Beogradski filmski reditelj Marko Kostić, koji živi na Novom Beogradu, kako bi, kao što sam kaže, bio bliži Sremu i Rumi, selektor je jednominutnih filmova „Međunarodnog festivala jednominutnog i kratkog filma Mister Vorky“, koji će biti održan od 9. do 13. juna u pomenutom sremačkom mestu, tačnije u Kulturnom centru „Brana Crnčević“ i Zavičajnom muzeju u Rumi.
Kostić je režirao dva domaća igrana filma, “Princ od Papira” i “Kozje uši”, međutim, ovom prilikom nam govori o kratkom metru, o svom izboru filmova od celog jednog minuta, o Slavoljubu Slavku Vorkapiću kojeg je sudbina iz Rume odvela put Holivuda, odnosno o festivalu “Mister Vorky, nazvanog upravo po Slavku, ali i o književnosti, kojom se kao autor i recenzent, Marko, takođe, bavi.
LW: Pre nego što nam kažete nešto više o samom festivalu i filmovima koje ćemo gledati, približimo publici i čitaocima lik i delo Slavoljuba Slavka Vorkapića, holivudskog filmadžije poreklom iz Rume, po kome Mister Vorky festival nosi ime. Šta biste Vi izdvojili kao najznačajnije kada se Vorky spomene?
Marko: To nije lako pitanje. Vorkapić je bio pionir eksperimentalnog filma, jedan od osnivača moderne filmske teorije, uticajni montažer i majstor kontinuiteta u realizaciji klasičnog holivudskog filma. Ipak, meni omiljena faza njegove karijere nije ona po kojoj je najpoznatiji, već period kada je 1955. u Jugoslaviji snimio film Hanka, jedini dugometražni koji je potpisao kao reditelj. Mnoga javna osporavanja kvaliteta i važnosti ovog filma, bila su i povod mom uključivanju u javnu diskusiju na temu Vorkapićog dela, koja se potom nastavila i u vidu festivala.
LW: Ovog juna, Festival će biti održan po osmi put, i kao takav on već ima tradiciju. Kao što ste rekli, Festival je i nastao kao odgovor na diskusiju o značaju stvaralaštva Vorkapića. Od koga je potekla inicijalna ideja da se festival pokrene, i ko još, osim Vas, čini njen kreativni tim?
Marko: Festival Mister Vorky osnovan je 2014. Dragan Cakić (direktor), Milan Milosavljević (programski selektor) i ja činimo kreativni tim festivala, uključujući i naše kolege iz Rume i Beograda. Od nedavno imamo i novu selekciju – kratkih filmova do 25. minuta, a selektor ovih filmova je Milan Milosavljević. Milan i Dragan takođe su i osnivači kino kluba i produkcije Vorky Team, koja okuplja autore posvećene Vorkapićevom liku i delu. Milan i ja smo u okviru ove produkcije zajedno režirali nekoliko muzičkih spotova i dokumentaraca.
Prve godine festivala sam radio kao član žirija a onda su Dragan i Milan predložili da budem selektor jednominutne selekcije, kao i pratećeg programa koji se se svake godine menja i koji uz koncerte i tribine, sadrži projekcije filmova po mom izboru. Ove godine tema festivala je Cinema in Tune (Muzika i film).
Ovogodišnje, osmo izdanje festivala posvećeno je kako filmu tako i muzici, pa će tim povodom, pored ostalog pratećeg programa, biti održan i kratak omaž nedavno preminulom Zoranu Simjanoviću, čuvenom kompozitoru filmske muzike.
LW: Koji, odnosno, kakvi kratkometražni filmovi će biti prikazani u selekciji „9413“ – koja nosi naziv jednog Vorkapićevog filma? Recite nam nešto više o samom tom filmu?
Marko: U pitanju je selekcija filmova do 25. minuta. i to sa ostvarenjima koji su učestvovali na najvećim svetskim festivilma. Nazvana je po čuvenom filmu Slavka Vorkapića Život i smrt holivudskog statiste 9413. U pitanju je broj koji je Vorkapiću dodeljen kada je debitovao kao statista u Holivudu. Pomenuti film uticao je na mnoge značajne autore buduće istorije filma, a jedan od njegovih najvećih obožavaoca bio je niko drugo do Čarli Čaplin. Selektor programa 9413 nisam ja, već programski urednik festivala, producent i reditelj Milan Milosavljević.
LW: Bilo bi zanimljivo da nam kažete koliko je zadovoljstvo za jednog selektora da bira i odabira jednominutne filmove? Biće ih prikazano 120, ali koliko sati materijala ste ustvari pogledali?
Marko: Kada je reč o selektovanju jednominutih filmova, važno je reći da jedno gledanje filma ove dužine nije dovoljno, već da bi ste formirali utisak, morate skoro svaki film odgledati više puta. Pošto Mister Vorky poziva sve autore sveta da svoja minimalistička dela (koja se telefonom mogu snimiti pre nego što pročitate ovu rečenicu) prijave za festival, gledanje ovih filmova je maratonski posao, ali takvo iskustvo je istovremeno informativno i izuzetno zabavno.
