“Još od četvrte godine – kad je baka zapisivala priče koje sam smišljao – pisanje je oduvek bilo prisutno. Izražavanje je promenilo različite forme i stiglo je do ovoga,” – reče, o svom književnom pohodu, Stevan Daničić, dvadesetjednogodišnji Beograđanin, koji je do sada napisao i izdao čak dva romana. U pitanju su naslovi (PO)BEDNIK, i Međusobno zarobljeni, a uskoro možemo da očekujemo i treći.
Kako je mladi Daničić, pored toga što je autor, i izdavač svojih knjiga, zasigurno je potvrdio da je pobednik, i da je, kao i drugi, mladi umetnici entuzijasti, zaslužio vašu i našu pažnju. Upoznajte autora Stevana Daničića, čiji rad možete da pratite i na njegovoj Fejsbuk stranici.
LW: Da li je prvi put najteže? Koliko vremena ti je bilo potrebno, od inicijalne ideje, do realizacije prvog romana (Po)bednik. Drugi si objavio godinu dana potom, a treći se već “krčka”.
Stevan: Inicijalna ideja je nastala slučajno. Oduvek sam želeo da budem romanopisac, ali nikada nisam to shvatio ozbiljno. (Po)bednika sam manje-više celovito ispričao “iz glave”, dok sam preko telefona uspavljivao simpatiju. Dopalo mi se – i kad smo se rastali, konačno sam dobio malo prostora da ga i napišem ha-ha. Od ideje do objavljivanja nije prošlo punih godinu dana, kao ni do objavljivanja narednog. Ako nije najteže, onda je “najhaotičnije”.
LW: Nije lako ni Anđelu čuvaru? (iz nove knjige “Međusobno zarobljeni”)
Stevan: Definitivno. U sred anksioznosti i Nebeskih Psihijatara, koji ne umeju s njim, a ne žele ni da ga puste na miru… Mislim da i dalje nije siguran da li su likovi iz knjige moji ili njegovi. I ko je tu otkačen: oni, on ili ja…
LW: Divno je što si se tako mlad osmelio i odmetnuo se u književne vode, pogotovu u vreme kada već generacije mladih podugo čekaju na sazrevanje i kada pisanje nije popularna profesija (iz finansijskog ugla). Kako si se odlučio da se posvetiš pisanju i šta ono za tebe predstavlja?
Stevan: Slažem se, ovde nije nimalo isplativo, ukoliko nisi voljan da uradiš bilo šta, da bi bilo isplativo… Što nije svakome cilj. Za mene pisanje predstavlja “umetnost detoksifikacije”, na čemu uvek insistiram. Pretapanje frustracija, mašte, bola, ideja, mržnje i svega što držim u sebi – na papir, radi oslobađanja sebe.
LW: Kažeš da se samo retki pobune i žive. Da li je i tvoje pisanje tvoja možda, pored ovoga što si već rekao, i pobuna?
Stevan: Donekle. Deluje tako, jer često ispoljavam neslaganje s određenim stvarima. Međutim, volim da sve ima svoju kontrolu, jer nimalo ne volim fanatike.
LW: Zašto (PO)BEDNIK? Ko je Es, a ko Di?
Stevan: Zato što sam se u to doba osećao rastrzano između bednika i pobednika. Oni su moji inicijali. Dve stranputice koje sam “prorekao” sebi. Kako bi izgledalo kada bi se porivi pratili do kraja – u kom pravcu bi se takvi životi kretali i kako bi se završili. Nisam želeo standardnu borbu dobrog i lošeg, već sam u sebi osluškivao svojevoljno kretanje likova i potčinio im priču.
LW: Tvoji likovi su britki na jeziku, pa tako i tvoje pisanje. Koliko bi rekao da su realistični i gde si pronalazio inspiraciju? Kako bi voleo da te publika čita, tumači?
Stevan: Likovi nastaju iz mene, prolaze kroz alegorije i hiperbole i možda ih to čini ne toliko realističnim zarad uzroka. Međutim, osobe koje moji likovi mrze su itekako verodostojne… Nadahnuće, i sve drugo, pronalazim isključivo u sebi. Ako žele, neka tumače kroz sebe.
LW: Otkrićemo i to da su u tvom najsvežijem romanu “Međusobno zarobljeni” stari zvučni zapisi na trakama svojevrsni likovi takođe, ili, bolje rečeno, priče za sebe. Da li je u današnje vreme magnetni zapis egzotičan i romantičan kao nekada poruka u boci?
Stevan: Da, prema romanu, ja pronalazim trake i zapisujem sve što je pripovedač, koji prati likove, na njima ispričao. Magnetni zapis kao detalj ili unosi dilemu da li je to samo otkačeni lik, a ne zaista Anđeo Čuvar – ili ipak samo prikazuje doba u kom je radnja smeštena. Daleko od vremena, pošto je romantika pojavom brzih mreža završila na aparatima.
LW: Za svoju drugu knjigu “Međusobno zarobljeni” preporučuješ čitaocu da može da je spali nakon čitanja. Da li da to doživimo kao duhovitu opasku autora ili…?
Stevan: Ako čitalac razume, nakon kraja priče, zbog čega postoji takva preporuka i poželi da je spali – neka uradi to.
To su moji vapaji za oslobađanjem i detoksikacijom sopstva. Za nekog to slobodno može da predstavlja samo “pokušaj nečeg novog”, za mene ne. Spalio sam prvi primerak.
LW: Da li da stvarno nikad ne računamo na srećan kraj? (kao što kažeš na kraju svoje prve knjige)
Stevan: Mnogi ne poznaju finesu umetnosti u kojoj se umetnik izražava, zato što su naučeni da takve stvari razdvajaju, umesto da ih razlikuju. Potenciram na taj šmek između racionalne misli i ideje slobodne mašte. Bilo kako bilo, takva priča nije smela da ima srećan kraj, jer bi time pospešila živote kojima su živeli glavni junaci, što ja nisam želeo.
LW: Dokle si stigao s trećim romanom?
Stevan: Završen je.
