Sanja i Jana su se upoznale još u vrtiću, da bi danas, kao mlade dame, stvarale knjige, filmove i stripove. Najnoviji rezultat njihove dugogodišnje saradnje je ilustrovana knjiga “Neoštrine”, u izdanju Izdavačke kuće Arete. Sanja Savić je pisac a Jana Vuković ilustrator ovog kratkog romana, kojeg je kao izdavač podržala Nina Gugleta. Autorka Savić kaže da je njen susret sa izdavačem bio slučajan, ali ostatak saradnje sasvim logičan.
Sanja Savić je rođena u Sarajevu a studirala je na FDU-u u Beogradu. O prihvatanju sebe, svoje prošlosti, o sećanjima, detinjstvu i o “Neoštrini”, govori nam ova mlada književnica:
[question]LW: Odrstanje u našoj sredini devedesetih je bilo posebno, da ne kažemo teško teško, ali je bilo i pozitivnih momenata. Vi se u romanu osvrćete na to vreme (rođeni ste 1988). Šta je to što je nama kao deci najviše uskraćeno, a šta je to što smo mi imali a što današnji klinci nemaju?[/question]
[answer]Sanja: Teško je razlučiti dobre i loše strane. Ali to jedinstvo je najbolje od svega. Prtljag egzistencijalnog straha je najdalekosežnija posledica koju je odrastenje u ratu imala na mene i ljude koji su sa mnom odrastali. Nemogućnost da se on racionalizuje u najranijim godinama, za svoju posledicu je imala neprestano promišljanje o svetu kojim smo okruženi. Uskraćen nam je konformizam, ali se razvila svojevrsna otpornost na čitav spektar životnih komplikacija.[/answer]
[question]LW: Svi smo se igrali rata, političara… O tome ste i Vi pisali u svojoj knjizi. Šta to znači za dete, a posle za čoveka?[/question]
[answer]Sanja: Igra je uvek oslobađanje, ali i pokušaj da se stvari sagledaju iznutra, da se prežive i prevaziđu. U tom smislu ne postoji razlika u njenom doživljaju kod deteta i odrasle osobe. Samo su pravila kasnije rigoroznija.[/answer]
[question]LW: Rođeni ste u Sarajevu a studirali ste u Beogradu. Šta za Vas kao stvaraoca predstavlja iskustvo koje nosite iz ova dva grada?[/question]
[answer]Sanja: Beograd mi je dao slobodu da mislima sagledam odrastanje na Palama i u Sarajevu. U poslednje vreme me sve čašće muči osećanje da, kada sam tamo, pripadam ovde, kada sam ovde, pripadam tamo.[/answer]
[question]LW: Volite da eksperimentišete s profesijama. Vi ste i dramaturg, pisac i animator. Šta Vas od toga najviše definiše, i kako Vam pomaže da ujedno i iskažete sebe celu?[/question]
[answer]Sanja: Kontrapunkt samoći koja je neophodna za bilo kakvu vrstu stvaranja pokušavam da napravim upravo izborom umetničkih vrsta za koje je neophodna saradnja sa drugim ljudima. Dramsko pisanje, koje mi je suštinski najbliže, podrazumeva istovremeno obitavanje u više likova. Odnos prema slici takođe mi je veoma važan, ali kako ne znam uvek da definišem svoj impuls, volim da sam okružena ljudima koji to rade bolje od mene.[/answer]
[question]LW: Zašto Neoštrine?[/question]
[answer]Sanja: Neoštrine su kratak roman, niz slika koje su pokušale da se organizuju u jedinstven sklop. To su slike koje su mi često izmicale, samim tim što su segmenti sećanja. Na trenutak bi mi se desilo da vidim jasnu sliku nekog događaja, a potom bi se ona ponovo izgubila i postala neoštra. Te trenutke jasnoće sam probala da zapišem.[/answer]
[question]LW: Šta znači osobi da prihvati kako sebe tako i svoju prošlost?[/question]
[answer]Sanja: Prihvatanje sebe je najneprijatnije iskustvo koje je obično propraćeno najvećim mirom. Za prihvatanje svoje prošlosti je malo drugačije. Da bismo prihvatili sebe, potrebno je otarasiti se laži. Da bismo prihvatili svoju prošlost, potrebno je prvo sagledati, izmaći se vremenski, a možda i fizički. Prihvatanje sebe je sintetički proces, prihvatanje prošlosti analitički. Prvi obavlja srce, drugi glava.[/answer]
[question]LW: Da li je moguće doneti važne životne odluke za tri dana, poput glavne junakinje Ines?[/question]
[answer]Sanja: Mislim da se većina životnih odluka, pogotovo onih najvažnijih donosi upravo u kratkom roku, da ne kažem trenutku. Slamamo se mnogo duže, ali sami rezovi traju veoma kratko.[/answer]
foto: Jovan Vidaković
