Sanja Rešćanski - foto Tijana Janković-Jevrić (Miss Stills Photography)

Sanja Rešćanski, od novinara do plesnog trenera: „Shvatila sam da nema lepše profesije“

„Mnogi su mislili da ne mogu da dostignem više od plesnog tečaja, ali želja, istrajnost i ljubav, kao i podrška pravih ljudi su učinili svoje,“ priseća se Sanja Rešćanski svojih plesnih početaka, iz vremena kada je bila novinar, na pragu svoje tridesete. Skoro deceniju kasnije, ova talentovana i istrajna žena, koja je odrastala i u Kikindi i u Beogradu, ponela je titulu Državnog prvaka u formacijskim LA plesovima, zajedno s plesnom formacijom Plesnog Kluba “Natalija i Ivica”. U svom plesu, Sanja je krenula i korak dalje.

Osim što je aktivna latino plesačica, koja pleše i osvaja medalje, od nedavno je i ta koja svojom neobičnom toplinom prenosi svoje znanje i ljubav prema igri i drugima. Ona je trener sportskog plesa.

Plesanje nije slučajno izabrala. Naprotiv. To je pasija koju u sebi ima od detinjstva, a koju je otkrila na časovima baleta još kao četvorogodišnja devojčica. Iako je Sanjin talent vrlo brzo prepoznala njena tadašnja učiteljica baleta Etelka Komadina, koja ju je i spremala za upis u nižu baletsku školu, spletom životnih okolnosti Rešćanski je, u tom presudnom momentu, prekinula kontakt s plesom.

Međutim, kao što će vam svi, koji su bar na kratko bili u plesu makar i samo kao rekreativci, posvedočiti – jednom kad se u vas useli „plesni crv“, taj ostaje u vama zauvek.

svg%3E

Danas, Sanja ima svoj plesni studio „Rešćanski“, u kojem devojke i žene, bez obzira na godine i iskustvo, samostalno – bez partnera, mogu s njom zajedno da plešu latino plesove (samba, rumba, ča ča ča, džajv…), i tako oslobode svoju ženstvenost. Svojim polaznicama, kao trener, poručuje da ples ne rešava sve probleme, ali može da da odgovore na mnoga pitanja, pomaže da budemo zadovoljniji, zdraviji, i svakako poboljšava stil života. Rešćanski, koja je počela da pleše tek u 26-oj godini, ličnim primerom to i potvrđuje.

Najlepše od svega je to što vam je za iskustvo svih tih plesnih blagodeti potrebna samo udobna obuća! Dobro, i muzika, i ipak još neko pun ljubavi prema plesu i s empatijom, da vas vodi kroz prve plesne korake, kao što je to Sanja.

Kako je Sanja Rešćanski u svom odraslom životu hrabro zavrtela okret, da bi kao zrela osoba obula plesne cipelice i na njihovim visokim štiklama, čvrstim korakom, stigla do ispunjenja onoga što zovemo životni san, sledi:

LW: Svoju prvu medalju osvojila si u trećoj deceniji života, kada si se takmičila s duplo mlađim plesačicama od sebe. Da li to znači da ples, pa i sam život ne poznaju starosne granice, već da ih mi samo sebi postavljamo?

Sanja: Ples ne poznaje starosne granice. Niste ni svesni koliko mladosti u sebi nosite dok se ne posvetite pokretu, izvučete najlepši, najbolji deo sebe. Granice postavlja društvo, a mi se teško odupiremo nametnutim normama. U sali, dok vežbate, briše se veza sa spoljnim svetom. Postoji samo ovde i sada, svi dišemo kao jedno ma koliko godina da imamo. Istina je da nije lako izaći na podijum u poznim tridesetim. Pred sam izlazak na podijum, poželela sam da nestanem, da se nešto desi, ali sve vam to trema i um rade. Srce je, naravno, želelo taj nastup i bilo je fenomenalno. Posle poželite da plešete bez prestanka. Jedinstven osećaj, kao da ste se ponovo rodili.

LW: Kao mala devojčica bavila si se baletom. Međutim, plesu si se profesionalno posvetila tek kao odrasla osoba, i to u godinama kada je malo ko spreman za neko novo životno poglavlje, i promenu karijere. Kako je izgledao taj novi početak?

Sanja: To su godine kada se kod svih dešavaju velike promene, hteli vi to ili ne. Ples je bio moja ljubav još od ranog detinjstva, povratak se desio u vreme kada mi je bio najpotrebniji i svakako kada su se sve kockice složile. Imala sam 26 godina i bila u punoj snazi. Mnogi su mislili da ne mogu da dostignem više od plesnog tečaja, ali želja, istrajnost i ljubav kao i podrška pravih ljudi su učinili svoje.

LW: Da li te osvežava to što si na plesnom podijum s mlađom generacijom, i da li bi to isto preporučila i nekim svojim vršnjakinjama, pa i starijim damama od sebe?

Sanja: Mlađi vas stalno podsećaju na to da idete dalje, da izvučete iz sebe više, da ne smete da spavate, da uvek morate biti u toku i spremni da im odgovorite, što je jako dobro, teraju vas na rad, da se ubrzate. Volja je bitna, a oni vam svakako pomažu da vam ona ne nestane. Ako izgubite volju i prepustite se dnevnoj rutini i pustite da samo problemi i obaveze vode vaš život, to vas čini starim ma koliko godina imali, pa i dvadeset. Svakako da bih preporučila i svojim vršnjakinjama, pa i starijima od sebe, da se uključe u ples. Danas ima dosta takmičenja na kojima bi mogli da učestvuju, ukoliko bi njihove plesne želje išle u tom smeru.

svg%3E

LW: Rekli smo već da je ljubav prema plesu, ali i muzici nešto što ti u sebi nosiš od najranijih dana. Kakav je osećaj kada si svoj san ostvarila plešući, i to možda baš onda kada drugi nisu verovali u tvoj uspeh?

