Zadovoljan i nasmejan, slikar Saša Montiljo dočekao nas je na kapiji svog neobičnog ateljea u Zemunu, nakon veoma uspešne izložbe, nedavno održane u Galeriji „Nikola Radošević“. U zelenilu bršljana, i raskoši slikarskih motiva dvorišne kuće, koja je, kako to domaćin i kaže, od porodičnog imetka, umetničkom intervencijom poprimila današnji izgled poput apstraktne slike, dobrodošlicu su nam poželeli još i pas Buda i mačak Mogli.
U toplini kako originalnog enterijera tako i Sašinog gostoprimstva, možda najsunčanijeg dana ovog miholjskog leta, razgovarali smo o umetnosti, njenoj lekovitosti i značaju i u vremenima kada se čini da je premalo prostora za bilo šta drugo osim egzistencije.
Prema Montiljovim rečima, ljubav prema pozivu pobeđuje sve prepreke, dok je talenat plamen, koji se održava pomoću posvećenosti. Uz to i dodaje da umetnost oplemenjuje, jer je težnja savršenstvu, a čovek je jedino biće koje tome stremi.
LW: Vaša umetnost je od početka bila privlačna publici. Vrlo rano ste počeli od nje i da živite, s 19. godina ste prodali prvu sliku. S tim u vezi, zanimljivo je i to da je Covid 19 vreme, u Vašem slučaju bilo vrlo produktivno, slikali ste i imali ste kupce. Ljudi su se u nevolji okrenuli umetnosti?
Pratio sam svoj unutrašnji glas. Imao sam uvek mnogo potvrda i pohvala za moje radove. Verovao sam da ću, u najmanju ruku, moći od toga da živim, i da ću od samog početka stvoriti sve uslove za potpuno posvećenje slikarstvu. Verovao sam u to i kada bi nastupile krize, i strpljivo sam radio za štafelajem, kako bih prekratio nepovoljne periode.
Tokom perioda Kovida19, svako je strepeo kako će se nove okolnosti odraziti na profesionalni život. U mom slučaju se pokazalo da su mir i smanjen socijalni kontakt imali pozitivan uticaj na moje strpljenje u radu. Isto tako se pokazalo da su ljudi počeli više da razmišljaju o životnim suštinama, pa su se lakše odlučivali za to da oplemene svoje životne prostore nekim slikarskim delom.
LW: Često govorimo o tom pozitivnom efektu umetnosti. Koliko je slikarstvo lekovito, terapeutsko i za samog slikara?
Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je lekovito, ali, svakako, slikar, dok pravi red na platnu, pravi red i u svojim mislima i osećanjima. Možda je sličan efekat i na one koji su ljubitelji umetnosti. Umetnost oplemenjuje, ona je težnja savršenstvu, a čovek je jedino biće koje teži savršenstvu.
LW: Napravili ste podužu izlagačku pauzu, četiri godine, da biste ove jeseni ipak održali izložbu „Godišnja doba“ u Galeriji „Nikola Radošević“. Da li osećate njene efekte?
Izložbe služe kako bi smo sa svima podelili to što smo stvorili. Kada vidimo da je neko odvojio vreme da poseti izložbu, kada ti radovi pokrenu određene emocije, emocije slične koje i sam autor oseća, tada je smisao postignut.
Izložba „Godišnja doba“ je ispunila i premašila moja očekivanja, jer vidim da su je mnogi posetili i ne štedeći vreme su sa posebnom pažnjom razgledali svaku sliku pojedinačno. Praktično sve slike na izložbi su bile premijerno izložene, što je meni posebno bitno, ne ponavljati se.
LW: Šume, mostovi, stepeništa, mreže, životinje… najčešći su motivi Vaših slika. Neki od pejzaža su inspirisani i Zemunom, u kom živite već dugi niz godina. Koji su to zemunski kuci koji Vam najviše pokreću maštu?
To su uvek delovi Zemuna koji su ogrnuti prirodom, pogotovo delovi gde priroda izgleda kao da trijumfuje nad onim što je delo ljudskih ruku, poput jednog stepeništa koje se izvitoperilo pod klizećom zemljom.
Moguće je da će moje slikarstvo ići u tom smeru, jer prikazi apsolutne prirode zahtevaju elemente koji im stvaraju kontrast i dinamičnost. Zemun je u tom smislu inspirativan. Mala sreća u velikoj nesreći, ne poseduje ušminkanost kao gradovi nekih sređenijih društava.
LW: Gde sve Zemunci mogu da Vas sretnu, kada ste u dugim šetnjama s foto-aparatom i u pratnji vernog psa Bude?
Na potezu od Gardoša do Ušća, uglavnom pred svitanje ili pred zalazak sunca. Veliko Ratno ostrvo je posebno blago za sve Beograđane, a meni je izvor inspiracije, kada tumaram po njegovim šumskim stazama i nadoknađujem nedostatak nekih dalekih divljina. Naravno, bez fotoaparata ne krećem u šetnju.
LW: Šta za Vas predstavlja fotografija?
