Dvostruki dobitnik NIN-ove nagrade, književnik Dragan Velikić nedavno je objavio svoje novo delo „Bečki roman“, koji je svečano promovisao sinoć (8. oktobar) u knjižari Delfi SKC u Beogradu, pred velikim brojem ljubitelja njegovog opusa.
Kafeterija Bukmarker, u ovoj prestižnoj bogatoj knjižari, je zaista bila prebukirana, tako da su mnogi morali sve vreme da stoje, tokom predstavljanja višeslojne i kompleksne priče, bazirane na istinitom događaju.
Pored autora Dragana Velikića, govorili su i psihoanalitičarka Vida Rakić Glišić i pisac i istoričar umetnosti Nebojša Milenković, dok je moderator bila Tanja Vučković, PR menadžerka izdavačke kuće “Laguna”, koja je objavila novi roman.
“Moj novi roman je jedno sasvim novo, specifično iskustvo. Nisam ga planirao. Desio se, jer su se odigrali ti događaji, a ja sam ih onda transponovao u roman”, objasnio je Velikić, odmah na početku, pozadinu nastanka novog književnog projekta.
Autor čije su knjige su prevedene između 15 i 20 evropskih jezika i na arapski, otkrio je kako je dugo pisao “Bečki roman”, i dodao da to ništa i ne mora da znači, u smislu da će na kraju delo ispasti genijalno.
Zastupljen u domaćim i inostranim antologijama, pisac i kolumnista Velikić je naglasio da mu je za pisanje novog romana bila neophodna mirnoća, te da je sve delovalo, kako kaže, ” kao kada ulazite u operacionu salu, a ja sam jedan od aktera”.
Velikić je na početku ličnim čitanjem odlomka približio publici radnju najnovijeg romana, koji je već objavljen u dva izdanja, a uskoro će biti i treće.
Jednog majskog jutra 2020. godine bečka policija je zakucala na vrata stana mladog psihijatra Pavla Marića. Optužen za trovanje kolega u Centralnoj bolnici, Pavle će se naći u pravosudnom limbu. Nakon 70 dana koje provodi u istražnom zatvoru, sudski proces se nastavlja, dok se pred čitaocem odmotava klupko neočekivanih manipulacija, koje su mučenika Pavla učinile nevinom žrtvom u rukama više sile.
Tanja Vučković je primetila da je potreban književni dar i veliki talenat bez premca da se ispriča istina, što svakako poseduje Dragan Velikić – dva puta laureat NIN-ove nagrade za romane “Ruski prozor” (2008) i “Islednik” (2016).
Pisac i istoričar umetnosti Nebojša Milenković smatra da Velikić ima zreo stil pripovedanja, ima snažan fokus na detalje, te da nosi ponosno svoje prezime.
“Samo istinski veliki pisci shvataju važnost velike literature, koja je uvek upitna. Evo, sada da pitamo nekoga da nam kaže koja je to važnost, ne bi znali svi da nam objasne. Ali, važnost velike literature kod Velikića čini poverenje njegovih čitalaca”, naglasio je Milenković.
Dragan Velikić u novom delu oslikava portret evropskog ustrojstva, pravosudnog sistema u kojem postoje privilegije za jedne i slepe ulice za druge. Kako pojedinac može da se odbrani u takvim okolnostima, na koju meru je sveden ljudski život kada se neočekivan splet uticaja, moći udruže protiv njega – pitanja su utisnuta u nijansiran portret porodičnih odnosa, koji se čita kao najuzbudljivija krimi-priča.
“Za razliku od njegovih prethodnih romana, Velikić ovde prvi put od stvarnosti pravi fikciju. Jedan istiniti događaj, on je pretvorio u roman. Smatram da pisac može sve. Ovde Dragan prvi put uvodi realne junake. Prvo su bili tabloidi, onda sudska istina, a roman postaje jedina istina o ovom slučaju”, analizirao je Milenković.
Tanja Vučković je ocenila da su mediji u to vreme baš pisali veoma slobodno, surovo, bez empatije o tom slučaju, što je neviđeno. Ona je približila široki spektar tematika – roditeljstvo, identitet, pogrešni izbori, sudski postupak i višeslojni korpus žanrova – triler, krimi-priča, drama.
