Knjiga naše poznate pozorišne i filmske producentkinje, PR stručnjaka i glumice Milene Trobozić Garfield predstavljena je u najvećoj biblioteci u svetu, i jednoj od najstarijih i najuglednijih američkih institucija, Kongresnoj biblioteci. Izdanje “Mali saveti za bolji život” predstvalja kolaž Mileninih misli i tekstova, koji su inspirisani autorkinim mnogobrojnim profesijama ili životima, kako ih ona još naziva, i sve to na relaciji Beograd – Vašington.
Koji su to mali saveti za bolji život, i kako on izgledna negde tamo daleko u poređenju sa ovim ovde, govori nam Garfield-ova:
[question]LW: U razgovoru sa predstavnicima Kongresne biblioteke i publikom govorili ste o svojoj novoj knjizi, ali i o razlikama i sličnostima između života u Americi i Srbiji. U čemu je najveća razlika?[/question]
[answer]Milena Garfield: Amerika je prvenstveno anglosaksonska i pomalo puritanska, ma kako to čudno delovalo na prvi pogled. Tu pre svega mislim na srednju Ameriku, ne na Ameriku velikih gradova na zapadnoj i istočnoj obali. Srbija je u poređenju s tim na neki način mediteranska.
Život u Srbiji je neposredniji, spontaniji, dok je život u Americi veoma struktuiran, isplaniran – od toga u kome kvartu ćete živeti da bi vam deca išla u bolju školu, do toga da se letovanja planiraju godinu dana unapred, pa i susreti s prijateljima moraju da se planiraju po mesec dana unapred. To je uslovljeno brzinom života i razdaljinama, kao i činjenicom da ljudi u SAD-u mnogo duže vreme provode na poslu i do posla, jer su razdaljine u Americi, kao velikom kontinentu, mnogo veće. Imaju mnogo prostora.
U Evropi je sve koncentrisano. Tako da, recimo, kada sam u Beogradu, mogu u jednom danu da obavim pet stvari, poslova, od poslovnih sastanaka do odlaska kod frizera, neke brze popodnevne kafe i da se još i uveče vidim sa prijateljima.To je u Americi nemoguće. Moj najveći utisak je da u Americi ljudi imaju možda više para i televizora, ali u Srbiji imaju mnogo više vremena.[/answer]
[su_pullquote]Ljudi koji imaju pare troše ih da bi kupili vreme koje nemaju, a ljudi u Srbiji mogu da ulože vreme da bi uštedeli novac, da tako kažem.[/su_pullquote]
[question]LW: Kolega Džamić preporučuje Vašu knjigu, jer kako kaže, ko je voleo njegov “Čaj od šljiva” voleće i “Male savete za bolji život”. Šta je to što je srpsko a toliko različito, čudno ili dobro, a što ostavlja utisak na Engleze i Amerikance podjednako?[/question]
[answer]Milena Garfield: Pa, kao aglosaksonci, i Amerikanci i Englezi su pomalo rezervisani u ispoljavnju emocija. Amerikanci su srdačni, ali postoji izvesna granica u bliskosti, čak i među najbližima u porodici. Mi smo mnogo sentimentalniji. Imamo slovensku bolećivost, a istovremeno imamo i neku mediteransku razdraganost. Mi naglo prelazimo iz stanja melanholije u stanje euforije. Amerikanci ponekad misle da je to neki poremećaj koji treba da se leči. To ih zbunjuje, ali ponekad i očarava, jer je toliko drugačije od njihove emocionalne ohlađenosti. S druge strane, ja sam od Amerikanaca oko sebe naučila ono što se zove forma ili “ponašanje”, to jest, naučila sam da budem uzdržanija i odmerenija u izražavanju svojih stavova. Jer mi smo ponekad skloni da impulsivno izražavamo svoje mišljenje i da prebrzo donosimo definitivne sudove. Mislim da je to najveća razlika između ova dva doživljaja sveta – američkog koji je sklon racionalnom objašnjavanju stvari i našeg, sentimentalno-fatalističkog doživljaja života.[/answer]
