Saša Montiljo

Montiljo

fotografija: Tijana Janković

Saša Montiljo je rođen u Beogradu, 1978.godine. Slikarstvom se bavi od najranijeg detinjstva. Živi i radi u Zemunu…

Svi znate priču o zemlji nedođiji i čudesnim prolazima koji vode u svet bajki i čudesa. Za nas, vrata njegovog doma su to stvarno i bila. Portal u neki lepši svet. Na vratima je pisalo-Saša Montiljo, slikar.

Sašin atelje je prostor u kom on živi i slika. Oaza pozitivne i stvaralačke energije. Zidovi veselih boja, a svaki detalj u kući je svojom rukom oplemenio i oslikao. Koliko on govori kroz svoje slike, toliko i njegov dom priča o njemu. Nestvarnu atmosferu pružaju Sašine slike koje su kao prozori u neki drugi lični svet… “Montiljolend”. Svaka slika, nova priča… Saša nam predstavlja jednu po jednu. Upoznajemo ribare, barke, beskrajne mostove, šumske predele, divlja stvorenja, lavove, sove, žirafe…

[question]LW: O slici „Levitation”, Montiljo priča…[/question]

[answer]Saša: Sliku radim mesec dana. Ona nastane u tom prvom mahu, a onda ja kasnije proučavam, dodajem i oduzimam. Možda mi se čak i potpuno ne dopadne, pa nešto drugo preko toga naslikam. Tada mogu da kažem, evo, ova slika je gotova. Mada, desi se da nekada i posle godinu dana opet nešto intervenišem na njoj. Trudim se da radim svakog dana. Ovu sliku sam naslikao bez mosta i dugo je tako stajala. Vremenom sam shvatio da mi je nekako prazna, kao takva. Hteo sam da za taj format uradim nešto sadržajnije. Dodao sam most i pokazalo se kao dobra stvar. Međutim, prvobitnu verziju sam čak i izlagao, tako bez mosta. Mislim da više neću da je diram, ali nikad se ne zna. Možda dodam nešto. Nekog puža ili raka. Može uvek da se doda neki detalj, ali da se ne naruši sve ostalo. To je lepota stvaranja. Imaš uvek odrešene ruke. Najgore je umetnicima koji se plaše i zavise od mišljenja drugih ljudi. Oni ne rizikuju i nepokušavaju išta da promene, i to sve samo da bi ostali u okvirima akademizma. Boje se grešaka i tako se sputavaju. Onda se dešava da te slike prođu neprimećene. Meni je bolje da čak i napravim grešku, ali da zato na nekom drugom mestu napravim nešto nesvakidašnje, pa će se to nevakidašnje, upamtiti.[/answer]

[question]LW: Životinje na njegovim slikama su čest motiv. Saša voli prirodu i sve ono što iz nje proističe. Često ga kritičari karakterišu kao ekološko-angažovanog slikara, mada on ne voli da definiše svoje stvaralaštvo ni po tematici ni po pravcima.[/question]

[answer]Saša: Na mene je dosta uticao jedan slikar, karikaturista, koji mi je govorio da je u ekologiji budućnost. Ekologija i mentalna ekologija. Moje slike su već imale životinje kao motiv,a onda sam im dodavao i neku poruku. Tako je nastala „Žirafu u vodi”. Vremenom sam shvatio da to nije ono što ja želim. Ekološka poruka može da postoji u mom slikarstvu, ali u nekom skrivenom obliku. Ako naslikam sovu koja je ispala iz gnezda onda je to širi kontekst. Postavljaju se neka nova pitanja, o osećanjima, o strahu, o emocijama koje svako ima, a to je mnog šire, nego ako se gleda samo kroz ekologiju. Bitno mi je da različito tumače i shvataju te poruke. Moje teme su priroda, u širokom kontekstu, ljudi, divlje životinje, daleki predeli- stvarni i imaginarni… Sve ono svesno i podsvesno, duboko ukorenjeno u ljudskoj psihi i duši. Slikam sve emocije koje čovek u životu oseća. Zato je neka slika dobra ili nije dobra. Umetnost je dobra onoliko koliko je realistična, a i neka magičnost u stvarnosti postoji. Svi smo doživeli neke lepe trenutke i čudno mi je kad neko razdvaja: evo, ovo je realizam i to ne sme da bude suviše maštovito. Na mojim slikama zastupljene su i tamne i svetle površine, ima i tužnih i srećnih momenata. Strašnih i smešnih. Izmišljenih i stvarnih. Jedno bez drugoga ne može. Kada se sve to izmeša nastaje savršena kombinacija. To je onda, po mom shvatanju i doživljaju slikarstva, prava stvar. Proučavao sam mnoge slikare i pravce. Ali uvek se vratim na početke. Najdraži su mi Van Gog i ostali ekspresionisti. Vermer je neprevaziđen. Najsličnije onome što radim pripadalo bi donekle ekspresionizmu. Mada ne volim čist ekspresionizam jer je to stvar prošlosti. Valja kombinovati različite stvari da bih došlo do nečeg svog i da bi se rodilo nešto novo. Ka tome stremim.[/answer]

