Nakon večeri kada je, multimedijalnim dramsko-muzičkim spektaklom „Sve boje slobode“, održanim 21. marta, Čačak ozvaničen kao prva nacionalna prestonica kulture, jedan od članova organizacionog tima prestoničkog programa „Čačanska roda“, producent Marko Čkonjević prošetao je zajedno s našom novinarskom ekipom ulicama Cara Dušana i Župana Stracimira koje će, prema planu grada, biti deo muzejsko-galerijske četvrti.
Razmenjujući utiske o ceremoniji otvaranja, koja je uzbudljivim, kolažnim umetničkim segmentima, brojnim izvođačima, i grandioznim vatrometom najavila početak godine kulture u Čačku, Čkonjević je s nama podelio kako lični tako i timski utisak da je održana velika, svečana manifestacija samo početak, a da je ozbiljan posao tek pred njima, jer ih na to obavezuje programska knjiga, koja za sad ima devedeset različitih dešavanja.
Upravo jedna od programskih celina „Čačanske rodne“ jeste „Sloboda ili ništa“, u okviru koje će biti igrane dve istorijske predstave, čiji je izvršni producent naš „vodič“ i sagovornik.
Drame su nastale u saradnji Čkonjovićeve producentske kuće Fame Solutions i Gradskog pozorišta Čačak. Nova duo drama „Kruna Jovanova“ biće premijerno izvedena 8. juna, dok će već izvođena, monodrama „Vetar i zastave“ o Tanasku Rajiću, biti na programu 15. juna.
U šetnji i razgovoru, nakon što smo prošli pored zgrade Sokolskog doma, u kojoj će biti smešten Muzej košarke, i zgrade Policije, koja će ustupiti svoje prostorije Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović“, zadržali smo se u dvorištu Narodnog muzeja. Tačnije, ispred Gospodar Jovanovog konaka, danas najstarije stambene zgrade u Čačku (1835). Na stepeništu konaka će biti premijerno izvedena duo drama o ljubavi i nesreći njenog graditelja, generala Jovana Obrenovića i njegove prerano preminule supruge Krune, po tekstu nagrađivane Deretine spisateljice Milkice Miletić, a u režiji glumice Vanje Milačić.
Baš tu, na mestu gde će biti scena planirane junske premijere, razgovarali smo o pozorištu i umetnosti, o istoriji, junaštvu, ali i o ženskoj kreativnoj energiji, s izvršnim producentom čačanskih istorijskih predstava Markom Čkonjevićem:
U okviru programa „Čačanska rodna“, gledaćemo Vaše istorijske drame. Jednu od njih, duo dramu „Krunu Jovanovu“, premijerno 8. juna, i to baš ovde na stepeništu Konaka gospodara Jovana. Kakva nas to priča očekuje, i kako ste organizovali svoj kreativan tim ovaj put?
To je tragična priča o velikoj ljubavi rođenog brata kneza Miloša Obrenovića gospodara Jovana Obrenovića, čiji je ovo konak, i njegove supruge Krune, ćerke lokalnog domaćina. Njih dvoje, i pored velike ljubavi, nisu mogli da imaju potomstvo. Ona je imala neku bolest zbog koje su deca umirala, tako su izgubili dvoje. Međutim, suprotno od onoga što je od njega kao muškarca očekivano u to vreme, nije pristao na to da ima drugu ženu. Nije hteo, kako se to u ono vreme radilo, da je „otera“, već je ostao s njom. Ona je rano umrla, u svojoj 41-42. godini života. Tek se nakon toga Jovan oženio, i dobio dve ćerke.
Predstavu će da režira Vanja Milačić. Nju smo nekako odomaćili u Čačku. Nekako smo je prisvojili – i mi nju i ona nas. Naša inicijativa je bila da Milkica napiše taj komad, da bi ona, zatim, krenula u temeljna istraživanja. Tako je našla i Krunine potomke, i generalno dosta građe iz tog vremena. Sada polako ulazimo u pripremu te predstave. Podela još nije napravljena.
