fbpx

Veliki-mali saobraćajci

Posle predavanja udruženja ODOS, deca predškolskog uzrasta opominju čak i odrasle koji se usude da ulicu pređu van pešačkog prelaza, ili kada je na semaforu crveno svetlo. Zbog ovih mališana, koji stiču znanje o saobraćaju u svojim vrtićima i roditelji postaju bolji učesnici u saobraćaju. Čak i u gradskom prevozu, ovi mali-veliki ljudi traže svoje mesto, postaju svesni svojih prava…

ODOS je udruženje koje u svom imenu i delatnosti nosi značenje ”Obrazovanje dece o saobraćaju”. Kako deca veoma rano postaju aktivni učesnici u saobraćaju bez roditeljske pratnje, po mišljenju stručnjaka, potrebno je da već u predškolskom uzrastu dobiju određeno znanje, čime se poveća njihova bezbednost.

Deca izložena pritiscima u školi i velikom umoru, često su nepažljiva u saobraćaju. Oni ne mogu da procene tačnu udaljenost vozila, kao ni da donesu brzu odluku. Zato je nužno da im na vreme razvijemo potrebne veštine kroz znanje.

Udruženje ODOS počelo je sa radom 30. aprila 2012. godine. Koliko je njihov rad ozbiljan, govori činjenica da ovo Udruženje ima veliku podršku saobraćajnog fakulteta, katedre za bezbednost saobraćaja na čelu sa profesorom dr Milanom Vujanićem , zahvaljujući Mirjani Stevanović, predsednici ODOS-a.

Ono što je ovom jedinstvenom Udruženju potrebno kako bi opstalo, jeste priznanje njihovog rada od strane javnosti, i to u što skorijem roku, kao i ostvarenje u materijalnom pogledu.

U razgovoru za Looker Weekly, predsednica Upravnog odbora udruženja ODOS, Mirjana Stevanović, kaže da nakon 11 meseci neprestane, zajedničke borbe svih članova udruženja, da utemelje svoj rad, i dalje nailaze na velike poteškoće. Do sada niko nije želeo čak ni da ih sasluša. Uprkos ignorisanju različitih institucija i udruženja koje bi mogle da pomognu, ODOS radi punom parom.

Naša sagovornica  je u svetu saobraćaja već 17 godina. Kao vlasnik autoškole, prepoznala je potrebu za osnivanjem udruženja ODOS. Njeno veliko znanje, kao i znanje njenih kolega priznati su u svetu saobraćaja.

[question]LW: Kada ste uvideli potrebu za saobraćajnom edukacijom dece predškolskog uzrasta?[/question]

[answer]Mirjana: Videla sam problem u svojim kandidatima, u auto školi čiji sam vlasnik bila dugo godina. Susretala sam se sa nedostatkom znanja o osnovnim saobraćajnim pojmovima kod osoba od 17 godina pa na dalje. Tada sam shvatila da edukacija o saobraćaju mora početi mnogo ranije, u predškolskom ili školskom uzrastu, o čemu u svojim publikacijama govori i profesor saobraćajnog fakulteta Milan Vujanić. Sve zbog toga da bismo kasnije imali dobru podlogu za vaspitavanje budućih vozača.[/answer]

[question]LW:  Kada je nastao ODOS (Obrazovanje dece o saobraćaju)?[/question]

[answer]Mirjana: Udruženje je nastalo u septembru prošle godine kada je i napisan ovaj projekat, odnosno nastavni plan i program predmeta ”Ja u saobraćaju”. Idejni tvorac je moj kolega, instruktor vožnje, Nebojša Dakić. Projekat sadrži 12 nastavnih časova koji traju po 45 minuta. Prvi čas podrazumeva anketu, odnosno proveru dečijeg znanja, a završni čas obuhvata testiranje stečenog. Rezultat na završnom času je više nego dobar i veoma sam zadovoljna da imamo toliki uticaj na decu.[/answer]

[question]LW:  Čemu učite mališane?[/question]

[answer]Mirjana: Teme su različite. Osnovni saobraćajni pojmovi kao što su biciklistička staza, trotoar, pešački prelaz, zatim svetlosni saobraćajni znaci, saobraćajni policajac… Deca posebno imaju pogrešnu sliku o saobraćajnom policajcu, jer im roditelji govore nešto poput ”ako ne budeš dobar, čika policajac će  te…”. Pričamo o svim predviđenim i nepredviđenim situacijama u saobraćaju. Oni to sa nama uspešno savladaju. Prikazujemo im dva puta u okviru nastavne celine i snimke sa blagim saobraćajnim nezgodama, koje svi zajedno komentarišemo.

