Vasil Hadžimanov o tome kako pokrenuti neke lepe misli, razvijati inteligenciju, duhovnost, empatiju…
Negujući džez na domaćoj sceni već više od 20 godina, i pri tom stalno održavajući saradnju s brojnim muzičarima – od njegovih najrođenijih do onih, koji poput njega samog, vole da iskuse nešto novo i od izazova, Vasil Hadžimanov je uvek spreman za nastup uživo. To je, kako poznati pijanista i kompozitor kaže, jednostavno njegov život.
Od prvog albuma koji je snimio s svojim bendom VHB prošle se su oko dve decenije, a Hadžimanov je u međuvremenu postao i pedagog. Uskoro ćemo imati priliku da ga slušamo na koncertu s kolegom pijanistom Bojanom Zulfikarpašićem, i to 28. jula u Botaničkoj bašti „Jevremovac“, u okviru serije koncerata Garden Sessions.
S Vasilom ćemo razgovarati o kulturi, muziciranju i o tome kako se voli džez.
Sva izdanja i muzika, čiji autor je pijanista, kompozitor, aranžer i pedagog Vasil Hadžimanov su u Srbiji proglašena za umetnička dela od kulturnog značaja za ovu zemlju.
LW: Izašli smo iz jednog teskobnog perioda kada nije bilo nastupa, zbog ograničenja i pandemije. Da li je, i na koji način, moguće usvojiti nešto pozitivno iz tog perioda kada izvođači nisu imali kontakt s publikom?
Vasil Hadžimanov: Lično, samo sam potvrdio sve ono što sam znao i ranije – da je živo sviranje muzike moj život.
Ne pričamo samo o finansijskim razlozima zašto je to moj život i zašto zavisim od toga, nego upravo o svim onim ostalim razlozima. To su i socijalizacija s ljudima koji su istomišljenici, sviranje i nastupanje, prezentovanje nečega čega si voljan da podeliš sa svetom koji je došao na tvoj koncert, reakcija tih ljudi koji su došli na tvoj koncert… potvrda da to što radiš jeste dobro i valjano, i da treba da nastaviš to što radiš.
Organizatori naših koncerata su isto tako bitni, jer su specijalni i drugačiji. Važno je i s njima podeliti neko životno iskustvo. Tako da je sve to razlog zašto se bavim time čime se bavim. Ne samo zato što ću dobiti honorar, koji sam ugovorio, i koji mi obezbeđuje neke finansije da platim račune.
LW: Da li smo možda shvatili koliko nam je, kao zdravom društvu i pojedincu, potrebno da imamo muziku, i umetnost uopšte?
Vasil Hadžimanov: Nadam se da su neki drugi ljudi shvatili koliko bi život bio prazan i siromašan da nema muzike i da nema nastupa. Ne samo muzike, već i drugih nekih umetničkih performansa u njihovim životima.
S druge strane, mislim da oni koji nisu to znali nisu shvatili ništa ni tokom pandemije, na žalost.
LW: U jednom od intervju ste rekli kako je nekada bilo uobičajeno da deca upisuju muzičke škole. Ipak, i pored te edukacije, koju je jedna generacija prošla, desilo se da je kič poprilično zavladao. Da li možete da nam date svoj pogled na to, da li je moguće vratiti kulturu u fokus i proširiti krugove ljudi koji neguju dobar ukus?
Vasil Hadžimanov: Naravno da je moguće. Isti taj patern koji je postojao može sutra da se vrati, ako neko to želi, i da se filteriše ono što je prostakluk, da se usmeri na kanale koji i dalje mogu da postoje iI zarađuju od toga, na žalost. Sve takve priče će biti tu za vijek i vijekov.
Međutim, zadatka ozbiljne države je civilizovana kontrola medija. Sve što je prostakluk i govor mržnje, što je jeftiina i prosta vrsta obraćanja da se vrlo pažljivo usmerava na određene vrste programa gde se to posebno naplaćuje, oporezuje.