LW: Verujem da imate i favorite, odnosno preporuke?
Marko: Kao iskusan gledalac jednominutnih filmova, mogao bih da ih po vrsti podelim na: dokumentarne, igrane, animirane, eksperimentalne, plesne, pesničke i reklamne filmove. Posebno me raduje entuzijazam pesničkih autora koji svoje stihove ilustruju filmskom formom. Izdvojio bih kanadskog autora Roberta Dejvida Dankana, koji svake godine upriliči nekoliko sjajnih poetsko-vizuelnih celina i koje čine važan deo ovog programa.
LW: Kažete da autori sada i namenski prave jednominutne filmove za “Vorky”?
Marko: Mnogi autori sa „Vorkija“, svoje filmove očigledno koncipiraju po ukusu publike našeg festivala, tako da je ovaj festival istovremeno i postao žanr za sebe. To je samo jedan od mnogih fenomena bavljenja jednominutnim filmom u kome se krativne, stilske i tehničke promene događaju brže i efikasnije nego što je to slučaj u dugometražnom filmu.
LW: Koliko su popularni jednominutni filmovi? Zanimljivo je, na primer, da su YouTube snimci obično te dužine? Da li to znači da se menjaju navike gledalaca i da ćemo možda u budućnosti mati više ovakvih festivala?
Marko: Ako govorimo o promenama u načinu distribucije filmova, najveća bi bila kada bi globalni bioskopski sistem u okviru redovnih distribucija izmenio neka svoja formalna pravila (prikazivanjem serija ili posebno raspoređenih kratkih filmova ili filmova za manji broj gledalaca).
Bioskopski sistem danas je u očiglednoj krizi a još uvek zadržava visok društveni nivo i kulturni status. Pošto nasleđuje stare navike u distribuciji a posredno i u samoj proizvodnji dugometražnih filmova, pitanje bioskopa postalo je stvar tradicije.
Sa te strane distributere treba i razumeti, bioskop je jedina aktuelna veza sa filmskom umetnošću kakvu smo poznavali. Ako se bioskopi promene ili ugase, pojam filma pripašće prošlosti i nalaziće se isključivo u istorijskim tumačenjima.
LW: Polako izlazimo iz perioda, pa možemo slobodno reći, mraka, kada su bioskopske sale bile prazne, a sama pomisao da više neće biti bioskopa iliti filma, bila užasavajuća. Da li je u toliko veće uzbuđenje što je pred nama Festival “Mister Vorky”?
Marko: Zdravstvena kriza i nove potrebe u komunikaciji svakako su povećale interesovanje za ovaj festival. Ali nije poenta u tome da mi koristimo krizu za dobrobit festivala, već da su autori koji rade u izolaciji sada došli u prvi plan, a to su i ranije zaslužili. I ne samo na filmu, prednosti rada u izolaciji podsećaju na pojam kritičke (kreativne) distance, presudan za razvoj kulture i pismenosti pre dvadesetog veka – stoga smatram da će u novom veku takva intimna i kamerna umetnička osećanja sve više dolaziti do izražaja. Pojam kulture ne treba da bude rezervisan samo za ekstrovertne i telesno snalažljive ljude u transu masovnih manifestacija, već i za sofisticiranije i društveno osetljivije umetničke karaktere. Mislim da ovaj festival predstavlja idealno utočište za takvu vrstu kreativnog duha i posvećenosti.
LW: Šta ovaj festival znači za Rumu kao tačku na festivalskoj filmskoj mapi i za kinematografiju uopšte?
Marko: Dva svetska filmska velikana rođena su u rumskom okrugu: Slavko Vorkapić (u selu Dobrinci) i Piter Bogdanovič. A ako govorimo o ostalim istorijskim ličnostima rođenim u ovom delu Srema, bio bi nam potreban mnogo veći prostor. Napomenuo bih da Ruma i njena okolina poseduju izuzatan broj talentovanih i kreativnih ljudi koji ne samo što nude nego i zaslužuju veću autorsku i medijsku pažnju. Pored toga što i ja živim u Sremu (na Novom Beogradu) moji prijatelji iz Gornjeg Srema su glavni razlog zbog kojeg se redovno vraćam u ovaj deo Srbije.
LW: Režirali ste dva celovečernja filma, a da li ste se i koliko, van studentskih dana, i sami bavili kratkom formom?
Marko: Režirao sam puno kratkih filmova ali to uvek osećao kao neku vrstu hendikepa, što je slučaj i sa svim onim autorima čije ideje ne traže velike budžete, pa umesto da budu nagrađeni zbog svoje efikasnosti monopol dugometražnih filmova ostavlja ih u inferiornoj poziciji. Po meni, najbolji film koji sam režirao nije dugometražni već kratki igrani „Mašinica“, koji je 2012. snimljen po scenariju Vladislave Vojnović i u produkciji Luks filma. Ali, pošto je u pitanju kratki film, nije dobio pažnju koju po mom mišljenju zaslužuje. Ipak, prošle godine je tokom karantina postavljen na you tube kanal Filmskog centra Srbije pa je tako dobio određeni publicitet.