Nebojša Milenković kaže da pisac obično stvara dela da bi nešto zapamtio, a drugo zaboravio, dok Velikić piše da bi razumeo i izlečio.
“Velikić je u ovoj knjizi najsuroviji prema liku oca: sin ga optužuje da ga je gledao samo kao “projekat”. Sećam se da je majka Velikiću govorila – “Stalno nešto pišeš, izmišljaš, to mi se ne sviđa, pravi pisci ne izmišljaju”. Siguran sam da je “Bečki roman” knjiga kakvu bi volela da čita Draganova majka”, zaključio je Nebojša Milenković.
Psihoanalitičarka Vida Rakić Glišić je izjavila da je “Bečki roman” nažalost doživela kao nastavak te tabloidne tirade o nesrećnom naučniku, koji je nevino optužen, a mediji su ga “razapeli”.
“Nervirate se kako može da postoji taj medijski linč, nije vam jasno, jer to je toliko surovo i veoma bizarno. Ipak, uprkos osećanju ogromne tuge, čitanje romana mi je izazivalo i veliku radost. Sav taj slučaj mogu objasniti samo sa jednom reči: traumatizacija”, navela je Rakić Glišić, i dodala da se redovno odvijaju etički prekršaji u svim (zdravstvenim) institucijama, kao i da ljudi ne znaju šta je poslovna etika ili bilo koja etika danas.
Tanja Vučković je podvukla da je strašno kako kolege umesto da pomognu svom kolegi Petru, jer su se zavetovali da pomažu svima, oni mu čine zlo.
Ona je rekla da se jasno vidi kako je novi roman za Velikića bio čitav proces stvaranja kroz jake emocije, ali da tako i nastaje dobra književnost.
Odrastao u Puli (Hrvatska, primorje), diplomac svetske književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu, Velikić je otkrio da je u ovu priču prema istinitom događaju ušao prilično duboko i istraživački, te se konsultovao sa prijateljem Tiborom Varadijem, srpskim pravnikom, penzionisanim profesorom Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.
Varadi u svojoj recenziji je zapisao da u novom delu Velikić piše “To što smisao izmiče, ne znači da ne postoji”, i dodaje da je to tačno, jer “izmakli smisao i dalje postoji, ali ga treba razotkriti i vratiti”.
“Između redova, smisao ljudskih kretanja postaje vidljiv. A život nije istinski vidljiv bez književnosti. Međutim, potrebna je prava književnost. “Bečki roman” je upravo to. Pomoću ovog romana ljudske, neljudske i pravničke igre postaju nešto što vidimo kao deo svog života”, naglasio je Varadi u svojoj recenziji.
Velikić je naveo da mu je kao pravnik Varadi pričao da od te priče nema mnogo da bi se od nje pravio roman, da nema toliko materijala, osim da je sve previše bizarno i brutalno.
“Sve je to dosta intimno, odnos otac-sin-majka. Vrlo je kompleksno pisati ovakav roman, jer nije fikcija, onda je mnogo teže pisati. Ponavljam, osećao sam se kao hirug koji ulazi u operacionu salu. Pune četiri godine sam pisao i istraživao materijal za roman od 170 strana. Inače ne volim predugačke knjige da pišem, da ne zadržavam čitaoce”, kaže Dragan Velikić.
Bogata biografija Velikića podrazumeva da je on od 1994. do 1999. godine bio urednik izdavačke delatnosti Radija B92 „Samizdat B92“. Pisao je kolumne za listove NIN, Vreme, Danas i Reporter. Bio je ambasador Srbije i Crne Gore, odnosno Republike Srbije u Republici Austriji od 2005. do 2009. godine i time je bio inspirisan da proučava ovu zemlju i jednom napiše roman čija se radnja dešava u glavnom gradu Beču, koji je upoznao uzduž i popreko, te istinski zavoleo.
