fbpx

Pisac i novinar Dejan Enev: “Na kraju krajeva, reči su sve što imaš”

Ljudski problemi su svuda isti. Negde je život sređeniji, bolje složen, a na drugom mestu je razbacan i haotičan. Ali su ljudi i njihovi problemi isti. Kada čitam i ponovo iščitavam jednu od svojih omiljenih knjiga, „Kada su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića, vidim ratne rane i cenu koju plaćamo kada se eho nasilja uplete u našu svakodnevicu, što nigde drugde nisam sreo. A scena s majkom u tom kratkom romanu je po svojoj snazi bliska sceni s majkom u Šuškinovoj knjizi „Kalina alena“, kaže bugarski pisac i novinar Dejan Enev, čija je zbirka priča Pismo-glava prevedena i na naš jezik.

U pitanju je zbirka „malih ljudi“, marginalizovanih i zapostavljenih od strane sistema. Mikrokosmos koji se u njoj nalazi jeste svet Roma, ludaka, prostitutki, prokazanih lokalnih pijanaca, samohranih majki, kapitalističkih profitera, starih, siromašnih i gluvonemih. To je svet u kojem su čak i životinje žrtve opskurnosti društvenog sistema.

Objavljena u izdanju Izdavačke kuće Heliks, u okviru projekta „Kreativno putovanje: odredište Evropa“, zbirka Pismo-glava predstavlja paradigmu savremene evropske kratke priče nastale na temeljima životnog iskustva i socijalnih okolnosti u svetu današnjice, u odličnom prevodu sa bugarskog Jasmine Jovanović koja je učestvovala i u realizaciji ovog intervjua:

Pismo-glava je, prema oceni kritike, najreprezentativnija zbirka u pogledu teme koja pogađa ne samo pisce i mislioce današnjice, već i svakog običnog čoveka, i kao takva je nagrađena. Pisali ste je u vreme kada ste kao novinar borili za egzistenciju, i to u vreme kada niste imali pristup internetu, što već zvuči kao priča za sebe. Kako je to izgledalo?

Dejan Enev: Pisao sam je između 1997. i 1999. godine. Tada sam ostao bez posla i ti tekstovi su izlazili u jednim novinama. To je bio moj jedini prihod i prema poslu sam se odnosio veoma savesno. Već sam pisao na nekom prepotopskom kompjuteru, ali još uvek nije bilo interneta i svakoga četvrtka ujutro sam morao da odnesem svoj odštampani tekst u redakciju tih novina, koja se nalazila na drugom kraju grada. Palio bih auto, odvozio decu u školu i nastavljao u redakciju. Nisam propustio nijedan četvrtak i tekstovi su redovno izlazili. Posle sam ih sakupio u knjigu, knjiga je izašla i neočekivano dobila jednu od velikih bugarskih književnih nagrada, „Hristo G. Danov“. Odmah je stiglo i drugo izdanje.

Tranzicija, otuđenje i ubrzanje stila života… neke su od tema koje su zastupljene u Vašim pričama, koje ste napisali krajem devedesetih, a koje su aktuelne i dan-danas. Da li ste očekivali da će zbirka Pismo-glava biti podjednako sveža i nakon dve decenije?

Dejan Enev: Kada pisac stvara svoja dela, on ih prethodno ne postavlja u nekakve fioke s natpisima. On gleda i sluša život oko sebe i, ako čuje i vidi, život se na čudan način nađe prenesen, sa kristalčićima smeha, sa blatom na cipelama i solju od suza, i u njegove knjige. A kada prođu godine, ako je bio pošten u odnosu na ono što je prikazivao, i on sam i kritičari sa čuđenjem će shvatiti da je rekao nešto važno o vremenu u kome je živeo.

Hteo bih da kažem da je stvaralaštvo složeni konglomerat namere i izvršenja, a oni su ravnopravni učesnici u njemu.

Ja gledam i slušam i, kada uspem da čujem i vidim, kada uspem da otkrijem zrnce priče koja je u sebi sakrila ljudsku sudbinu, u tom amalgamu senki koje prolaze kraj mene, ja je grabim i nastaje kratka priča.

Da li vam pomenuto novinarsko iskustvo pomaže prilikom konstruisanja kratke forme vaših priča, ili je možda reč o prirodnom talentu i sklonosti?

Dejan Enev: Novinarstvo je za pisca dobra škola. I Hemingvej, i Dino Bucati, da pomenem samo dvojicu od onih za koje znam, radili su kao novinari. Ali, u novinarstvu se reči obezvređuju. I ako dosta dugo ostaneš u tom zanatu, prestaješ da osećaš krivudavu silu reči, a one će se pretvoriti u mrtve ribe. A, na kraju krajeva, reči su sve što imaš.