Na prvom času se upoznajemo. Pošto taj dan podrazumeva anketu, svakog posebno pitam kako je došao u školu? Odgovori su različiti. Neka deca dolaze automobilom, neka autobusom, a neka pešice. Tada postavljam potrebna pitanja i shvatam problematiku. Na primer, deca koja dolaze autobusom, ne znaju da postoji pločica iznad sedišta sa napomenom da je to mesto rezervisano za osobe sa decom. Znaju da bi trebalo da sede, ali ne znaju gde. Onda im zadam zadatak da već danas pogledaju na koja vrata se ulazi, na koja izlazi, kao i gde se nalaze sedišta rezervisana za njih.[/answer]

[question]LW:  Kako deca reaguju na vas prvog dana?[/question]

[answer]Mirjana: Kada prvi put dođemo, deca nas gledaju začuđeno i pitaju se zašto smo tu. Odgovorimo im da smo tu da bi im pomogli u životu, da bi im pomogli da se lakše snalaze u saobraćaju, jer su deca nama odraslima najvažnija na svetu. Pitanje, ” Zašto smo tu?”, postavljamo onda mi njima, svakog narednog dana, na šta nam oni odgovaraju pomenutom rečenicom. Desi se da ih ne pitamo samo jedan dan, a oni nas tada prekinu u izlaganju i kažu ”Niste nas pitali!”[/answer]

[question]LW: Da li u vašem radu učestvuju i roditelji?[/question]

[answer]Mirjana: Ne, roditelji ne učestvuju. Kada smo počeli sa radom, pojavila se jedna organizacija koja je dobila dozvolu za rad u osnovnim školama, ali da edukuju roditelje. Mislim da to nije dobro, jer roditelji nemaju vremena da se bave ovom tematikom. Potrebno je da edukujemo decu. Roditelji mogu da doprinesu našem radu tako što će da povećaju svoje znanje i na taj način da nas podrže, ali im je lakše uz našu pomoć.[/answer]

[question]LW:  Ko podržava ODOS i na koji način?[/question]

[answer]Mirjana: Imamo podršku saobraćajnog fakulteta, katedre za bezbednost saobraćaja na čelu sa profesorom dr Milanom Vujanićem, TGG-group na čelu sa Milanom Božovičem i srpskog komiteta za bezbednost saobraćaja sa gospodinom Damirom Okanovićem. Ove podrške su u stručnom, moralnom, idejnom smislu. Ipak, ono što nam još uvek nedostaje jeste finansijska podrška. Nismo očekivali da ćemo da naiđemo na ovolike prepreke, nerazumevanje i ignorisanje.[/answer]

[question]LW:  Koji su prvi problemi sa kojima se ODOS susreo?[/question]

[answer]Mirjana: Rad na nastavnom planu i programu  trajao do početka 2012. godine. Odmah zatim, pa sve do aprila iste godine, vodili smo borbu da uđemo u predškolske ustanove, jer u školske, pored velikog truda, nikako nismo uspevali. Ipak, primila nas je jedino predškolska ustanova ”11. april” na Novom Beogradu i na tome smo im veoma zahvalni.[/answer]

[question]LW:  Koga ste kontaktirali kada je problem finansiranja u pitanju?[/question]

[answer]Mirjana: Pisali smo Sekretarijatu za saobraćaj, Sekretarijatu za dečiju zaštitu, obraćali smo se raznoraznim ustanovama, osiguravajućim društvima, bankama, ali bezuspešno.[/answer]

[question]LW: Po čemu se vaš rad razlikuje od rada ljudi iz Ministarstva unutrašnjih poslova?[/question]

[answer]Mirjana: Naša priča se razlikuje po tome što mi svakom detetu poklonimo pažnju. Dajemo mu zadatak da nam narednog dana kaže, na primer, da li su njegovi roditelji koristili sigurnosni pojas tokom vožnje, da li je ono imalo sigurnosni pojas? Onda dođemo do problema i počnemo da ga zajednički rešavamo. Uzrast grupa koje edukuje udruženje i MUP su različiti. Naš plan i program je obiman i podrazumeva 12 nastavnih časova.[/answer]

[question]LW:  Koje je vaše najlepše iskustvo tokom nastavnog rada?[/question]

[answer]Mirjana:  Sa decom su sva iskustva lepa. Najlepša su kada reaguju impulsivno i iskreno. Na jednom času su deca bila nezainteresovana za rad, pa sam ih izveli u dvorište, bez ikakve predhodne priče. Kada smo izašli svi su stali pored ograde koja je gledala na kolovoz bez pešačkog prelaza. Kolovoz su prelazili stariji, zatim žene sa decom, ljudi svih generacija, na šta su naši đaci spontano odreagovali i počeli da viču u glas: ”Zar se tu prelazi ulica, sram vas bilo! Zgaziće vas automobil! Gde vam je pogled levo, desno, levo?” Iako je, kako sam rekla, čas počeo veoma loše,  rezultat našeg rada se video tu pored ograde! Svi su mislili da je neka  smišljena akcija, ali deca su samo spontano reagovala.[/answer]

[question]LW: Da li možda vidite svoj radi i izvan Beograda?[/question]

[answer]Mirjana: Voleli bismo da krenemo po Srbiji gde deca često ne znaju ni šta je trotoar, jer ga nemaju. Deca ovde, takođe, ne znaju kako bi trebalo da se ponašaju na trotoaru. Želimo da napravimo samo probu, da vidimo kako to funkcioniše, a bila bih srećna da dobijemo bilo koje mesto i bilo koju predškolsku ustanovu.

Deca edukovana od strane ODOS-a znaju zašto je potrebno da gledamo levo desno levo, zašto bi trebalo da uradimo jedan duboki korak unazad dok čekamo da se upali zeleno svetlo na semaforu. A vi? Razmislite koliko su deca ugrožena u saobraćaju i šta bi trebalo da uradimo da bi se povećala bezbednost i sačuvali najmlađi. Povećajmo znanje naše dece i brinimo o njima![/answer]

 foto: Tijana Janković

More Stories
Beth Hart nastupiće u Hali sportova