Lidija Ristic

Vajarka Lidija Ristić: “Trebalo bi da svako ima pristup umetnosti“

„Znam da nisam jedina iz naše dijaspore koja je to primetila – naš narod ima specifičnu osobinu da rado pomaže“, kaže umetnica Lidija Ristić

U Americi će uvek biti Srpkinja a u Srbiji Amerikanka, kao što je bila slikarka na vajarskom odseku a vajarka na slikarskom. Zbog svega toga, trenutno kao Beograđanka, Lidija Ristić za sebe kaže da je stvarno hibrid, jer kad su životna iskustva pomešana, teško joj je da odredi šta ju je od svega toga učinilo da bude interdisciplinarna umetnica kakva je danas.

Kakvu umetnost kreira Lidija možemo da vidimo na predstojećoj samostalnoj, prodajnoj izložbi „Top Coat“, koja će biti održana u galeriji KC Dorćol, od 2. do 30. aprila. Tada će biti izloženo njenih 11 pojedinačnih skulptura i jedan veliki digitalni kolaž od fotografija, instaliran direktno u izlagačkom prostoru.

Kako je nastajao „Top Coat“, i kako se razvijao u skladu s prostorom, a kako je Lidija Ristić ponovo iskusila život i rad u Srbiji, ili kako je otkrila umetnost na web-u, sledi u intervjuu:

LW: Kažete da se i sami iznenadite svojim završenim radom. Da li je u tom smislu i čitava izložba „Top Coat“ neka vrsta iznenađenja? Koliko je sam ambijent doprineo njenom finalnom izgledu?

Lidija Ristić: Moji omiljeni projekti uvek su inspirisani prostorom u kom će biti izloženi/realizovani. “Top Coat” je takav projekat.

svg%3E
Sinew and Silk, foto: Marija Konjikusić

Donekle, izložba je saradnja sa salom galerije KC Dorćola. Najdirektniji primer toga su „tapete“ koji su nalepljene direktno na grede i na zidu. Ustvari, svi radovi koji su postaljeni proizvedeni su baš za ovu izložbu, i s tim specifičnom prostorom u vidu.

U određenoj smislu sve je iznenađenje, jer dosta elementa nisam mogla da (probno) postavim u prethodno u atljelju. To je bio slučaj s tapetama, i još nekim radovima napravljenim za izvesna mesta u specifičnoj sali. Dok nisu bili instalirani, nisam mogla da znam kako će izgledati.

U širem smislu, ceo moj umetnički proces je eksperimentalan.

Nametnem okolnosti izborom materijala/boja/oblika s kojima hoću da se igram i, onda se slobodno krećem u sklopu tih parametara, koje sam sama sebi zadala.

Naravno, to takođe znači da volim da isprobavam nove tehnike i materijale tokom izrade. Ugalvnom, na fundamentalnom nivou ponašam se kao neki istraživač.

Sebe pitam kako bi bilo kad… bi se kamena ploča istopila bez dodira sa toplotom, kad bi sasušena koska sijala kao dragi kamen, kada bi ovaj prostor bio promenjen na ovaj ili onaj način..?

Pa, onda kad izvršim eksperiment na ta pitanja, imam priliku da analiziram rezultat i da postavim sledeće pitanje – a šta to sad može napraviti?

U tom smislu „sama sebe iznenađujem“ – dajem sebi priliku da nešto novo razotkrijem kroz kreativni proces istraživanja.

LW: Šta će publika otrkiti na izložbi “Top Coat”?

Lidija Ristić: Meni je cilj da bilo ko može da ima neki odnos prema mojim radovima. Najuspešniji rad je onaj koji je jednako zanimljiv najupućenijem istoričaru umetnosti/strasnom ljubitelju umetnosti, kao i nekome koji možda privi put posećuje umetnički prostor.

Na najosnovnijem nivou, moji su radovi likovni, i teže da dinamično stimulišu čula. Ako je to jedini utisak koji posetilac ima – super.

Takođe, ako neko hoće da uđe u neku dublje razmišljanje ili diskusiju koncepta, ima i tog sadržaja. Ne postavljam očekivanje, samo ostavljamo otovreni poziv da ljudi sami razvijaju odnos prema mom radu, pod svojim ličnim uslovima.