Pored onih o kojima smo već govorili, koje biste još teme istakli kao važne?

Dejan Enev: Na primer, tema o emigraciji. Dva miliona Bugara je napustilo Bugarsku. Ta tema postaje dominantna u mojim narednim knjigama. A pilot priča iz moje knjige „Bugarčići sa Aljaske“, koja nosi isti naslov, bila je nadahnuta mojim prvim i, za sada jedinim, putovanjem u Beograd, gde sam učestvovao na kongresu PEN-a, zajedno sa pesnikom Georgijem Konstantinovim.

Pismo-glava je jedna od vaših najnagrađivanijih zbirki priča, što bi značilo da je visoko kotirana u kritičarskim krugovima. Da li je ova zbirka možda ona na koju ste najponosniji?

Dejan Enev: Svoje knjige ne klasifikujem. Svaka od približno dvadeset mojih zbirki priča je deo moga puta. Moje prve knjige su bile raznobojnije, bučnije, a u narednim, pak, postoji više onog gorkog leka, koji kako godine teku, sve više cenim – mogućnost da u reči zaključaš ono neimenovano.

Postavljaju vas često u niz Čehov-Harms zbog britkosti vašeg stila i topline i gorčine kojom bojite rečenice, kao i zbog jasnoće izraza, sažetosti i preciznosti i sklonosti ka nagoveštajima bez konačnog rešenja zapleta. Da li vam to poređenje sa ovim velikanima svetske književnosti imponuje ili vam smeta?

Dejan Enev: To me ne brine i ne zavodi. Čehov je apsolutni parametar u oblasti priče, svi smo od njega učili i, ako se i mrvica njegove ljudskosti nalazi i u mojim pričama, mogu jedino da budem zahvalan što sam i sam stanovnik planete velikog književnog bratstva. Veliki književni eksperimentalista Harms pak deli medalje svima koji su se nekada okušali da skrenu sa staze. Ako su se ovi moji pokušaji pokazali uspešnim, onda hvala Harmsu.

Da li biste sami izdvojili neke književnike koji su uticali na vas, profesionalno ali i privatno?

Dejan Enev: To je Jovkov, od bugarskih autora, Hemingvej i Selindžer od Amerikanaca, Babel, Šuškin i Raspućin od Rusa. Kao i Tolstojev „Hadži Murat“, apsolutni vrh proze, po mom mišljenju.

„Drugarice Samareva, tvrdim da je književnost veća od matematike“ bio je Vaš odovor, kao gimnazijalca, na zadatak iz matematike, a danas je to anegdota koju moramo da ispričamo i našim čitaocima. Kako ste došli do tog “rešenja”?

Dejan Enev: Reč je o 1977. godini, ja sam u devetom razredu engleske gimnazije. Drugarica Samareva (tada smo nastavnice zvali „drugarice“, a ne „gospođo“) naša je nastavnica matematike, dostojanstvena žena s mnogo lepim načinom izražavanja. Ona je, na primer, govorila – ovaj zadatak se može pretvoriti u vaše mesto smrti.

Imamo pismeni iz matematike. Ja nisam spreman. Umesto da kod kuće vežbam zadatke, ja sam upravo pročitao „Jurnjava po južnim morima“ jednog našeg avanturističkog pisca, Petra Bobeva. I, pod uticajem pročitanog, u svesci sam napisao priču koja je bila slična pričama iz knjige. A na kraju sam, posle priče stavio: Drugarice Samareva, ipak je književnost veća od matematike.

Kada su nam vratili vežbanke posle nedelju dana, na mojoj je crvenom bojom pisalo: “Dejane, nikada nisam tvrdila suprotno. Nedovoljan (1).

Vaši junaci su mahom marginalozovane figure koje sistem ne primećuje, niti se njima bavi. Ludaci, prostitutke, pijanice, starci, samohrane majke, siromašni – to su junaci o kojima pišete. Mislite li da književnost u današnjem vremenu može imati tu snagu i uticaj, da govori u nečije ime i da nešto promeni?

Dejan Enev: Ne, književnost nema tu moć da menja stvari. Ali, ona ima moć da ih osmisli. Ako književnost izvadimo iz života, on će se pretvoriti u prazan oklop, raspašće se na atome i boje, mirise i muku, koji ne mogu sami da zadrže sećanja.

Autor teksta: Vanja Panić; izvor: Heliks

Foto: Promo

More Stories
PRINCE- Legendarni albumi “Musicology”, “3121” i “Planet Earth” prvi put će izaći na vinilu!