LW: Moram da Vas pitam i za to da ste, kako rekoste jednom prilikom, u poslednje vreme više zainteresovani za književnost nego za vizuelnu umetnost, za dramu. Mi smo i razgovarali jednim povodom, pre deceniju, a to je bila predstava Papirnati Pinter, koju ste postavili na nekadašnjoj Sceni Carina na Novom Beogradu. Da li biste uvek bili za tako jedan novi pionirski poduhvat ako je tekst toga vredan?
Marko: U ovom trenutku bih se radije (praktično) bavio pozorištem nego filmom. Takođe pišem i jednu dramu ali ne bih ulazio u detalje dok je ne završim. Pozorišna umetnost je od doba stare Grčke smatrana sastavnim delom književnosti. A pošto osećam poprilično zasićenje vizuelnim umetničkim trendovima koji su formirali ukus moje generacije, rad na pozorišnoj odnosno litetararnoj (dramskoj) formi upravo je ono što priželjkujem kao reditelj.
Što se teorijskog rada tiče, napisao sam niz kritika i recenzija za dela aktuelnih srpskih pisaca: Vojislava Radojkovića, Gorana Gocića, Gradimira Madžareviča, Vuleta Žurića, Miloša Tomaša. Oni su svojom literaturom na mene svakako uticali, a ko zna, možda sam svojim tekstovima i ja uticao na njih. Nedavno sam pročitao novu Vladislavinu zbirku pripovedaka „Epizodisti i junaci“, koja je izvanredna, počinjem i čitanje najnovije Gocićeve knjige „Čovek iz nehata“ a pisao sam i o nevorovatnom romanu Ivana Josimova „Vreme od voska“, koji bih svim pažljivim čitaocima preporučio. Prava je čast biti deo ovakvog književnog kruga.
LW: Za filmove smo čuli, ali šta biste nam onda i od književnosti preporučili?
Marko: Ako treba da preporučim nešto bez posebnog povoda, istakao bih knjigu Dragutina Gostuškog Rađanje srpske muzičke kulture, (po istoimenoj naučno-obrazovnoj seriji emitovanoj na RTS-u osamdesetih godina) koja daje odgovore na mnoga pitanja i dileme u tumačenju pozicije srpske kulture na evropskoj sceni tokom devetnaestog i dvadesetog veka. To je najvažnija istoriografska knjiga koju sam pročitao u poslednjih nekoliko godina.
LW: Vi ste sarađivali na dva svoja filma sa sjajnom scenaristkinjom Vladislavom Vojnović, o čijim knjigama ste nam upravo govorili, i direktorom fotografije Milošem Spasojevićem. Po čemu se umetnici pronalaze, i ostvaruju tako, da kažemo, trajne saradnje?
Marko: Moji producenti, kako u Luks filmu tako i u Vorki Timu, pronašli su mene pre nego ja njih. Spadam u retke autore koje su pozvani da svoje filmove režiraju umesto da jure finansije i sami guraju svoje projekte. To je velika privilegija, i na tome sam više nego zahvalan svojim producentima.
Što se Luks filma tiče (produkcije Miloša Spasojevića i Vladislave Vojnović), rekao bih da ovu produkciju karakteriše stil književnog realizma. Kao postupak koji se često brka sa pojmom dokumentarizma, smatram da je realizam u srpskoj kinematografiji nerazvijen. Kao stil koji se zapravo i ne bavi preslikavanjem stvarnosti već razvojem društvenih odnosa, klasični građanski realizam se uklapa u tržišnu nepredvedivost kapitalističkih država, pa zato u socijalističkoj Jugoslaviji u kojoj je vladao društveni status kvo nije mogao biti adekvatno realizovan.
LW: Šta nam možete reći o toj relaciji književnost-film kada je Vaša saradnja za Luks filmom u pitanju?
Marko: Zasićeni bivšim avangardnim trendovima dvadesetog veka, Vladislava kao pisac, Miloš kao direktor fotografije i ja kao reditelj, ispoljavamo sklonost ka klasičnom realizmu – ka stilu koji se ne bavi opisom društvenih stanja koliko inscenacijom njihovih promena.
LW: U jednom od intervjua ste rekli, parafraziram, da biste bili sasvim u redu i sa tim da se povučete iz filma, ali da smatrate da to ne zavisi od Vas. Da li ste ispunili svoje rediteljske želje? Ljudi često imaju običaj da čim se jedno delo pojavi, pitaju odmah za sledeći projekat.
Marko: Nisam ispunio sve svoje želje, ali ko jeste? No, kada je reč o autorskim motivima, njih možda jesam ostvario pa čak i prikazao u svojim fimovima. E sad, možda je potrebno pronaći nov lični i dramski motiv da bi se rad na većim projektima nastavio.
foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography Sva prava zadržana.