Sanja: Deo sam plesne formacije Plesnog Kluba “Natalija i Ivica” u Beogradu, jednom od prvih klubova, koji je i učlanio našu zemlju u Svetsku plesnu organizaciju (IDSF) još 1994. godine. Ponosna sam što sam deo njihovog tima i priče divnih devojaka iz formacije. Nosimo titulu Državnog prvaka u formacijskim LA plesovima. Srećna sam, jer se snovi ipak ostvare ako ste svim srcem u njima, bez obzira šta mislili drugi. Morate da pratite svoj glas, da se osluškujete i svakako da prepoznate i isikoristite priliku kada vam se pruži.

LW: Ti ne samo da si uspešna plesačica u latino formacijama, ti si čak stigla i do nivoa trenera. Kako si se odlučila da zakoračiš još dublje u plesne tokove, i ostaviš po strani primarni, novinarski poziv?

Sanja: Novinarstvo mi je donelo puno stresa, počela sam da se osećam loše. Igrom slučaja, zahvaljujući svojoj prijateljici i koleginici koja me je i odvela u plesnu školu, gde je u to vreme plesala, i treneru koji je prepoznao moju empatiju, potrebu da pomognem drugima, počela sam da razmišljam u tom smeru. Onda su krenule obuke, pa rad prvo sa najmlađima, a kasnije i sa starijom decom, omladinom i odraslima. Sve me je to potpuno obuzelo i shvatila sam da nema lepše profesije. Unositi radost u život ljudi i dece, učiti ih i pomagati da se pravilno razvijaju, ulepšati im život, nema cenu. Posle sam se usmerila na dalje školovanje i stekla naziv operativni trener sportskog plesa.

LW: Šta je tebi doneo ples, čemu te je naučio?

Sanja: Ples mi je doneo više samopouzdanja, bolju koncentraciju, sposobnost da uživam u trenutku, pojačao mi je kreativnost, potrebu da učim, istražujem, nove prijatelje, putovanja… Pomogao mi je u teškim trenucima da ih lakše prevaziđem, a da u lepim više uživam. Uz ples se nikad nisam osetila usamljeno, nikada mi nije bilo dosadno. Čak i po lošem vremenu, kiši, snegu, imate šta da radite, vežbate, družite se, smišljate neki novi pokret…

svg%3E
Potražite Sanju u Plesnom studiju “Rešćanski”

LW: Zbog čega onda još  je plesanje najbolja rekreacija, ili možda baš i najčudotvornija za one koji imaju osećaj da su drvenasti na podijumu za igru?

Sanja: Ples je i sport i umetnost. Osim oblikovanja tela, budi u vama emociju, kreativnost. S plesom stičete gracioznost, pa samim tim povećavate samopouzdanje. Počinjete drugačije da doživljavate svoje telo. Otvoreniji ste u komunikaciji sa okolinom. Lakše stičete poznanstva. Pokret uz muziku vas jednostavno rastereti, donosi vam radost, a ples u paru je posebna čarolija. Plesom unosite dobar ritam u svoj dan, čujete pesmu i ne libite se da zaplešete ma gde god da ste. Prepoznajete emociju druge osobe i saznajete mnogo o njoj, a da van sale niste ni kafu popili. Učite da poštujete svoje telo, da ga negujete, osluškujete… Posle treninga imate osećaj da sve možete.

LW: Da li imaš još neki primer plesnog čuda, osim svog ličnog, a da si imala priliku da mu posvedočiš u plesnoj školi?

Sanja: Divno je videti kada osobe koje su zapostavile svoje telo toliko da to narušava njihovo psihofizičko zdravlje, da su kroz neko vreme, naravno uz trud i strpljenje, postali veoma dobri plesači i preoblikovali svoje telo. Dosta njih je upoznalo svoje druge polovine, obogatilo društveni život, izašlo iz ozbiljnih životnih problema. Tu su i oni koji su došli samo zbog plesa, kome je on svakako postao životno opredeljenje. Neki su zahvaljujući plesu otišli u stranu zemlju i otvorili svoje škole, neki su proputovali čitav svet, postali stjuarti i sjuardese zahvaljujući gracioznosti i samouverenju koju im je ples dao…

LW: Šta bi to danas bilo što ti svojim polaznicama nudiš, odnosno, šta je to što dame svih generacija sa sobom nose nakon časova u tvom studiju plesa?

Sanja: Dajem im mogućnost da se dobro zabave, da ostave probleme izvan sale, da nauče korake koje će moći da igraju u svakom delu sveta ma gde god se nalazili, da izvuku najbolje iz sebe, poprave držanje, upoznaju nove ljude, steknu prijateljstva, uđu u jednu potpunu drugu životnu priču, obogate svoj dan…

LW: Oko čega se najčešće devojke i žene kolebaju kada razmišljaju da li da upišu ples ili ne? Zašto je pravi odgovor reći DA plesnom tečaju?

Sanja: Devojke često imaju “problem” sa svojim telom, ne prihvataju ga, pa samim tim ne žele da se bave pokretom. Ne žele da misle na svoje telo ili sa druge strane važno im je nešto drugo, dobra garderoba i šminka. Misle da to rešava sve i da je lepota samo u tome. Kod odraslih žena uglavnom je problem to što misle da su „drvene“ ili da imaju „dve leve noge“. Kod nešto starijih dama uglavnom su problem godine odnosno granice koje nam društvo nameće „kasno je za sve“, a naročito za ples, što nikako nije istina.

foto: Miss Stills Photography / Tijana Janković-Jevrić