Jedina preporuka koju imam za publiku je samo to – izvolite, ovo je sada za vas, u bilo kojoj formi koja vama znači.

LW: Dugo ste živeli u Americi, pa kako se uklapate u ovdašnje umetničke tokovo i generalno u naš stil života? Koliko je Beograd inspirativno mesto za rad?

Lidija Ristić: Kreativna scena u Beogradu je veoma živa i snažna. Ovde ima toliko talentovanih umetnika i toliko kvalitetnih i zanimljivih galerija/institucija/prostora – posebno s obzirom na veličinu grada.

Ono što me mnogo inspiriše jeste nivo iskrene ljubavi koja je usmerena ka kulturi i stvaralačkom duhu.

KC Dorćol je veoma dobar primer. Njihova misija je da „otvore vrata svima koji žele da unaprede svoje veštine i nauče nova znanja iz oblasti umetnosti i kulture…“ Bilo koja sredina koja kultiviše take poduhvate je plodni ambijent za stvaranje.

Takođe, moram da kažem – a znam da nisam jedina iz naše dijaspore koja je to primetila – naš narod ima specifičnu osobinu da rado pomaže. To zaista mnogo znači.

svg%3E
Two-sided twins; foto: Marija Konjikusić

LW: Za Vas kažu da ste interdisciplinarna umetnica, a povodom toga bi trebalo istaći da ste studirali skulpturu i slikarstvo zajedno. Šta bi bilo ono esencijalno što Vi komunicirate svojom umetnošću bez obzira na medij ili tehniku koji koristite u trenutku?

Lidija Ristić: Likovno obrazovanje sam započela kao slikar, što je prilično uobičajeno. Većina dece crta i za mlade studente umetnosti, slikanje je donekle najlakši/najčešći sledeći korak. Pa, tako sam i ja.

Počela sam prvu godinu studija misleći da ću biti slikar. Onda mi je jedan profesor rekao da bi možda trebalo da probam neke časove trodimenzionalne tehnike, jer sam tovarila toliko boje na platno. Taj savet sam ozbljno shvatila – odmah sam upisala dva smera: slikarstvo i vajarstvo. Na kraju sam diplomirala kao vajar,  jer univerzitet nije imao mogućnost da diplomiram sa dva odseka. Pa, na neki način sam paralelno učila te discipline.

I od početka sam slikala kao vajar i vajala kao slikar.

Moji profesori na vajarskom odseku su me mnogo podržavali u tom poduhvatu. Sećam se da mi je jedan rekao: „Pa, sve može biti skulptura. I slika na kraju može biti skulptura, ipak je platno trodimenzionalni objekat.”

Ovo je zaista otvorilo moje kreativno razmišljanje i od tada je mi je odnos prema mediju kao da je to sredstvo/osnova koja daje formu kreativnom izražavanju, a ne najvažniji element umetničkog rada.

LW: Koliko je na Vaš izraz uticalo i to što ste živeli u različitim državama?

Lidija Ristić: Mislim da je ovaj način umetničkog izražavanja veoma u skladu sa moj multikulturalni mentalitetom. Pre punih četiri godine sam već bila naučila tri jezika i živela u tri različite zemlje. To iskustvo je usadilo meni neki osećaj da način izražaja i kontekst u kome se taj izražaj dešava, imaju uticaj na samu interpretaciju bilo kakve verste izjave.

Tako i korisim tehnike,  kao da su različiti jezici.

Kada želim nešto da kažem, pitam se u kom obliku bi bilo najbolje da to kažem?

LW: Šta će od svega toga biti na izložbi „Top Coat“?

Lidija Ristić: Poslednjih godina sam počela da govorim istu stvar u istom projektu/radu, na što više umetničkih jezika – slikarski, vajarski, fotografiski, filmski, tekstilski, kozmetički. Svaki umetnički jezik ima svoju specifičnu istinu. I kad se kada se kombinuju ti razni modovi izržaja, zajedno daju raznovrstan pogled na istu/sličnu temu. Na izložbi „Top Coat“ to je vrlo vidljivo.