Možda od tih para, koje zarađuju basnoslovno, a prodaju najstrašnije stvari i šire najgroznije poruke, iskoristiš da izbalansiraš tu sliku. Utrošiš taj novac na kulturu umetnosti i na ono što se zove civilizovano ponašanje, i nešto što zapravo te pročisti, izidgne i natera na neke lepe misli, razvija inteligenciju, duhovnost, empatiju… Sve te divne stvari koje čovek ima u sebi, a koje su zakopane ispod svog ovog smeća.
Od sutra bi moglo to da se desi, kada bi neko želeo, i kad bi neko zapravo razmišljao malo drugačije osim kroz profit.
LW: Primer Vas i Vaše porodice je poseban – veliki talent, radi, umetnost i ljubav prenose se s kolena na koleno već generacijama, bez obzira na okruženje i trenutnu klimu. Tako je i Vaša ćerka danas na studijama operskog pevanja. Zašto je važno postojanje tradicije i nastavljanje niti koju je neko pre nas započeo?
Vasil Hadžimanov: Tradicija sama po sebi može da bude svašta. Tradicija nije bitna samo zato što je tradicija. Trebalo bi nastavljati ono što je je neko ustanovio da je dobro, da je konstruktivno, da je u svakom pogledu korisno za društvo. Da li je to neka praktična stvar ili je to nešto apastraktnije kao umetnost, nije bitno.
Zato ne mogu da po pravilu prihvatim tradiciju samo tako, što bi rekli naši “valja se”. To nešto je potpuno glupo i ničemu ne služi. Tako da, kao i u svemu u životu, trebalo bi izbistriti to što je dobro.
Kao što je neko odavno shvatio – korisnu i valjanu stvar zadržiš, a ako je kontraproduktivno i štetno – to izbaciš, bez obzira što je to tradicija.
Mi smo skloni busanju u grudi da smo taj i taj narod koji je nebeski i najstariji, a onda dozvoljavamo da se unište kultura i tradicija, nebitno dal’ je to muzika ili neki lepi običaji ili neka druga vrsta umetnosti, hrana, mesto koje treba da se očuva ili zgrada..
Imam primer iz sela pored moje vikendice, gde je zatvorena pekara koja je 30-40 godina pravila 2-3 proizvoda na najbolji mogući način. Dok pored iste te pekare stoji grafit s nekim bombastičnim sloganom koji bi trebalo da brani našu naciju.
Mešamo lončiće i na jeftino prodajemo svoje najdragocenije stvari, a s druge strane svi smo najveći “oni ili ovi”, zavisi sa koje teritorije dolazimo.
LW: Ima sigurno oko 20 godina od kada su izašli prvi albumi “11 razloga za…” i “Kafanki”. Da li osećate da ste promenili kao muzičar, i koliko?
Vasil Hadžimanov: Itekako osećam da sam se promenio. Neka osnovna načela su tu i dalje. Moja ljubav prema raznovrsnoj muzici, a pre svega jazz-u je i dalje je tu. Isto kao i pre 20 godina.
Moja ljubav prema eksperimentisanju sa različitim stilovima u okviru tog jednog koji se naziva fusion je i dalje tu.
Bend je i dalje tu.
Neke osnovne postavke tog benda su zapravo iste.
Ja sam definitivno na nekom drugom mestu, i kao čovek i kao muzičar, posle 20 godina života, iskustva i muziciranja.
LW: Sarađivali ste, i sarađujete s brojnim kolegama što iz zemlje tako i iz inostranstva (Matija Dedić, Vasko Atanasovski, Oleg Kirejev…), a na predstojećem koncertu nastupate zajedno sa Bojanom Zulfikarpašićem, takođe pijanistom. Zašto je važno u kreativnom ili bilo kom drugom smislu razvijati saradnju a ne konkurenciju?
Vasil Hadžimanov: Moje pravilo od prvog dana jeste da kad god imam priliku da podelim binu, studijsko vreme ili da učestvujem na jam session-u (termin za slobodno snimanje sa nekim s kim nikad nisi svirao) to i uradim. To je jedna jazz filozofija koja je duboko urezana u moje biće. Smatram da je krucijalno za muzičara da razvija svoj talenat i svoje sposobnosti, veštine, reflekse, senzibilitet tako što će stalno da se susreće s novim izazovima.
