U romanu – prvencu, „(Po)bednik“, autora Stevana Daničića, susrećemo se sa mnogim manama ubrzanog doba. Ludilo savremenog sveta je kritički prikazano kroz ličnosti, dijaloge i unutrašnje monologe likova.
Priča je prožeta dubokim metaforama, ličnim kodovima i skrivenim značenjima, kao i otvorenim prkosom današnjici, i putevima na koje smo navedeni raznolikim obmanama.
Glavni akcenat je stavljen na unutrašnju borbu. Na borbu ilustrovanu kroz likove dva rođena brata. Priča prati njihov razvoj od bednika do pobednika i obrnuto. Oni sopstvenim izborima kreiraju svoje sudbine.
Radnja se dešava u doba kada su materijalne stvari izvor života. Kada su ljudi sa vidom slepi, a ljudi bez vida ne poznaju granice. U doba gde se duge pružaju preko neba, a svi gledaju u patos i sopstvene cipele. U sadašnje doba.
Prikaz odabranog parčeta društva bez cenzure, ustručavanja i ulepšavanja. Raznovrsnost karaktera između korica najbolje prikazuju ludi mudraci, opasni momci, obične zanatlije, zavodljive i naivne devojke, gladni sveštenici… Niko nije na društvenoj margini, i svi su deo nje. To je ono što priču čini životnom.
Autor takođe otkriva šta bi se dogodilo kada bismo otišli u krajnost, dopuštajući sopstvenim porivima da nas vode kroz život, bili oni materijalni, telesni ili duhovni…
Iz svakodnevne bitke koju vodimo, možemo izaći ili kao bednik ili kao pobednik. Epitet sami biramo svojim postupcima.
