U modernoj književnosti praktična primena novih oblika i izraza, novih načina kazivanja i novih sadržaja predstavlja svojevrsni rizik i eksperiment. To je vrlo bitan deo svih literarnih inovacija, jer upravo iz eksperimenta kao potrage za novim sredstvima i načinima jezičkog oblikovanja stvarnosti nastaju novi književni pravci, kao nekada avangarda.
Izabel Veri smelo i vešto rizikuje u svom romanesknom eksperimentu Merilin bez kostiju, koji nosi podnaslov Inicijacijski igrokaz. Roman je strateški podeljen u tri dela. Prva dva dela, u kojima Merilin ima 6 i 8 godina, pa oko 25, konstruisani su kao ekspozicija za glavni deo romana koji se odvija „ovde i sada“, kada Merilin ima otprilike 40 godina. U uvodnim delovima upoznati smo sa njenom istorijom, sa odnosima koji su izgrađeni između likova, ali nam je i naglašen potencijalni razvoj radnje i njena motivacija.
Merilin Koki je od detinjstva uverena da će ljubav imati jako važnu ulogu u njenom životu. Kako ne uspeva da tu željenu ljubav blagovremeno pronađe, ona postaje otvorena za mnoge čudnovate kompromise. Bez predrasuda traga za ljubavlju svuda, u različitim sferama života, čak i onima koji spadaju pod naziv „queer“, onima koji pripadaju biljnom ili životinjskom svetu. Tako, u pojedinim momentima, naracija ovog romana graniči se s temama koje bi mogle biti svrstane pod tabu. „Kad nosiš neki takav kostim, postaješ neko drugi, i više gotovo da i ne možeš da govoriš, već se sa drugima sporazumevaš dodirom, milovanjem, kandžom. ’Krznari‘ se odaju radostima ’skričinga‘, što će reći da se međusobno golicaju grokćući, predući, mjaučući. Potom organizuju ’krznene gomile‘ – leže tako jedni na drugima, na gomili.“
Pitanje telesnog, fizičkog igra važnu ulogu u romanu. U vremenu kada mediji i reklame nameću stereotipe idealnog tela, pitanje identiteta je veoma kompleksno. Slojevitost likova ističe mnoštvo mogućnosti i nimalo ograničenja. Glavna junakinja može biti muško, žensko, biljka, mačka, pas, šta god poželi; može uzeti bilo koji oblik, zato se ovaj roman ponegde graniči sa bajkom ili basnom. To je prevashodno velika pohvala ljubavi, slobodi i identitetu, koju je autorka postigla putem mešavine dramskih i romanesknih elemenata. Ovaj roman je pisan na granici između scenarija, poezije i kolokvijalnog govora, daleko od tradicionalne fikcionalne strukture. Bez jasne koherencije, sa nizom nasumičnih i fragmentarnih isečaka, podseća na slikovito napravljenu slagalicu sačinjenu od mnoštva emocija, kontemplacija, pitanja i misli. Ljubav i pitanje identiteta su osnovni delovi ove virtuozne jezičke slagalice.
„Ali sada i ovde, kada imam tu „grand love“ na pameti, ja sam pre svega usredsređena na to da ona, ta ljubav, ne oseća želju da ide od jednog do drugoga; nema to, inače, nikakve veze s pitanjem morala, mračnjaštva nekog ili društvenih normi, ne, to je više nešto organsko, nešto što se tiče samoga tela; to je ona duboka usredsređenost na JEDNO mesto (a u mom slučaju, aaaaaah… na gospodina X); JEDAN, da bi se u njemu lepše uživalo.“
Neprekidno otkrivanje misli junakinje, praćenje njenih internih opservacija, zamenjuje konvencionalno objektivno pripovedanje pri kojem narator čitaoca vodi kroz priču. Upravo tim romaneskno-dramskim postupkom dobijamo sliku doživljaja i zbivanja u delu. Lako je primetno da autorka manevriše postupkom pripovedanja kako bi naracija ostala u okviru svesti junakinje, i tim putem čitaocu se saopštavaju podaci koje bi inače saopštio sveznajući pripovedač. U nastojanju da stvori iluziju misli, slike ili utiska koji prolaze kroz svest junakinje, autorka zapravo korespondira sa pesništvom, i to, preciznije, sa poezijom simbolizma koja se koristi svim raspoloživim jezičkim mogućnostima.
