“Devojka sa slike je bilo ko od nas ko pokušava da ”pliva” u ovom haotičnom vremenu”, rekla je slikara Ivana Živić, o svojim “plivačicama”, slikama koje će se uskoro naći i na sajmu umetnosti u Londonu. Umetnica kaže da je malo ko primetio da njene naslikane devojke plivaju u ambijentu koji po najmanje predstavlja 21. vek, već pre neki prošli, ili, čak i budući. Ipak, baš kao takve vrlo su aktuelne. Zašto je to tako?
Zašto dame koje plivaju u nesvakidašnjem okruženju privlače toliku pažnju ljubitelja i poznavalaca umetnosti?
Kako su one zajedno krenule na svoje internacionalno putovanje, govori nam autorka Živić, koja, pre svega, ističe da su naši umetnici kvalitetni, talentovani, snalažljivi i istrajni, i da i uz malo strateškog napora mogu da plasiraju svoje radove i u svetu.
Kako je biti umetnik sad i ovde, ili negde tamo, tema je o kojoj bismo mogli dosta da razgovaramo. Međutim, volela bih da ovom prilikom govorimo o tome koliko je moguće, tj. koliko je ostvarivo našim slikarima, umetnicima uopšte, da žive i rade u svojoj zemlji, a da njihova umetnost putuje po svetu, i da se na tom putu nađe kod nekog kolekcionara?
Ivana: Zapravo, to ne samo da je moguće, već je i jedino moguće!
Ovde je puno, i previše, sistemskih problema koji se decenijama uvećavaju i urušavaju krhko zdanje kulture.
Naši umetnici su kvalitetni, talentovani, snalažljivi i istrajni i uz malo strateškog napora mogu da plasiraju svoje radove ”napolju”.
Raspon mogućnosti ide od onlajn kreativnih poslova i trgovine umetninama, preko internacionalnih art platformi, do izlaganja i zastupništva u nekoj galeriji. Internacionalna umetnost danas svuda ima mesto, a razni stručni portali pomažu vidljivost raznih konkursa. Najinteresantnije mesto za interakciju sa kolekcionarima su upravo sajmovi umetnosti.
I baš jedan takav sajam „The other art fair“ (u organizaciji Saatchi Art), ovog marta, u Londonu, među 140 radova, predstaviće i Vaš rad. Kako je došlo do toga da Ivanine „plivačice“ plivaju sve do Velike Britanije, u potrazi za svojim kolekcionarima?
Ivana: U svetu vizuelnih umetnosti sajmovi umetnost postali su prestižniji i značajniji od bilo koje samostalne ili grupne izložbe jer za mali broj dana okupe veliki broj kolekcionara i kvalitetnih umetnika iz celog sveta. Kao takvi štede vreme i energiju investitorima umetnosti.
Veliki sajmovi kao “Frize” u Londonu, “Fjak” u Parizu ili Bazelu dostupni su umetnicima samo preko galerija.
U našoj zemlji ne postoji galerija koja kontinuirano vodi umetnike na neki sajam. Tako da, ako ste srpski umetnik, i želite da budete deo nekog sajma, prvo morate postati deo neke strane galerije, što se dešava jako teško i postepeno.
“The Other Art Fair” je jedan od sajmova umetnosti gde galerija nije posrednik, i kao takav dostupniji je umetnicima. Meni je bitan zato što se realizuje u partnerstvu sa najjačom onlajn platformom za prodaju umetnina Saatchi Art-om. U praksi to znači da se uspeh na sajmu, desetostruko uvećava i nastavlja preko onlajn porudžbina.
Na svom štandu izložću nekoliko manjih slika, i jednu ili dve veće.
Mesto sam dobila zahvaljujući slici „Tirkiz“.
Kod nas, a kao što vidimo i u svetu, mnogi znaju za Vaše plivačice. U čemu se ogleda njihova univerzalnost i šta Vas je vodilo tokom stvaranja ove serije radova?
Ivana: Malo ko je primetio da moje slike ne nose obeležja današnjeg vremena. Nema okruženja koje bi ih svrstavalo u ovaj 21. vek. Komotno bi mogle da pripadaju i nekim prošlim vremenima, a možda i budućim. Ipak, one su vrlo savremene, i pune likovnih izazova. Do poslednje sitnice su realne, ali na kraju su, ipak, nadrealne. Nemaju jedno iščitavanje, već mnoga. Ono što sam želala da prikazujem na njima jesu emocije. Naslikati izraz lica čoveka, nasmejanog, ili namrštenog i dalje je prikaz grimase. Emocija je suptilno i složeno stanje duše. Ona vas definiše. A njen vizuelni prikaz moguć je kroz simbole vode, kretanja, plivanja, prostora…
U tom smislu “cela slika” je priča emocija.