[question]LW: Kažete da imate nekoliko života, i to na relaciji Vašington-Beograd. Kako biste sebe onda predstavili? Ko je Milena Trobozić Garfield?[/question]
[answer]Milena Garfield: Najteže je opisati sebe, naravno. Ali, ako bih, u profesionalnom smislu, sebe trebalo da opišem, rekla bih da sam, pre svega, prevodilac. Ja inače jesam i književni prevodilac. Prevodila sam Garsiju Markesa Ljubav u doba kolere i Isabelu Aljende Kuću duhova, između ostalih stvari sa španskog, a sa engleskog jezika sam uglavnom prevodila pozorišne komade, Opasne Veze, Zapali me, Diplomac, Detroit koji se upravo igra na sceni Ateljea 212, u režiji Olega Novkovića, sa sjajnom postavom mladih glumačkih zvezda.[/answer]
[su_pullquote align=”left”]Ja živim u dve različite kulture na dva različita kontinenta i na dva jezika. I ponekad imam i dva indentiteta. Jer, kao što znate, na svakom jeziku ste dugačija osoba, jer jezik nisu samo reči nego i koncepti, način doživljavanja. I tako ja neprekidno prevodim ta dva svoja života i dva različita identiteta, iz jednog u drugi. Mi, u stvari, celog života prevodimo. Jer svaka komunikacija je prevođenje, pokušaj da se nešto izrazi, tako da vas neko drugi najboje razume.[/su_pullquote]
[question]LW: S obzirom na to da u novoj knjizi imate tekstova i iz blogo-sfere, koliko blog može da bude dobar i kvalitetan materijal za čitanje, a opet i popularan? Kako na to gledaju Amerikanci?[/question]
[answer]Milena Garfield: U Americi postoji mnoštvo blogova. Neki su popularni i bave se modom, odgajanjem dece, receptima i zdravim životom, ali mnogi su vrlo specifični i stručni, i namenjeni su određenoj publici. Ugledni stručnjaci imaju vrlo profilisane blogove, koji su veoma uticajni. Recimo, profesori sa uglednih univerziteta, kao što je Harvard, imaju, na primer, pravne blogove na kojima se vode ozbiljne diskusije o zakonima i pravosuđu, koji se često citiraju u takozvanim tradicionalnim medijima, ili, na primer, postoje blogovi koji se bave medijima ili novinarskom etikom. Jedan od najpoznatijih medijskih platformi Hafington Post nastao je iz blogova koje su ugledne ličnosti, poznati ljudi, ali i ugledni stručnjaci pisali na različite teme – od političkih tema do tema iz popularne kulture. Blogeri mogu da imaju ogroman uticaj. Recimo, jedan od najpoznatijih nezavisnih filmskih producenata Ted Hope nekolko godina je pisao blog pod nazivom Hope for Films, koji je govorio o krizi nezavisnog filma u Americi, i koji je imao ogroman uticaj na filmsku industriju. Ted Hope danas vodi filmsku produkciju Amazona. Dakle, on je iz blogo-sfere prešao u sferu nove filmske produkcije, u Amazon. Danas blogeri sede na brifinzima Bele kuće, ravnopravno sa tradicionalnim medijima i ponekad se ravnopravno citiraju, kao predstavnici novih medija.[/answer]
[question]LW: Rekli ste u jednom svom tekstu da: “Treba potpuno zanemariti postojeće potrebe publike i stvoriti im nove. Jer bez stvaranja novih potreba nema napretka i promena.” Kako animirati publiku u kulturi i zaraditi, a ne povlađivati joj? Da li se publika edukuje od malih nogu? Kakvo je iskustvo na Zapadu?[/question]
[answer]Milena Garfield: Kada sam to rekla nisam mislila da treba zanemariti potrebe publike. Naprotiv, moramo predvideti potrebe publike i pre nego što ih ona sama prepozna. Jer publika ne zna da nešto voli, dok to ne vidi, jer ne zna da to postoji. Daću vam jedan primer.