S Vanjom i Milkicom ste sarađivali i na uspešnoj monodrami, koja je izvođena i u Beogradu, u Narodnom pozorištu, o životu čačanske slikarke i humaniste Nadežde Petrović. „Nenapisana pisma“ govore o odnos Nadežde i skulptora Ivana Meštrovića, koji je u spomen na nju besplatno napravio spomenik koji se danas nalazi ispred Gimnazije u Čačku. Šta još ovu predstavu čini posebnom?
Ta priča o Nadeždi je specifična, zato što je ženska priča. Jedino muško, i jedini producent, sam tu ja. To je jedan ženski projekat. Reditelj je Nataša Radulović. Pisac je Milkica Miletić. Kostimograf je Marta Čkonjević. Scenograf je Čačanka Marija Lukić, koja ima svoj studio za restauracija nameštaja „Shabby Chic“. Inače, ta scenografija je vrlo zanimljiva, jer je inspirisana Nadeždom.
Na primer, mi smo zahvaljujući Mariji, uspeli da dobijem autentičnu govornicu za Nadeždino obraćanja ministrima, iz doma kulture u Mrčajevcima iz 1926. godine. Našli smo sličnu stolicu, inspirisani Nadeždinom iz Spomen sobe, koju je Marija obradila ekspresionistički, u Nadeždinim bojama.
Volim tu predstavu zato što živi, zato što je u boji. Dosadašnji prikazi Nadežde Petrović bili su svedeni koloritno i prikazivali su njene poslednje dane, dok je ovo predstava koja se bavim njenim odnosom s Meštrovićem i njenim odnosom prema životu, generalno. Tako da je uslovno rečeno moj „brif“ timu bio taj da ta predstava mora da ima Nadeždine nijanse, da provejavaju njene tri osnovne boje. Imamo njenu bordo, braon i zelenu. To su boje koje se vide na kostimu, koje se provlače scenom u jednom zadatom crnom pozorišnom ambijentu. To vrlo lepo živi.
Kako je raditi s ženskim timom? U čemu je razlika u odnosu na muške kolege? Ko je bolji za saradnju?
Nisam vam prava adresa za to pitanje, jer sam dete koje su podizale jake žene – majka Snežana, kuma Milica, i tetka Srbijanka. Prirodno mi je lakše s ženama, jer sam i otac dve ćerke. Iako zbog toga šaljivo kažem da živim „Tesnu kožu“ u redu pred kupatilom, ali i u tome čovek nađe neku draž.
Meni je logičnije uvek da sarađujem sa ženama, zato što sam u tom nekom ženskom okruženju uvek.
Na primer, moja starija ćerka Ana je radila dizajn – vizuelni identitet, a mlađa Marta je radila kostim za „Nadeždu“, to joj je bio deo prijemnog za Akademiju.
S ženama mi je uvek lakše nego s muškarcima. Zato što je kod muškaraca uvek prisutan taj neki rivalitet, da li u odnosu na trećeg ili međusobno, dok su žene mnogo više orijentisane na rezultat.
Lepo je čuti da su i Vaše ćerke krenule umetničkim stopama, ali kako ste Vi prvi zakoračili u taj svet pozorište, o kome smo sad najviše govorili, ali i filma, jer Vi se bavite i distribucijom filmova i učestvujete na brojnim filmskim festivalima?
To je već duga priča. Sin sam čačanskog frizera Blagoja, koja je u svom izlogu imao filmski pano. Mi, u kući, posedujemo izuzetno veliku filmsku arhivu, preko 12 000 malih afiša za kompletnu filmsku distribuciju u Jugoslaviji. Zatim, 112 nemačko-srpskih flajera za prikazivanje filmova u vreme okupacije i kompletan filmski časopis s prostora bivše SFRJ: Novela film, Filmski svijet, Arena – sve, u svim brojevima, ukoričeno, po godinama. Tako da neku svest o sceni, bilo da je filmska ili pozorišna, ima od malih nogu. Za mene nije bilo drugog puta. Osim što sam u jednom momentu „zastranio“ i otišao na Filološki fakultet, ali sam se vrlo brzo vratio onome čemu svojim interesovanjem, od malena, organski pripadam.
