repertoaru koncerta upoznala sa delima drevnih i savremenih japanskih kompozitora kao što su autor klasike i dirigent Viscount Hidemaro Konoye (1898 – 1973, delo „Etenaraku“), Teiichi Okano (1878 – 1941, numera „Furusato“), Kōsaku Yamada (1886 –1965, pesma „Akatonbo“), i Akira Mitake (rodjen 1956, pesma „Kawa no nagare no youni“), moderni stvaralac rodom iz Tokija.
Naravno, sve japanske pesme je izvanredno dočarao umetnik Tacuja Takahaši, kako ga je nazvao dirigent Šimura – „jedan od sigurno najboljih japanskih tenora“.
Takahaši u svojoj karijeri je već ostvario značajne uloge u operama „Travijata“, „Lučija od Lamemura“, „Otelo“, „Nabuko“, „Rusalka“, opereti „Ljubavni napitak“, a nastupao je u našem regionu 2019.premijerno u operi „Faust“ u Mariboru (Slovenija).
Diplomac na Tokijskom univerzitetu umetnosti (2012), japanski tenor saradjivao je sa Tokijskom filharmonijom, nastupao u Gruzijskoj nacionalnoj operi i baletu u glavnom gradu Tbilisiju, Makao kulturnom centru (tenorska uloga u „Devetoj simfoniji“ Ludviga van Betovena).
Do kraja godine će gostovati i u Gruzijskom narodnom pozorištu u Tbilisiju.
Marija Jelić je sa druge strane predstavila srpsku i jugoslovensku kulturnu baštinu sa divnim repertoarom klasične muzike i opere.
Dirigent Rade Pejčić je prvo sa ansamblom interpretirao kompoziciju „Bojerka“ Zorana Hristića (1938 – 2019), čuvenog autora savremene muzike.
Veoma plodan stvaralac najviše se istakao kao kompozitor primenjene muzike za pozorište, film i TV serije i druge televizijske formate.
Opus Zorana Hristića obuhvata solistička i kamerna ostvarenja, vokalno-instrumentalna dela, balete, radiofonska ostvarenja, a osim umetničke karijere, imao je i menadžersku ulogu.
Imao je zapažene rezultate kao urednik, voditelj i osnivač Koncerta Studija-B, glavni muzički urednik Radio Beograda, onda na RTVB, kasnije RTS gde je bio glavni i odgovorni urednik u Muzičkoj redakciji (do 1995. godine). Takodje bio je umetnički direktor i selektor festivala Beogradske muzičke svečanosti – BEMUS i „Mokranjčevi dani“ u Negotinu.
Jedan od naših najplodnijih i najboljih muzičkih stvaralaca Zoran Hristić je obrazovanje za muziku počeo veoma rano, i kao redak talenat svirao je klavir pre polaska u osnovnu školu, da bi sa samo 11 godina već napisao prvu kompoziciju – „Igra za klavir“ (1949).
Sa samo 15 leta Hristić je napisao „Tokatu za klavir“ sa kojom je pobedio na studentskom konkursu, posle čega je upisao studije kompozicije u Italiji na Konzervatorijumu Đuzepe Verdi u Milanu, Za najbolji diplomski rad na FMU u Beogradu „Naslovi za hor i orkestar“, dobio je prestižnu nagradu „Stevan Hristić“.
Dirigent Rade Pejčić sa samo sedam godina je krenuo da svira violinu u Leskovcu gde je završio nižu i srednju muzičku školu, a studirao je muzikologiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Dirigovanje je diplomirao i magistrirao u Beogradu na Fakultetu muzičke umetnosti (FMU) u Beogradu, gde živi i radi.
Stalni saradnik ansambla „Stanislav Binički“ je već više od 20 godina (2003), osnovao je i svoj sastav „Ljubica Marić“ – beogradski kamerni orkestar sa delima srpskih kompozitora svih generacija. Iako je dirigent mnogih orkestara, stiže da bude i vanredni profesor na Fakultetu umetnosti u Prištini – Kosovska Mitrovica.
Operska diva, mlada i uspešna Marija Jelić je premijerno izašla na scenu ove noći sa pravom antologijom srpske operske umetnosti – arija Stanke iz remek dela „Na uranku“ Stanislava Biničkog (1872 -1942),prema libretu našeg najvećeg komediografa i dramskog pisca Branislava Nušića (1864 – 1938).
Podsetimo, „Na uranku“ je muzičko-scensko delo, spektakl opera premijerno izvedena 1903. godine. Ovo je prva domaća opera u čitavoj istoriji srpske umetničke muzike, sa elementima narodnog melosa.
Stanislav Binički je bio poznati srpski kompozitor, dirigent i pedagog, najveći predstavnik srpske klasične muzike, koji je svoja prva muzička znanja dobijao od Stevana Mokranjca i Josifa Marinkovića, a pevao je u detinjstvu u horu „Obilić“.
Zajedno sa Mokranjcem i Kostom Manojlovićem, Stanislav Binički, po kome se i zove orkestar koji je svirao ove večeri na Kolarcu, osnovao je Srpsku muzičku školu, te bio horovođa mnogih pevačkih društava i dirigent Narodnog pozorišta, gde je 1920. godine osnovao Operu. Tamo je bio direktor i prvi dirigent.
Komponovao je muziku za bajku „Ljiljan i omorika“, uvertiru za predstavu „Ekvinocio“ po drami Iva Vojnovića, muziku za pozorišne komade „Put oko sveta“, „Nahod“, „Tašana“.
