Autorka knjige „Molto espressivo“ Nika Jasna Đukić o traganju za identitetom i ljubavi
U okviru Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, u Hali 4, na štandu “Banatski kulturni centar”, upoznajemo novosadsku spisateljicu Niku Jasnu Đukić koja nam, osim predstavljanja knjige „Molto espressivo“, otkriva i svoju ličnost, “veoma izražajnu”, poput simbolike reči iz njenog novog naslova.
Iako je Nika Jasna odlučila da prestane da piše poeziju, do sada je napisala tri zbirke “Kap u ogledalu” (2007.), “Hologramski dodiri”, podnaslov Gnoza putenosti (2015.), “Kosmičko tkanje” – podnaslov Zaveštanje Iskri Neugasloj (2020.) i “Svetlost Bezmenja”, koja čeka da bude objavljena. Đukićeva je danas posvećenja novim izazovima i projektima koji će je obuzeti celu, poput pisanja romana, eseja i scenarija.
S autorkom Nikom, na Sajmu knjiga, razgovaramo o njenom novom romanu zasnovanom na istinitim pričama, o LGBTQ+-u i traganju za identitetom… o ljubavi, što je i tema naslova „Molto espressivo“, kao i o svemu ostalom što pokreće Nikin stvaralački duh. Otkrili smo i zašto Nika Jasna ima dva imena:
LW: Naslov romana je na italijanskom, koje je njegovo značenje i kakvu priču nam najavljuje?
NIKA: Molto Espressivo je muzička oznaka za tempo “veoma izražajno”. Roman nosi taj naziv kako zbog prirode samog romana tako zbog toga što je glavna junakinja Katarina violončelistkinja.
„Molto espressivo“ je priča o jednoj mladosti, o jednoj ljubavi u vremenu kolektivne zbunjenosti na počecima jednog novog doba gde su odsustvo bliskosti, novi sistemi vrednosti i nus-pojave tehnološke revolucije zamenili jedan stari sistem višedecenijskog socijalnog blagostanja, mira, i vrednosti koje su naši roditelji, ili bake i deke živeli.
Istorija čovečanstva je obeležena upravo ovakvim trenucima, i ja sam želela da prikažem taj raskorak i privikavanje jedne mlade osobe na svet za koji ona nije pripremana.
LW: Ovo je jedan od onih romana koji se u piscu dugo “krčkao”, šta je razlog tome?
NIKA: Situacija u društvu pre petnaestak godina bila je veoma inspirativna za pisanje romana. Sigurno da sam i sama, kao i glavna ličnost romana i drugi mladi ljudi tada, prolazila kroz fazu traganja za ličnim identitetom.
Počela sam da zapisujem sve te interesantne situacije, i opisujem likove koji sam upoznavala i družila se s njima.
Roman sam počela da pišem pre više od deset godina, podstaknuta životnim pričama tadašnjih drugara i našim međusobnim interakcijama.
Međutim, u jednom trenutku, Odustala sam od pisanja. Pomislila sam da ova sredina neće dobro reagovati na jedan takav roman, upravo zbog toga što su gotovo svi likovi u romanu LGBTIQ+ . Odložila sam rukopis, ne sluteći da ću početkom ove godine poželeti da nastavim da ga pišem.
LW: Odakle inspiracija za LGBTIQ+ likove u romanu?
NIKA: Roman je zasnovan na istinitim (naravno i preoblikovanim) pričama. Inspiracija dolazi iz života. Bila sam deo ove priče u jednom periodu svog života. I dalje sam, jer smatram da se čovek ne zaljubljuje u pol, već u duh, ili ličnost, a to nema veze sa polom. Smatram da je bitno razgovarati o ovim temama, podeliti svoje iskustvo.
Iako je ovo sredina koja je još uvek konzervativna i ne odobrava različitosti, ipak je mnogo ljudi za koje možda i ne znamo naklonjena svom polu i zbog toga prolazi golgotu.