Američki Balet je jedna od najpoznatijih baletskih trupa u Americi. Bio je proslavljen po svom baletu Romeo i Julija. I kad su ispitivali, posle jedne krize u koju su zapali, čime ponovo da privuku publiku, pitali su publiku šta bi htela da gleda. I publika je svake godine odgovarala Romea i Juliju. I oni su obnavljali Romea i Julju. I publika je stalno opadala. Kako to, kad su radili upravo ono što je publika tražila?
Pa, zato što nije zadatak publike da nalazi programske ideje. To je zadak umetničkog rukovodstva. I kad je na čelo baleta došao novi umetnički direktor, on je odmah skinuo Romea i Juliju, i naručio novi, originalni balet Otela. Bio je to njihov najveći uspeh ikada, koji je povratio slavu ove kompanije. U tom smislu, mislim da ne treba pitati publiku. Jer da je Stiv Džobs pitao ljude da li žele iPhone, oni bi rekli da ne žele, jer ne bi ni znali šta je to. Mi, kao umetnički rukovodioci ili art menadžeri moramo da stvaramo nova, nepredvidljiva dela koja podižu standard ukusa i time da stvaramo i nove potrebe publike, a ne da sledimo postojeće. To znači graditi publiku kroz atraktivan program i strateški marketing. Beogradska filharmonija danas ima unapred rasprodate koncerte, iako je to pre desetak godina bilo skoro nezamislivo. A sada ima svoju publiku i stvara novu, mladu publiku. To je razvoj publike. I to je moguće uvek i svuda, pa eto i u Srbiji, ako znate svoj posao. To je moje iskustvo.[/answer]
[question]LW: Koji su to “Mali saveti za bolji život” koje biste ovde podelili sa mladim ljudima koji su tek krenuli u život?[/question]
[answer]Milena Garfield: Pa, to je naziv jedne moje kolumne koju je izdavač odabrao za naziv knjige. Ta kolumna je bila napisana za jednu moju mladu prijateljicu Niku Fehmiu, ćerku mojih dobrih prijatelja Uliksa i Snežane. Ja sam joj to napisla kada je od kuće kretala na koledž, to jest, u samostalni život. Ima tu veoma dobrih saveta, čini mi se. Ali moj glavni savet malinijumskoj generaciji bi bio da ništa ne očekuju, već da sve stvaraju. Da sami stvaraju svoje mogućnosti, svoje poslove, da budu preduzimljivi, da smišljaju i izmišljaju prilike, da budu hrabri i da razumeju da bez grešaka i poraza nema uspeha, i da, ako nešto ne ide, ne ostanu ukopani u mestu nego da probaju nešto drugo. Ovo je vreme bez stalnosti i sigurnosti, vreme fragmentarnosti i stalnih promena, i ja mislim da je to podsticajno za razvoj talenata. Ja sam završila dva fakulteta – hispanistiku i glumu. Mnogo sam na tim fakultetima naučila i mnogo tog znanja i danas primenjujem, pa, ipak sada nisam ni hispanista ni glumica. Sticajem okolnosti promenila sam nekoliko profesija, nekoliko zemalja i dva kontinenta, i uvek sam se trudila da svoje poslove sama izmislim, a ne da ih dobijem. U životu je najvažnije biti smeo u svojim snovima i preduzimljiv u pronalaženju načina da ih ostvarite. Ukratko, poručila bih mladima da ne sede u čekaonici svog života, čekajući da budu prozvani, već da žive svoj život stvarajući ga.
Znate ono: Treba hteti treba smeti…[/answer]
foto: Goran Kosanović