[question]LW: Tvoje slike imaju prepoznatljive oblike, teksturu…[/question]

[answer]Saša: Teksturu na koju sam slučajno naišao slikajući ribare, a koja neke podseća na mozak, koristio sam posle i na drugim slikama. Ne volim dugo da koristim isto, stalno me tera da istražujem. Da razvijam nove oblike i da ih usavršavam. Sviđa mi se da materijalizujem vazduh, nebo, vodu…Počnem da slikam more, izokrenem sliku, kad ono se ispostavi da je lepše kao nebo.Stalno tragam za novim mogućnostima u iskazivanju oblika. Ne volim ravne, jednolične površine. I ljudi to prepoznaju. Nadam se da će se taj slikarski rukopis razvijati vremenom u nešto upečatljivo, prepoznatljivo… Lično moje.[/answer]

[question]LW: Na pitanje da li je teško biti slikar, slobodni umetnik u Srbiji, danas, Saša nam kaže:[/question]

[answer]Saša: Da sam se vodio nekim racionalnim razmišljanjem, danas se ne bih bavio slikarstvom, nego bih išao na nešto što je sigurno. Spreman sam da rizikujem i prihvatim teške momente. Osećam da će jednog dana to isplatiti. Mislim isplaćuje se već sada, ali opet ne onako kako bi trebalo. Oni koji se najviše brinu za mene ,savetovali su me da se bavim nekom sigurnijom profesijom. Da sam ih poslušao, danas bi ih krivio. Bio bih nezadovoljan i nesrećan. Ne znam da li je to ludost ili hrabrost. Ja sam verovao u sebe. Vremenom sa shvatio da ono što radim ima smisao i vrednost. Nije prolazilo nezapaženo, a to mi je ulilo snagu da se ozbiljnije posvetim slikarstvu. Kada sam svoj rad prvi put izložio u galerije, imao sam tu sreću da slike budu lepo prihvaćene među publikom. Prvu sliku sam prodao za vreme bombardovanja, u sred najgore krize. To je bio fantastičan osećaj, za mene kao mladog slikara. Od tog novca živeo sam dve godine. Dešavalo mi se da dođem do nule i onda neko pošalje kupca koji otkupi par mojih slika. Velika je nesigurnost. Veliki rizik. Sve je neizvesno, ali ima nekih čari u tome svemu![/answer]

[question]LW: Koja bi to slika najbolje ispričala ko je Saša Montiljo?[/question]

[answer]Saša: Svaka po malo i ni jedna sasvim! Još uvek tražim neku koja bi me onako potpuno predstavila. Pitanje je da li ću je ikada napraviti. Ima dosta slika koje mogu da se povežu sa mojim stanjima od pre deset godina kao i one od pre godinu dana. To nije isti Saša Montiljo. Još uvek tražim tu jednu, koja će biti kompletna, a znam da je to nemoguće. Ko zna kako će da se razvija moje slikarstvo?! Kad bi mi neko iz budućnosti pokazao, ne znam da li bi mi se dopalo. U svakom slučaju, ja se menjam, pa se i slike menjaju. Bitno je da napredujem… Moja umetnost će uvek imati komunikaciju sa normalnim ljudima, koji imaju normalnu emociju. Bez humanih emocija nema umetnosti. Ako izbacite estetiku i emociju, šta vam ostaje? Onda bi mogli kompjuteri da prave slike, ali to nema dušu. Ideja ipak dolazi iz čoveka.[/answer]

Vreme u „Montiljolendu” potrošilo se brzo kao kreda. Još mnogo priča je ostalo neispričanih. Saša nam je obećao da će nam ih jednom prilikom ispričati, onako kako on to najbolje ume-kroz svoje slike.