Fotografijom upoznajem svetlosne zakonitosti koje primenjujem i slikarstvu. Opet, fotografija je poseban vid izražavanja, koji se trudim da održim u domenu hobija, iako je odavno prešao u strast.
Pored slika i fotografija, u Zemunu ste kreirali i jedan poseban umetnički, bajkovit momenat, a to je Vaša kuća-atelje, u kojoj se danas nalazimo.
Sami ste oslikali svaki njen kutak, od fasade preko zidova, podova, vitraža i detalja na nameštaju…
Kako je poprimila ovaj izgled, koji govori o tome koliko Vam je u estetskom smislu bitan i enterijer?
U proteklih dvadeset godina moj dom i atelje poprima specifičan izgled, jer ništa nije u njemu osmišljeno u momentu i do konačnosti. Osluškujući svoj osećaj može se reći da sam od enterijera i eksterijera napavio apstraktnu sliku.
Kombinacijom boja i linija koje se protežu po zidovima, podovima i ostalim elementima sam za sebe, a i kako se pokazalo, za sve koji posete moj prostor, napravio relaksirajući, i u isto vreme mentalno podsticajni prostor.
Inspiracija su mi bili Gaudi i Hundertvaser.
LW: Interesantno je da ste u enterijeru primenili apstrakciju, što nije slučaj u Vašem slikarstvu. Kako gledate na ta dva, i koji bi Vaš savet bio kod odabira slike i njenog uklapanja u enterijer?
Meni je apstrakcija zanimljiva za dekoraciju enterijera. Ornamenti i šare utiču na opuštanje. Kada čovek posmatra te oblike, te linije i boje prosto ga negde vode, kao da putuje. Ljubičastu i plavu izbegavam u enterijeru, jer one čine prostor hladnijim. Opet u slikama je to potpuno druga priča, jer ona je život sam za sebe.
Enterijer bi trebalo uklopiti prema slici. Prvo nju izabrati, pa onda sve ostalo uklapati. Mada, ona može da bude i kontrast čitavom enterijeru, i da štrči, da ima tu markatnost, da se ističe u čitavom enterijeru. Kada bi se utopila, onda ne bi imala funkciju. Dekoracija je jedno, a slikarstvo mora da ima nekoliko aspekata više.
LW: Dugo ste oslikavali i objekte, skulpture od drveta, Vaše čuvene sove, koje plene slatkoćom. Da li znate koliko njih ste oslikali, odnosno koliko njih je pronašlo svoj novi dom?
Mislim da je reč o stotinama skulptura, koje predstavljaju razne vrste sova. U jednom momentu sam se zaustavio, jer sam shvatio da se ipak najbolje izražavam slikarstvom i da ono ne sme da se zapostavi.
Vajarstvo je bilo sam kratak izlet, kome ću se možda ponekad vraćati.
LW: U intervjuu koji je bio objavljen u LookerWeekly.com u oktobru 2010. godine, kada je sa Vama razgovarala koleginica Janja Rešćanski, imali ste vrlo interesantan zaključak, koji danas, više od deceniju kasnije, možda, ima i još jaču poruku, s obzirom na to da se nalazimo pod najezdom AI-a.
Ono što ste tad rekli, jeste:
„Bez humanih emocija nema umetnosti. Ako izbacite estetiku i emociju, šta vam ostaje? Onda bi mogli kompjuteri da prave slike, ali to nema dušu. Ideja ipak dolazi iz čoveka.“
LW: Šta biste danas još na to dodali, imajući u vidu da mašine polako preuzimaju?
Stojim iza tog zaključka i dalje. Nama, kao ljudima, je potrebno da se prepoznamo u drugom biću, a ne u veštačkim tvorevinama. Autorstvo ne postoji bez humanog aspekta. Veštačka inteligencija može samo da kombinuje i kopira ono što je čovek već kreirao u umetnosti, ne može da bude kreativna, niti da ima duhovne dimenzije i slojeve životnosti.
Postoji redosled koji je prirodan kad nas nečije delo zaintrigira, uvek se ubrzo dođe do potrebe da nešto više sazna o autoru tog dela. Da se otkrije ceo njegov opus i oseti njegova autentična klica kreativnosti.
LW: Zbog čega će nam umetnost zauvek biti važna i neophodna?
Parafraziraću Frojda: „Umetnost se bavi temama do kojih nauka još uvek ne može da dopre“.
Dopada mi se i Ničeova konstatacija: “Umetnost postoji kako ne bi smo umrli od istine“.
LW: Slikarstvo daje prostor za eksperimentisanje i stalno iznalaženje novih rešenja. Da li u tom smislu uzbuđenje još uvek traje? Čemu Vas je slikarstvo naučilo?
Slikarstvo može čoveka povezati sa samim sobom, naučiti ga da shvati svoja osećanja. To sigurno važi i za sve vidove kreativnog izražavanja. Slikarstvo je za mene uvek istraživanje, vrhunski zanat i najslobodnija igra u isto vreme.
Saša Montiljo je rođen 1978. godine u Beogradu. Crtanje i slikanje je učio kod profesora Aleksandra Lukovića – Lukijana. Od 2014. godine je član ULUPUDS-a i ima status slobodnog umetnika.
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