Svi ovi muzičari s kojima sam radio su predstavljali nove izazove i nova zadovoljstva, ne u pogrešnom smislu da je to nešto dosadno već da se nalaziš u novoj situaciji u kojoj treba da se uklopiš sa nekim s kim nikad nisi svirao ranije.
Takođe, tu se podrazumeva i otvorenost i kreativnost, talentovanost za ovakve vrste saradnje. Svi ljudi sa kojim sam radio do sada su, isto kao i ja, uvek raspoloženi za nešto novo i nešto uzbudljivo.
LW: Da možete da zamislite da se na bavite muzikom, već nečim drugim, šta bi to bilo? I koja još umetnost Vam je bliska, i koga od savremenih umetnika ili dela biste u tom smislu istakli?
Vasil Hadžimanov: Ja ne mogu da zamislim da se ne bavim muzikom. To mi totalno nema smisla nikakvog, da sebe zamislim da radim nešto drugo.
Ali, ako već maštamo, verovatno bih se bavio nekom drugom granom umetnosti. Voleo sam da crtam stripove, možda bi to bila i gluma pošto sam išao u dramsku školu kad sam bio klinac. Čini mi se da imam i neku trunčicu talneta i u tom smislu, a i veliki sam filmofil. Volim i glumu i film i pozorište, tako da možda bi se i tu negde pronašao.
Ako pričamo o delima koje bih istakao, ne bih mogao sad da istaknem tri filma i da kažem da je to vredno pomenuti u odnosu na ostalih 200 filmova za koje bih mogao da kažem da su remek-dela, ili pak stripova. Svakako volim umetnost kao takvu, tako da bi morali jedan ceo intervju da odvojimo o tome koji su to filmovi koji mene dodiruju ili pak stripovi.
LW: Ako bismo pravili neki mali priručnik džeza za početnike, kojim numerama biste započeli uvod u razumevanje i fascinaciju ovim muzičkim žanrom?
Vasil Hadžimanov: Kao profesor jazz muzike se vodim tradicijom te iste muzike.
Da bi shvatili uopšte o čemu se radi, moramo da krenemo ispočetka. Kako je nastala ta muzika, šta je zapravo specifično za tu muziku, kako su je nekad svirali i onda polako doći i do ovog danas. To ne znači da mi sad trebamo da studiramo 10 godina sving, bibap i mainstream jazz da bi se onda usudili da sviramo nešto drugo. Moramo, ako ništa drugo, da paralelno radimo na svim poljima da bi koperhendlovali ceo sistem funkcionisanja.
Opet istovremeno insistiram na tome da svaki student ponaosob istražuje muziku kao takvu, a naravno i jazz muziku.
Takođe, trebalo bi da i sam da otkriva šta je ono što čini tu muziku takvom i kakva je to komunikacija i interkacija među muzičarima.
Često mi se dešava da studenti pronađu nešto što ja još uvek nisam pronašao. Eto to je ta divna stvar rada sa studentima koji su zainteresovani i koji su talentovani, gde se pojavi neko pitanje na koje možda ne znam odgovor ili nisam sebi postavio to pitanje ranije.
Neke stvari postoje, neki parametri ili redosled koji moraju da se savladaju da bi se čovek bavio jazz muzikom.
Međutim ova muzika je specifična i drugačija u dnosu na sve ostale upravo zato što bez tog svog pristupa i pronalaženja svog zvuka, snezibiliteta koji treba da se iskoristi maksimalno, je besmislena u odnosu na neke druge stilove kod kojih možda možeš da se provučeš ukoliko nemaš to nešto autentično. Ovde se zaista od tebe zahteva da na licu mesta komponuješ tu muziku i to se zove ta improvizacija, koliko god ljudi tu pronalazili neke paterne i šeme kako da se provuku a da to zvuči sasvim u redu.
Uvek sam za onu drugu opciju, a to je mukotrpnije i teže, ali jedino ispravno, da sam izneseš te ideje i da iskoristiš inspiraciju, da eksperimentišeš i odlaziš u neistražena polja, što pre, jer to je jedini pravi način da stvaraš ovu muziku.
