Iako je drugima bilo iznenađujuće, to što je putem znanja otišao baš do Minesote i Estonije, za istoričara umetnosti i kustosa mode iz Artis Centra, Stefana Žarića bio je to sasvim logičan korak. Prijaju mu severnjačka klima i mentalitet. Obožava zimu i estetiku severa. Pored toga, ove dve zemlje, kako kaže, nude mnogo na planu muzeologije, što mu je bilo i presudno u odabiru univerziteta. Ovaj mladi stručni saradnik Muzeja savremene umetnosti Beograd, tokom svog usavršavanja, stigao je čak i do Japana.
Danas, Stefan Žarić ima 29 godina, živi u svojoj rodnoj Kuli, piše stručne radove, a, u vikendima koji dolaze, podeliće svoje znanje iz istorije mode na stručnom vođenju izložbe „Ljubav je Ljubav: Radost venčanja za sve – Žan Pol Gotje“, koja se upravo održava u MSUB-u.
LW: Vi ste dobar primer koliko toga možemo da postignemo, ako smo na pravom putu, a usput i veoma vredni. Kako je jedan student književnosti postao istoričar umetnosti, a potom i kustos mode?
Stefan: Ubrzo nakon započinjanja studija komparativne književnosti (na kojima se istorija umetnosti izučava vrlo ozbiljno) dobio sam stipendiju Vlade SAD i dovršio osnovne studije u SAD. Njihov “double major” odnosno dvopredmetni sistem omogućio mi je da uporedo studiram komparativnu književnost i istoriju umetnosti kao vrlo komplementarne discipline.
Studije književnosti su mi omogućile da razvijem kritičko mišljenje, retorički aparat i upoznam se sa istorijom ideja, a studije istorije umetnosti da to primenim na domen vizuelne kulture, te ispoljim kroz kustosku praksu. I u jednoj i drugoj oblasti me je interesovala moda, čak bih mogao reći da su obe discipline u mom slučaju samo alat kojim pristupam modi.
Zato za sebe uvek kažem da sam ustvari istoričar mode. Mislim da me je interesovanje prema modi kao nekoj vrsti nekonvencionalne prakse na nacionalnom nivou poguralo da tražim mogućnosti u inostranstvu, a da ih potom lično stvaram ovde.
LW: Koje su sličnosti ili razlike u američkom pristupu u odnosu na evropsku praksu? Kakvo iskustvo ste poneli sa sobom iz Amerike, a da se tiče muzeologije i umetnosti?
Stefan: Najznačajnija stvar tokom studija prevashodno istorije umetnosti u SAD je bilo polaganje obavezne muzejske prakse. Domaći muzeji neretko u mladima vide pretedente na njihova radna mesta, pa je bez iskustva diplomcima istorije umetnosti teško da se izbore sa birokratskim sistemom sticanja zvanja kustosa, a još teže da nađu zaposlenje u struci.
Evrocentrizam te naš post-socijalistički okvir duštva često uslovljavaju ideju istoričara umetnosti / muzejskog kustosa kao neku vrstu elitnog zanimanja na koje ne može svako da pravo, dok američki muzejski sistem nije toliko opterećen time.
LW: Kao mladi istoričar mode, sada ste u prilici da budete i stručni saradnik MSUB-a. Prepoznati ste i angažovani u oblasti u kojoj i razvijate svoju karijeru, tj. zbog znanja iz istorije mode?
Stefan: U mojoj primarnoj instituciji, Artis Centru, radujemo se svakom vidu saradnje i podjednako smo angažovani i u zemlji i inostranstvu. Prošle godine sam tako realizovao praksu u Kjoto institutu kostima, a početkom ove godine, tik pred proglašenje pandemije, učestvovao sam na izložbi o mađarskoj modnoj kreatorki Klari Rotšild u Nacionalnom muzeju u Budimpešti. Imponuje mi što je vrsta znanja kojom vladam te aktivno razvijam sada tražena i u jednoj renomiranoj nacionalnoj instituciji i nadam se da će moj angažman inspirisati mlade ljude koje interesuje muzeologija mode da se angažuju na tom polju i “nateraju” institucije da ih prepoznaju.
LW: Zašto je važno da ohrabrujemo akademsko napredovanje, i u vremenu kada mnogi veruju da to nije i da neće biti cenjeno, pre svega, na materijalni način?
Stefan: Civilizacijske krize svake vrste, kao što je nesumnjivo ova kojoj prisustvujemo, zahtevaju i nameću lično i kolektivno pozicioniranje prema istim. Naravno da ne možemo da izbegnemo uslovljenost kapitalom, ali takođe ne smemo da zaboravimo na duhovni, kulturni razvoj. Akademski razvoj omogućava pristup idejama, kritičkom mišljenju, “gura” nas u prostore različitosti, uči nas toleranciji i jednakosti, međusobnom uvažavanju i dozvoljava nam da jasnije pozicioniramo sebe u odnosu na društvo i krize u kojima se nalazi, te odgovorimo na njih.
LW: Upravo zbog tog duhovnog bogaćenja je i važno da još od malena posećujemo ustanove u kulturi, pa na koji način nas onda oplemenjuje odlazak u, konkretno, muzeje?
Stefan: Muzeji su kao prostori demokratičnosti vitalni za društvo, jer obezbeđuju pristup informacijama i sučeljavanje mišljenja, kao što vidimo na primeru ove izložbe. Zato je važno da ih posećujemo i održavamo, jer su ideje o različitosti koliko lične toliko i kolektivne, a u muzejima imamo (ili bi makar trebalo da imamo) slobodu na ispoljavanje i kritiku i jednih i drugih ideja.
