Akademske umetnice Marija Milinković i Bojana Bojović Milošević zajedničkom izložbom “Paralelni svetovi”, koja će biti otvorena u sredu, 11. septembra u 18 časova u Galeriji Singidunum, kritički predstavljaju urbanu arhitekturu u mediju fotografije.
Poput pažljivih prolaznika promišljeno su beležile predstave formirane na fasadnim ogledalima koja u tajnosti čuvaju ono što se odvija unutar zgrada. Na taj način, posetilac zalazi u imaginarni svet u kom se arhitektonski oblici prepliću, neprestano menjajući položaje zavisno od svetlosti i dinamike gradskih ulica.
Crno-bele i kolor fotografije vizuelizuju trenutke života grada koji se kontinuirano odvija na staklenim fasadama. Poput ogledala, ove fasade umnožavaju svetove i grade kompozicije sačinjene od delova arhitektonskih celina koje se rastaču ostvarujući dijaloge sa zaustavljenim oblacima ili uličnim svetiljkama. Ponegde pravougaoni blokovi staklene fasade, gotovo mondrijanski, beleže geometrijski precizne ritmove prozora naspramne zgrade.
Pojavom modernog doba javljaju se pojmovi urbanizma i apstraktne arhitekture ali tek danas arhitektura odgovara aprstraktnim komunikacijama savremenog društva. Promene koje su idejno nagoveštene pre jednog veka, danas su svakodnevnica. Sve više je onlajn komunikacija koje nas izmeštaju iz fizičkog sveta u kojem se milenijumima živelo. Ređe stojimo „licem u lice“ okrenuti jedni drugima, a sve češće kroz selfije i objave na društvenim mrežama. Prolazeći izložbenom postavkom čini nam se da gledamo svojevrsne „selfije zgrada.“ Selfiji, kao artefakti savremenog društva, nastoje da kreiraju zacrtane identitete pojedinaca, ali, kako je čovek pored telesnog i biće osećaja, nekontrolisano se stvara međuprostor koji dopušta da u predstavu utkamo i ono što nije prisutno, metodom „kada se o nečemu mnogo priča, znači da se o nečemu drugom mnogo ćuti.“ Grandiozni oblici savremene arhitekture prilagođeni su nezainteresovanosti jednog čoveka prema drugom, na koju su kritičari upozoravali da će uslediti. Otuda je na fotografijama naglašena prisutnost betona, kao i odsustvo ljudske figure.
Ali ukoliko smo otuđeni fizički i emotivno jedni od drugih, mora da postoje mesta naših susretanja, i ona se upravo odvijaju u virtuelnim i digitalnim svetovima, izmeštajući nas u polje apstrakcije. Zbirno prikazane fotografije autorki Marije Milinković i Bojane Bojović Milošević predočavaju nam skrivene slojeve našeg habitusa, koje zagledani u sutrašnje obaveze i ne primećujemo dok u hodu utkivamo odraz sopstvene siluete.
Marija Ristić, istoričarka umetnosti