Ljubav je u suštini vrlo intimno pitanje i veoma kompleksno. Nju ne interesuju pol, vreme, i druge odrednice. Dolazi spontano, kao najjača sila koja u čoveku može da se javi. Moje je mišljenje da je to ništa drugo do božanska emanacija u nama.
Na primer, postoji izraz partenofilija, koja predstavlja duhovnu ljubav između žena bez ikakvih seksualnih primesa. Interesantno, zar ne?
LW: Svojevrsno traganje za sopstvenim identitetom i jeste tema koja se proteže romanom, ali da li je i glavna ideja?
NIKA: Traganje za identitetom jeste jedna od glavnih ideja. Ovde bih se osvrnula na zapažanje recenzenta knjige prof. dr emeritusa Save Damjanova da ovo „traganje u ljudima vrhunskog senzibiliteta ne prestaje nikad“. Nije to traganje samo za seksualnim identitetom, već i drugim.
Živimo u vremenu u kojem je mladim ljudima naročito teško da pronađu svoje mesto u koordinantnom sistemu, da pronađu kult svoje kulture, svoj put, da se identifikuju. Ovo vreme je veoma izazovno inteligentnim ljudima, zbog celokupne socijalne situacije.
Mislim da nikada nije bilo teže mladom čoveku, koji se izgrađuje i sazreva kao ličnost, da odluči u kom pravcu da razvija svoje potencijale, a da ostane deo društva, koje neminovno nameće svoje norme, i na pijedestal postavlja moć i ekonomsku snagu, odnosno kapitalizam i konzumerizam.
LW: U središtu Katarinine priče, junakinje romana, je ljubav prema čoveku? Tu je i umetnost kao bitan deo romana, gotovo je lik za sebe? Šta bi onda bio Nikin pokretač?
NIKA: Upravo kao što si i navela. Ljubav prema čoveku, ali i ljubav u svim njenim oblicima. Njoj je veoma bliska umetnost, navodim deo iz romana:
“Da… Logično je. Ako je zanemaren izvor ljudskog bića, ljubav postaje samo nedodirljiv ili suvišan pojam, pa samim tim i umetnost, koja jeste i uzrok i posledica ljubavi.“
„Ili, ljubav je uzrok i posledica umetnosti.”
I sama sam umetnik. Muzički sam obrazovana, književnica sam i slikarka. Imam i druge umetničke talente koje bih sada ostavila po strani.
Osim ovoga, u romanu je prisutno kritičko mišljenje. U mom životu filozofija igra važnu ulogu ili je bolje reći, deo mene. U mojoj prirodi je propitivanje i kritika.
LW: Pisala si i poeziju. Kako je lakše izraziti se? U poeziji ili prozi?
NIKA: Ne mogu da napravim nikakvo poređenje između poezije i proze. To su dva različita pravca u književnosti, i zaista imaju jako malo zajedničkog.
Proza zahteva obrazovanog pisca i integrisanu ličnost, ali i mnogo više truda nego poezija. Ne kažem da je kvalitetnu poeziju lako pisati, i ona iziskuje trud, ali u manjoj meri.
Kod mene je što se poezije tiče to uglavnom bila stvar trenutne inspiracije na kojoj se dodatno još radilo, dok sam se romanu posvetila u potpunosti. To je bio projekat na kome sam radila dan i noć.
LW: Glavno pitanje smo ostavile za kraj. Ko je Nika, a ko Jasna? (osmeh)
NIKA: Nika i Jasna su jedno. Neko vreme sam mislila kako ne želim više iko da me zove Jasna, jer je to deo mog života koji bih najradije zaboravila. Imala sam nešto protiv tadašnje sebe, pa i životnog toka koji mi je bio namenjen nekada. Zato sam odlučila da svoje ime promenim u Nika, jer to sam nova ja, koja ima život onakvim kakvim ga stvara.
Na posletku sam shvatila da sam okej s Jasnom, s njenim putem. Drago mi je što je sve to deo mene.
Ipak, više volim da me zovu Nika.
Razgovor vodila Dragana Daničić
Foto: PROMO