LW: Šta je to što od Vas publika može da sazna, tokom nekoliko narednih nedelja, u Muzeju savremene umetnosti Beograd, gde ste angažovani na vođenju tekuće izložbe „Ljubav je Ljubav: Radost venčanja za sve – Žan Pol Gotje”. O čemu se, konkretnije, radi, i na koje sve teme ćete govoriti?
Stefan: Istorija umetnosti sama po sebi predstavlja jednu vrstu estetskog čitanja i moda, naravno, nije izuzeta iz toga. S obzirom na to da je ovo ipak prvi pokušaj muzejske reprezentacije zapadne visoke odnosno “komercijalne” mode u MSUB, publici je potrebna kontekstualizacija koju samom posetom izložbe možda ne bi imali u nedostatku predznanja, kao i polemika koje je izložba pokrenula zahtevajući od nas da se nekako “opredelimo”.
Vođenja su, u tom smislu, odgovor na različlita opredeljenja javnosti koja pozivaju sve da se uključe u dijalog o modi u muzejima, ali i kroz različite perspektive ipak nauče nešto o modi na primeru ove konkretne izložbe.
Vođenja smo započeli sa uvodom u Gotjeovo stvaralaštvo, ovog vikenda nas očekuje njegova ideja o muzi, a potom religija, kulturna aproprijacija, film, uticaji Londona, te odnos njegovog i Muglerovog stvaralaštva.
LW: Ako bismo uradili poređenje s svetskom scenom, šta je to što je autentično naše, a što u umetnosti i dizajnu daju domaći umetnici i dizajneri? Da li biste izdvojili neka naša kreativna imena?
Stefan: Stvaranje umetničkog odnosno modnog izraza u post-jugoslovenskom kontekstu je vrlo specifično i naravno, jedinstveno. Kao što glasi poznata teza profesorke istorije mode Amande Halaj, moda nije izolovano ostrvo, već odgovor. Naši dizajneri uvek su odgovarali na podneblje, od Milene Pavlović Barili, preko Aleksandra Joksimovića pa do Roksande Ilinčić. Uvek izdvajam Bernata Klajna, oca škotske modne industrije koji je poreklom iz Srbije a o kom se u Srbiji gotovo ništa ne zna, dok sa druge strane Nacionalni muzej Škotske sa ponosom baštini njegov dizajn. Od dizajnera mlađe generacije sam lično naklonjen Ani Ljubinković i Neveni Ivanović, dok poslednju kolekciju dizajnerke Ane Trošić-Trajković “Game changer” kreiranu od odbačenih kaputa i mantila sa ciljem smanjena otpada izdvajam kao jednu od originalnijih na savremenoj modnoj sceni Srbije.
LW: Ne možemo a da se ne osvrnemo i na, naravno, književnost. Kako napredujete u pisanju?
Stefan: Pisanje naučnih radova za mene predstavlja vid stvaranja, naročito jer mi dozvoljava da naučno oblikujem teme prema kojima bi inače imali predrasude, te spojim “nisku” i “visoku” kulturu. Trenutno recimo pišem seminarske za svoje doktorske studije engleske književnosti o elementima gotskog romana u modnom dizajnu Aleksandera Mekvina, te problematici prevoda modnih termina u romanima Džejn Ostin.
LW: Koju knjigu biste nam preporučili?
Stefan: Što se tiče preporuke za čitanje, preporučujem roman “The Dicomfort of Evening” Marieke Lucas Rijneveld za koji mislim da će se uskoro pojaviti i u prevodu na srpski, jer, između ostalog, govori o vrlo emotivnoj moći odevanja koja moža biti i pozitivna i negativna i to na primeru transrodne osobe i njenog kaputa.
LW: Pored aktuelne izložbe i Vašeg vođenja za publiku u okviru nje, podsetimo se i Vaše autorske izložbe koja je bila posvećena takođe modi, tačnije modnim ilustracijama Milene Pavlović Barili. Kakvo je iskustvo kada se naučeno znanje primeni i praktično kustoski i kao takvo izloži u javnosti?
Stefan: Takva iskustva su osnažujuća, ali ništa manje isrpcljujuća, jer mi dozvoljavaju da sebe etabliram kao stručnjaka na polju istorije mode, te da se zahvaljujući njima dalje razvijam. Istupanje u javni diskurs uvek sa sobom nosi i kritike, i one su u procesu kustosiranja meni najbitnije isto koliko mi je i bitno da ljudima približim modu.
Za master rad o modnim ilustracijama Milene Pavlović Barili, Stefan je nagrađen prestižnom jubilarnom nagradom Spomen-zbirke Pavla Beljanskog za najbolji master rad iz istorije umetnosti.
LW: Da li mislite da je vreme da imamo jedan muzej mode?
Stefan: Mislim da je za početak bitno posvetiti se edukaciji o modi i na studijama istorije umetnosti uvesti makar jedan predmet koji bi studentima obezbedio uvid u istorijsko ili muzejsko bavljenje modom i dizajnom uopšte. Tako bi i muzeji imali manje otklona prema modi za koju smatramo da isključivo i samo može biti izlagana u Etnografskom muzeju ili Muzeju primenjene umetnosti, što bi dovelo do postepenog inkorporiranja mode u zbirke i izložbe, a potom i do eventualnog formiranja muzejske jedinice posvećene isključivo modi.
FOTO: Tijana Janković-Jevrić / Miss Stills Photography
Aktuelne izložbe u Muzeju savremene umetnosti Beograd: Evropska premijera izložbe Ljubav je ljubav: radost venčanja za sve Žan Pol Gotje biće otvorena do marta 2021. godine. Izložba koja predstavlja dela nekih od najznačajnijih umetnika prve polovine 20. veka „Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993 – 2019.“, je u toku, ali u redukovanom izdanju.
