Slikar Nebojša Bežanić: „Ako slike mogu da putuju, verujem da je to dobar početak“

„Alhemija je ime jednog malog crteža. Ideja je da sve što je “malo” može biti poboljšano i oplemenjeno,“ o nazivu svoje aktuelne beogradske izložbe, kaže slikar Nebojša Bežanić, koji već decenijama živi i stvara u Francuskoj. Slike i crteže ovog umetnika, čiji radovi se nalaze u zbirkama kolekcionara iz celog sveta, možete da pogledate do kraja juna u galeriji DAR MAR (Kralja Petra 44).

Kako je Bežanić, wunderkind rodom iz Čačka, preko Beograda stigao do Pariza i u njemu pronašao svoje mesto za život i umetničko stvaralaštvo, kako danas nakon skoro četiri decenije aktivnog rada vidi ova dva različita podneblja i umetnost u njima, sledi u razgovoru, koji smo održali elektronskim putem na relaciji Pariz-Beograd: 

LW: Vaša karijera traje skoro četrdeset godina, a bezmalo ste toliko i u Parizu, u kom ste od 1989. godine. Da li je Francuska bila Vaš svesni odabir, ili slučajna prilika? Mogućnost da izbegnete „devedesete“?

Nebojša: Naivan sam bio i apsolutno politički neangažavan, jedino sam mrzeo R. Reagana i Margaret Tatcher. Otišao sam u posetu jednom prijatelju upoznao majku moga sina i ostao. Ispostavilo se da sam imao sreću.

LW: Fakultet primenjenih umetnosti ste upisali sa samo 16 godina, onda i ne čudi što su za Vas govorili da ste čudo od deteta. Koliko je stimulativno za jednog umetnika da njegov talenat tako rano bude prepoznat, i da li Vam je to omogućilo da brže sazrevate?

Nebojša: Kao prvo, ne može se reći da sam bio prepoznat. Bio sam samo jedan wunderkind, ali atmosfera u klasama na fakultetu je bila izuzetno stimulativna, kao i sama atmosfera u Beogradu. Ne treba zaboraviti da je to bilo ranih 80-ih.

Nebojša Bežanić

LW: Kakav je grad Pariz danas, a koliko se promenio Vaš rodni grad Čačak?

Nebojša: Imate istorijski Pariz sa svojim muzejima, monumentima, popularnih kvartovima, bistroima, ukratko, besmrtni Pariz. Imate predgrađa u stilu Novog Beograd. To vam je naličje grada. Vrlo stimulativno, i gde god da bacite pogled nešto se gradi.

Čačak se mnogo promenio. Samo niču zgrade! Srećom, postoji jedna srednja umetnička škola, pa mladi slikaju lepe murale, postoje inicijative.

LW: Velika je vremenska distanca, ali da li biste mogli da nam kažete šta je to što vam se dopada sa naše umetničke scene? Šta je to što možemo da prepoznamo u Vašim radovima, a da je srpsko nasleđe?

Nebojša: Nažalost vreme čini svoje. Ali pokušavam da pratim manje više situaciju kod nas. Svaki put kad vidim “tipa” koji guta drveće (između Brankovog mosta i 7 jula), ne mogu da se ne zadivim i nasmejem.

U vreme kada sam počinjao u Parizu, pratio sam rad Gileta Markovića i Mrđana Bajića, ali u međuvremenu scena je toliko eksplodirala da više nemam vremena za sve.

Šta je srpsko u mojoj umetnosti? Verovatno sklonost ka ikonografskom pristupu, koji uprkos vekovima ostaje moderan, i prilagodljiv svakom vremenu.

LW: Šta je to što Vas čini Francuzom, što ste usvojili živeći u Francuskoj?

Nebojša: Obožavam francusku hranu, iako se to mnogo ne vidi na meni. Kada živite u Parizu, koji je prava metropola, ne možete da ne budete tolerantni i otvoreni i ne gajite jednu izvesnu ideju slobode.

LW: Izlagali ste širom Evrope, a verujem da ste u skladu sa tim i putovali dosta. Danas je Vaša izložba u Beogradu, pa kakav je osećaj kada slike putuju i onda kada to nije moguće i za nas?

Nebojša: Ne moći putovati mi je potpuno strano i ide mi na nerve, ali ako slike mogu da putuju, verujem da je to dobar početak.

LW: Kažete da je neophodno da umetnik radi sve vreme, bez opuštanja. Šta je to što motiviše umetnika da ostvari kontinuitet čak i u nepovoljnim vremenima?

Nebojša: Naravno da ona radna “dosadna” strana čini da se ponekad treba opustiti. Imam sreću da mogu da se opuštam u izvesnim fazama rada. Treba samo vere u ono što radimo.

foto: Privatna arhiva