Razmene ideja s drugim umetnicima, njihove vizije, pogled na svet i društvo oduvek je bio najlepši njenog posla. Iris Rafetzider je na čelu dramaturškog kolektiva bečkog festivala Viner Festvohen (Wiener Festwochen), i jedna je od članica međunarodnog žirija 57. Bitefa, koji se ove godine održava od 3. do 10. oktobra, na više lokacija u Beogradu.
Kako kaže, manjak publike u izvođačim umetnostima je nešto o čemu se naveliko priča na prostoru nemačkog govornog područja. S tim u vezi, ističe da je pandemija pokazala da pune auditorijume ne bi trebalo da uzimamo zdravo za gotovo. U razgovoru nam dalje otkriva najuzbudljive trendove u svetu pozorišta, i svoje viđenje razvoja dramaturgije u kontekstu pravljenja festivala u budućnosti:
Trenutno ste deo vodećeg dramaturškog kolektiva na Viner Festvohen, ali ste radili i kao dramaturg na mnogobrojnim drugim procesima umetničke kreacije. Da li postoje neke specifične strategije, ili uvidi, koje ste stekli iz ove dvostruke uloge?
Ove dve uloge za mene su potpuno različite u mojoj svakodnevnoj praksi i mom razmišljanju.
Dok sam radila na programu od, recimo, nekih 35 umetničkih projekata (što je manje-više broj projekata koje mi predstavljamo na festivalu), potrebna vam je velika sposobnost da povežete stvari, razumete odnose, kako jedna stvar utiče na drugu, konstantno da menjate perspektive iz koje posmatrate materijal, kao i da dozvolite sebi da vam perspektivu promeni nešto što dotad niste videli.
S druge strane, dok radite kao dramaturg na jednom umetničkom procesu, koji blisko pratite (svaki dan idete na probe), razmišljate o jednom specifičnom pitanju i jednoj specifičnoj ideji.
Ono što povezuje oba ova posla – i za mene je to srž dramaturškog rada – jeste da posmatrate nešto kako raste i želite da podržite njegov razvoj na najbolji način, bilo da je to neki program ili specifičan projekat.
Pošto je rad na Viner Festvohe posao s punim radnim vremenom, nažalost, nemam vremena da radim na mnogim drugim umetničkim programima.
Razmene ideja sa drugim umetnicima, njihove vizije, pogled na svet i naše društvo oduvek je bio najlepši deo mog posla.
Iris je na čelu dramaturškog kolektiva bečkog festivala Viner Festvohen. Nakon studija pozorišta, filma i medija, studija romanskih jezika i književnosti, kao i master studija plesa i dramaturgije u Beču, Parizu, Nici i Frankfurtu na Majni, od 2014. radi za pomenuti festival u saradnji sa različitim umetničkim direktorima. Njenom stvaralaštvu svojstvena su stalna razmišljanja o dramaturgiji i budućim festivalima.
Šta su najčešći izazovi pri organizovanju jednog ovako velikog umetničkog festivala kao što je Viner Festvohe?
Potrebno je da balansirate mnoge stvari: budžete, prodaju karata, logistiku i idejnu viziju festivalskog programa; zatim, balans između želja publike i ubeđenja da treba preispitivati njihova uverenja; između geografija, disciplina, tema; između različitih formata i lokacija, radova malih i velikih razmera.
Menjanje navika je nešto što smatram veoma važnim, ali vrlo često to može da bude rizik. Tačnije, mislim da svaki novi umetnički direktor festivala ima šansu da postavi stvari na potpuno novi način. U isto vreme, stabilnost i ugled tog festivala, poverenje u oprobane stvari takođe imaju veliku važnost i daju vam prednost.
Dakle, tu leži još jedan balans: između uvođenja novog i oslanjanja na staru osnovu da biste napravili dobar festival za jedan specifičan grad.
Imate veoma raznoliko obrazovanje, uključujući pozorište, film, medije i književnost. Kako ti interdisciplinarni interesi utiču na vaš dramaturški i festivalski rad?
Ne mislim da imam raznoliku obrazovnu pozadinu, jer sve što sam studirala ima veze s umetnošću.
Uzbudljivije mi je da mislim da su izvođačke umetnosti i festival u vezi i sa drugim domenima, da ga direktnije povežem s nepoznatom publikom time što ću se baviti temama, disciplinama i metodama izvan umetničkog sveta.
Prošle godine, na 56. Bitefu, imali smo priliku da gledamo predstavu „Gardien Party” Muhameda el Hatiba i Valeri Mrežan, na kojoj ste radili kao lingvistički saradnik. U čemu se odlikovala ta saradnja?
„Gardien Party“ spaja različite i realne priče s radnog mesta muzejskih čuvara širom sveta. Muhamed el Hatib me je zamolio da učestvujem u istraživanju u Leopold muzeju u Beču. Pomogla sam mu da im predstavi svoj projekat, dobije pristup muzeju, nađe čuvare koje bi intervjuisao. Pomogla sam mu i oko prevođenja i preporučila koje izjave bečkih čuvara da iskoristi u komadu.
Šta su, po vašem mišljenju, najuzbudljiviji i najinovativniji trendovi koje primećujete u svetu pozorišta, performansa i plesa, a za koje smatrate da će oblikovati budućnost izvođačkih umetnosti?
Mislim da nam je pandemija pokazala da pune auditorijume ne bi trebalo da uzimamo zdravo za gotovo. Manjak publike u izvođačim umetnostima je nešto o čemu se naveliko priča na prostoru nemačkog govornog područja.
Ono što sam primetila u nekim delima, koja su nastala posle panedimje, i što veoma cenim, jeste da se odnos s publikom vrlo precizno razvija; iako to nije tema rada, u smislu metodologije to jeste suština dela.
Vidim naročitu darežjivost i brižnost u iznalaženju novih načina da se taj odnos iznova utvrđuje, iz večeri u veče, da se ceni to što se dele isto mesto i vreme, a što su na predlog umetnika gledaoci toplo prihvatili.
Kako vidite razvoj dramaturgije u kontekstu pravljenja festivala u budućnosti?
Uloga dramaturga me je privukla onda kada sam shvatila da je ona počela da se razvija izvan polja pozorišta (gde je poprilično institucionalizovana) ka oblastima igre i performansa. Tu je propustljiva, dinamična.
Mislim da je u prirodi dramaturgije da bude polje rada koje je uvek u pokretu.
Kad vidim kako se pojavljuje u novim kontekstima, na primer, u kolektivnom vođstvu Bitef festivala, to me čini srećnom, jer pokazuje da postoji odjek tog termina, čak i kada je teško obuhvatiti ga, ili u potpunosti razumeti.