“Roman obično oživi posle šest meseci pisanja, diše, kao u majčinoj utrobi nastaje. Nakon tog perioda roman se dalje razvija, i ima svoje prave zakonitosti u pisanju. Kao rudar i hirurg otkopavao sam svet, koji je meni bio sakriven. Roman sam stavio na šine nakon dve godine”, objasnio je Velikić.
Za roman “Ruski prozor” osim NIN-ove, osvojio je i nagrade „Meša Selimović”,Srednjoevropsku nagradu za književnost, dok je “Islednik” ovenčan i nagradama “Kočićeva knjiga”, “Kočićevo pero”, „Zlatni suncokret”,„Podrum Radovanović”.
Na promociji ove dinamične književne večeri, u publici, osim supruge Dragana Velikića – dramaturškinje, novinarke i teatrološkinje Aleksandre Glovacki, bila je i glumica Maja Mitić, grafički dizajner i vizualni umetnik Slavomir Stojanović Futro, ali i filmski i TV reditelj Janko Baljak.
Upravo je ovaj filmski stvaralac u recenziji pisao da kao što je glumac Džozef Kotn na početku hladnog rata na autentičnim lokacijama razorenog Beča u filmu “Treći čovek” (1949) Kerola Rida rešava misteriju nestanka anti junaka, koga igra Orson Vels, tako i glavni junaci “Bečkog romana” sklapaju mozaik zavere koja je dovela do hapšenja njihovog sina, uglednog bečkog psihijatra.
Baljak je naglasio u tekstu da je u pitanju zavera koja otkriva duboko potisnute porodične tajne.
“Porodični košmar je “poziv ocu da uđe u dušu rođenog sina” i sa lica odbaci usiljeni osmeh čoveka sa Balkana”, ispisao je Janko Baljak, autor antologijskih dokumentarnih filmova “Vidimo se u čitulji”, “Anatomija bola”, igranog ostvarenja “Plavi voz”.
Veoma produktivan i vredan autor Velikić piše romane, priče, eseje, publikuje knjige izabranih intervjua, član je Srpskog književnog društva.
Laureat je i nagrada „Miloš Crnjanski” za roman “Via Pula” (1988) „Borislav Pekić” za sinopsis romana “Severni zid” (1994), međunarodne književne nagrade „Vilenica” (2019).
Bogata bibliografija mu čine još romani – “Astragan” (1991), “Hamsin 51” (1993), “Danteov trg” (1997), “Slučaj Bremen” (2001), “Dosije Domaševski” (2003), “Bonavia” (2012), zbirke priča – “Pogrešan pokret” (1983), “Staklena bašta” (1985), “Beograd i druge priče” (2009), kao i knjige eseja – “Yu-Atlantida” (1993), “Deponija” (1994), “Stanje stvari” (1998), “Pseća pošta” (2006), “O piscima i gradovima” (2010).
Ipak, i pored tolike hiper produktivnosti, za sam kraj književne večeri, Dragan Velikić je za sebe rekao da je zapravo veoma lenj, te da nije nikako vredan autor koji svaki čas piše.
“Istina, jesam započeo rad na jednom novom delu. Opet, ne znam kada ću mu se vratiti. Stvar je u tome što sam dobar deo tog materijala iskoristio za “Bečki roman”. Zato mi je sada problem da se vratim tom romanu, i nisam siguran da li ću mu se uopšte vraćati. Čini mi se da dalje više neću ni napisati nijednu knjigu, da sam sa tim završio”, ovim rečima Velikić je ostavio u šoku i bez reči mnogobrojnu publiku u knjižari Delfi SKC.
Onda je nonšalantno pročitao još jedan odlomak iz romana, ostavio čitaoce u enigma, misteriji, da li je bio ozbiljan ili je samo provocirao, skrenuo malo više pažnje na sebe ovom izjavom, tek je naposletku strpljivo potpisivao auditorijumu svoj “Bečki roman”.
Sledi novo izdanje Međunarodnog Beogadskog Sajma knjiga krajem oktobra, tako da će se Velikić nadalje družiti sa svojim vernim i duboko predanim čitaocima.
Da li onda “Bečki roman” juriša na treću NIN-ovu nagradu ili možda za “Beogradskog pobednika” ili pak “Vladana Desnicu”?