Ovde u dvorištu Narodnog muzeja Čačak, biće igrana još jedna monodrama „Vetar i zastave“ u Vašoj produkciji i to 15. juna. To je, opet, neka potpuno drugačija priča u odnosu na „Nadeždu“ i „Krunu“?
Koncept te drame je izuzetno zanimljiv, zato što je Dejan Stojiljković napisao nekrolog.
Imao sam tu sreću, ili nesreću, u životu da tu predstavu o mladom barjaktaru i vojskovođi Atanasiju – Tanasku Rajiću premijerno izvedemo na brdu Ljubić kod Čačka, na mestu gde su bili šanci i čuvena Bitka na Ljubiću u toku Drugog srpskog ustanka. Izveli smo je na otvorenom, bukvalno na mestu gde se desila ta pogibija 1815. godine.
U našoj priči, mi imamo mladog Tanaska, koji je u godinama kada uzima bajrak od Karađorđa, i stupa u ustaničku vojsku. To je jedna marginalizovana, izuzetno jaka istorijska ličnost, iz ovih krajeva.
Na brdu Ljubić, s svojih deset momaka, zadržavao je Turke i Imšir-pašu dovoljno dugo da knez Miloš sa vojskom zamakne, i stigne u Beograd. Da oni nisu izginuli na Ljubiću braneći Kneževu odstupnicu, nama bi istorija možda danas sasvim drugačije izgledala.
Tu idu oni čiveni stihovi: “Ovih topova ja neću ostaviti Turcima, dok me svega na iseku na komade!“.
Presrećan sam izborom glumca. Nikola Šurbanović ima tu mušku energiju tog vremena. Prosto mu verujete da je iz tog vremena. Ima tu jednu ljudsku, glumačku, transformaciju u to vreme. Kada on kaže: „Srbin ti je to, moj rode. Nećeš ti njemu govoriti šta i kako“ – ti prosto ne možeš a da se ne identifikuješ s tim kao Srbin, jer smo svi mi vrlo skloni tome da ne damo da nam se soli pamet na bilo koju temu.
Na kojim scenama u gradu se još izvode predstave Gradskog pozorište Čačak?
Čačansko pozorište još uvek nema svoju scenu zvanično, ali ima Kulturni centar, kao i još nekoliko scena na kojima može da se igra. Prekratko ste u Čačku da biste sve videli, ali ovaj grad ima tri amfiteatra na otvorenom: „Mladost na Moravi“, jedan mali pri biblioteci i jedan veliki amfiteatar sa preko 300 mesta u Ovčar banji. Tu je i divna mini-dvorana u Domu učenika, koja ima tu jednu malo pozorišnu scenu s dva džepa. Imaju gde u Čačku da se igraju predstave, samo nek’ je predstava.
Vaše drame se izvode, pored Čačka i u drugim gradovima. Koji je potencijal istorijskih drama i zašto su važne?
Potencijal tih predstava je veliki. To su priče koje ne može da očekujete od velikih i nacionalnih teatara, a one svakako moraju da budu ispričane. Važne su zato što imamo identitet koji je nekako ugrožen. Mi smo narod koji traga za svojim identitetom. Naš identitet je nekako amorfan i formira ga aktuelni trenutak, ili je vrlo često fantomski. Lično, vidim ga potiskivanog, i trebalo bi ga probuditi. Mislim da su to priče koje služe buđenju pravog identiteta Srbije.
S obzirom na to da ste rođeni Čačanin, a mi Vaši gosti, na koje mesto bi nas odveli da zaokružimo ovo naše druženje i priču o istoriji prve srpske prestonice kulture?
Idemo u kafanu „Car Lazar“! To je jedna od pet najstarijih kafana kod nas. Postoji od 1883. godine, a u renoviranju njenog enterijera učestovala je Marija Lukić Shabby Chic, koja je radila i scenografiju za monodramu „Nenapisana pisma“ o Nadeždi Petrović. Ako volite slatko, na ovom mestu obavezno naručite krempitu.
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