Kada je reč o „plivačicama“, dvanaest novih radova bilo je izloženo do poslednjeg dana prošle godine, u Galeriji NLB Banke. U kojim prostorima su one plivale i ko su devojke sa slika?
Ivana: Njhovo okruženje je mahom sakralno, ali to se ne prepoznaje uvek na prvi pogled. Sve religije se bave nekom vrstom duhovnog vaspitanja. Svako od nas ima prava da kreira svoj sistem vrednosti, ubeđenje, stavova… svoju ličnu religiju.
Mi smo navikli da funkcionišemo u društvu imitiranja i kopiranja i do te mere se oslanjamo na tuđe obrasce da smo zaboravili da i sami imamo moć mišljenja, kreiranja, učenja, rasta. U tom smislu devojka sa slike je bilo ko od nas ko pokušava da ”pliva” u ovom haotičnom vremenu i svetu bez jasnog smisla. Ko pokušava, ili već jeste pronašao sebe a sad treba i da se “održi na površini”, da ne potone u mulj besmisla koji se prostire svuda oko nas.
Osim toga, sve nas zanima i “Šira slika”. Aktuelna izložba u Galeriji Drina koja je prodajnog karaktera, na kojoj izlažete i sa drugim umetnicima, na jedan sasvim drugačiji način. Da li možete da nam pojasnite o čemu se radi, i zbog čega bi bilo dobro da obavezno posetimo ovu izložbu, koja traje do kraja januara?
Ivana: Izložba u Drini bavi se zanimljivim ambijentalnim konceptom: kako bi slike izgledale u stanu jednog kolekcionara. Dizajnerski komadi iz 70-ih, pažljivo osvetljenje i naše slike ukomponovane su u postavku koju vredi pogledati. Kustos izložbe je Aleksandra Lazar. Galerija Drina raspolaže malim prostorom, pa je izložba podeljena na četiri dela, koji se smenjuju na svake dve nedelje. Moje slike su tom prostoru dale nestvaran element, nekakvo olakšanje i rasterećenje.
Primećujem da “plivačice” u odnosu na nameštaj, predmete, životni prostor određene namene imaju tu osobinu da ga “olakšaju”. Lebdeći tako na zidu među običnim stvarima celom okruženju daju jedan orginalan i poseban izgled. Održavaju unutrašnji prostor “čistim”.
Vaše plivačice, kao što kažete „olakšavaju“ prostor u kom su izložene. To me inspiriše da Vas upitam za jednu životnu preporuku čitaocima. Koliko je važno da se posvetimo, vratimo sebi, toj našoj unutrašnjoj ženi, van svakodnevnih obaveza i kalupa, da se opustimo?
Ivana: Svako od nas pronalazi svoj ventil. Nekima je to umetnost. Ali generalno, iskrenost je najkraći put do sebe. Ako odbacite kopiranje i imitiranje i dozvolite sebi da radite, budete, mislite iskreno, onda ćete brzo pronaći balans ili neki svoj orginalan recept koji Vas raduje, relaksira, opušta.
Dozvolite mi da primetim da ste Vi žena koja puca od stvaralačke i životne energije. Vi ste slikarka koja se ostvarila i kao majka. Ovo navodim iz razloga što će sigurno sve interesovati jedno aktuelno i univerzalno pitanje, a koje ujedno i zaokružuje naš razgovor i vraća ga na početak – da li je moguće biti umetnik i roditelj?
Ivana: Ne živimo više u vremenu gde se karijera i roditeljstvo suprotstavljaju jedno drugom. Možda je pravo pitanje da li je moguće biti ”veliki” umetnik i prisutan roditelj. U svakom slučaju ja nisam htela da rizikujem. Prvo sam postala majka, pa tek onda umetnik. Mamama umetnicama majčinstvo je inspiracija i motivacija, a umetnost podstiče stvaralački i kreativan pristup vaspitanju. Umetnost i roditeljstvo se dopunjuju, a ne suprotstavljaju.
Ono što kvari ovu idilu nije samo manjak vremena, jer uz dobru organizaciju ono se nađe, već pitanje novca.
Ako tvoja umetnost nije sponzorisana ili samoodrživa, ako majka mora da radi treći posao za novac, onda se stvari komplikuju…