Marija Jelić se utisnula u ariju Stanke iz opere „Na uranku“ kao da je ušla u celu operu, i da će nam otpevati sve numere iz ove kompozicije. Jelić tako uvek pristupa svojim koncertima, posvećeno, predano, ne zaustavlja se u emocijama, ide kroz arije kao kroz celokupne opere.
Tako se prepustila i baladi „Nimfa“ Petra Krstića (18771-1957), srpskog kompozitora opera i solo-pesama, čiji je opus bio zasnovan pretežno na motivima iz srpske narodne muzike – folklora.
Jelić je u tom segmentu imala dve vezane numere, tako da se nije vraćala iza scene, kako je bilo sa arijom iz opere „Na uranku“.
Njena treća i poslednja solo deonica bila je kompozicija „Čežnja“ Koste Manojlovića (1890 – 1949), svestranog autora (etnomuzikolog, organizator, muzički pisac, pedagog i horski dirigent), poznat kao naslednik stvaralaštva Stevana Mokranjca.
Kompozicije u bogatom opusu činili su ciklusi za mešoviti hor, muški hor, ženski hor, duhovna dela za muški hor i mešoviti hor, dve zbirke solo pesama za glas i klavir.
Marija Jelić je sa emotivnom i nadasve uzvišenom emotivnom „Čežnjom“ zaokružila svoje učešće u zvaničnom delu koncerta.
Naravno, govorimo o našoj najtraženijoj mladoj operskoj umetnici, koja je delila scenu kao gost sa jednimPlasidom Domingom na stadionu Tašmajdan, Elinom Garančom i Džonatanom Tetelmanom u Sloveniji na Ljubljanskom festivalu (koncertno izvodjenje opere „Karmen“ Žorža Bizea, što je gledala naša publika na stadionu Tašmajdan 2021).
Jelić je pevala u beogradskom Narodnom pozorištu, Srpskom narodnom pozorištu (SNP) u Novom Sadu, sa Beogradskom filharmonijom i Simfonijskim orkestrom RTS-a, na beogradskom Ušću sa kantatom „Carmina Burana“ Karla Orfa sa SNP-om, kao i na otvaranju 60. Ohridskog letnjeg festivala, na festivalu u Plovdivu (Bugarska).
Ona je širom planete pristuna na mnogim koncertima (Azerbejdžan, Argentina, Italija, Letonija, Estonija, Nemačka, Meksiko, Bugarska, Severna Makedonija, Hrvatska, Slovenija, nedavno i Tajvan), imala je solo koncert u prestižnom Karnegi holu (Nju Jork, SAD).
Poslednjih godina Marija je nastupala u Beogradu na scenama Mts Dvorane (opera „Andre Šenije“, a 30. oktobra ove godine i „Četiri italijanska tenora“), tokom 2024. – u Atrijumu Narodnog muzeja Srbije, kod Silosa na donjem Dorćolu, i na drugim zanimljivim i atraktivnim mestima.
Umetnički ansambl Ministarstva odbrane „Stanislav Binički“ koncert japansko srpske muzike je zaokružio instrumentalnom dužom višeslojnom kompozicijom „Vranjanska svita“ Koste Blagojevića, iz više stavova, što je oduševilo i obradovalo publiku.
Medjutim, kraj koncerta još uvek nije realizovan, već je van programa selektovana još jedna važna kompozicija.
Japanski dirigent Keniči Šimura je objasnio da je finalna numera ove magične noći „Cveće cveta“, napisana povodom obnove Japana zbog velike nesreće koja se desila 2011. godine.
Ponovo je na scenu izašao prevodilac koji je sa japanskog precizno govorio sve što Šimura saopštava audotirijumu.
„Tekst govori o toj velikoj nesreći u kojoj su izgubljeni mnogi životi, i istovremeno stihovi pripovedaju i žal za zavičajem. Cvetanje cveća je simbol za dolazak bolje i svetlije budućnosti. Pesma daje hrabrost i novi korak, posvećena svim palim žrtvama, žal za svim nastradalima, kao ispovest“, istakao je Šimura.
Sada su na sceni bili zajedno Marija Jelić i Tacuja Takahaši, koji su prvi put udruženim umetničkim snagama i briljantnim vokalima dočarali veoma emotivnu i tužnu pesmu, koja nas je sve potresla, jer nas dovodi u vezu sa nedavnom nesrećom u Novom Sadu, i svim tragedijama koje su Srbiju zavele u crno (OŠ „Vladislav Ribnikar“, Malo Orašje i Dubona).
CVEĆE CVETA
„Vetar proleća sladi snežno bele staze,
ja sećam se onog starog grada.
Snivah snove, htedoh da se menjam,
a sada samo se sećam onog za kim čeznem.
Čuje se nečija pesma, nekoga hrabri,
vidi se nečiji osmeh, tamo iza tuge.
Cveće cveta, cveće cveta,
tebi što rađaš kao nekad.
Cveće cveta, cveće cveta,
šta li to osta iza mene.
U dašku jutra iza noćnog neba,
sećam se onih starih dana.
Povređuješ, povređuju te, nekad uskraćen plačeš,
a sad samo se sećam onog koga volim.
Vide se nečije misli, vezane su s nekim.
Vidi se nečije sutra, tamo iza tuge.
Cveće cveta, cveće cveta,
tebi što rađaš kao nekad.
Cveće cveta, cveće cveta,
šta li to osta iza mene.
Cveće cveta, cveće cveta,
tebi što rađaš kao nekad.
Cveće cveta, cveće cveta,
šta li to osta iza mene.
Bio je to apsolutno savršen način da se završi celovečernji koncert opere i klasike, bolno, tužno, puno teskobe, jeda, patnje, a opet uzvišeno i moćno na toliko snažnih nivoa.