Isti dizajn se ponavlja: štampan na tekstilu, na samolepljivoj foliji, skrojen u jedan pa u drugi oblik. Kroz ovaj proces, svaka tehnika daje svoj specifičan kontekst istom jednom umetničkom poduhvatu.

I kroz taj proces slojevitih vizuelnih jezika, glavna tema mog rada se razvija: kontekst i način izražavanja menja našu percepcije i sama ta naša percepcije je glavni način kako percipiramo vrednost stvari u ovom životu.

svg%3E
Taught Across, foto: Marija Konjikusić

LW: S obzirom da ste trenutno u Beogradu i da se ovde radili na predstojećoj izložbi, očigledno je da Vam domaća klima prija, kao što i sami kažete. Ipak,  šta Vam je od svega bilo vremenski najzahtevnije da realizujete?

Lidija Ristić: S jedne strane, produkcija za ovu izložbu se desila za vrlo kratko vreme, ali to je zato što su pojedinačni elementi koje sam koristila u izgradnji pojedinačnih radova već bili napravljeni.

Na primer, delo “Reliquary for a Peach” (sastavljeno od: keramičke vaze čija je površina tretirana lakom za nokte i kozmetičkim puderima, punjena krznom, stiroporske breskve prekrivena perlicama, sa koje vise svilene trake i uglačana kost takođe tretirana lakom za nokte i kozmetičkih puderima) sam sastavila u roku od nedelju dana.

svg%3E
Reliquary for a Peach, foto: Marija Konjikusić

Ali keramičke vazu sam napravila pre više od dve godine, da bi pre šest meseci počela da tretiram površinu. Slična priča je s kosti.

Kupila sam tu kost pre tri godine i od tada sam je očistila, izbrusila, popunila rupe i počela da glačam i tretiram površinu.

I tako funkcioniše moja umetnička praksa. Polako i detaljno pravim pojedinačne elemente, pa ih sklapam u hibridne radove.

LW: Koliko mogućnosti ima današnji umetnik u smislu vidljivosti i koliko je važno da koristi savremenu tehnologiju u svom ličnom marketingu? S tim u vezi, izložba „Top Coat“ će biti dostupna i kao virtuelna?

Lidija Ristić: Počela sam da koristim Instagram prilično rano u svojoj praksi i kao mladna umetnica mnogo mi je značilo da imam takav izvor za svoj rad; posebno pre nego što sam imala „prave” izvore, kao što su izložbe u galerijama itd.

Dodatno, uvežbalo me je da imam ozbiljan i profesionalni pristup prema mojoj praksi.

Takođe, većina, ako ne i sve, mogućnosti koje su unapredile moju karijeru su neki ishod mog prisustva na tim mrežama. Ali što je još važnije, naučilo me je da ne čekam da mi neko pokloni neki profesionalni uspeh, već da treba i mogu, za sebe i svoje kolege, da proizvedem mogućnosti za stvaranje, izlaganje, promociju i generalno umetnički uspeh.

Za mene nije bitna sama tehnologija. Ono što me zanima su nova znanja, novi načini komunikacije i stvaranja. Zato volim da koristim digitalne procese, kao što su 3D modeliranje / 3D štampanje / digitalna fotografija, film / veb platforme i društvene mreže. Od skoro i NFT koji imaju potencijal da stavi veću kontrolu autoru nad svojim delima.

Istovremeno, da se kvalitetna, sadržajna umetnička dela mogu distribuirati što širem stanovništvu, i da nisu samo luksuz koji je dostupan isključivo malom segmentu društva. Mislim da kroz ove i druge savremene platforme možemo ostvariti te uslove.

Puno objavljujem o svom procesu na Instagramu, a od nedavno i na Patreon-u. Proces postavke, detalji radova i lično virtuelno vođeni kroz “Top Coat” biće dostupni na ovim platformama. Ovo mi je važno kao dodatni deo moje prakse, pogotovo što se veliki deo moje „publike“ nalazi u raznim gradovima širom sveta.

Težim ka svetu u kome kreativni ljudi mogu lako da žive od svog rada i da ne moraju da budu samo mega-zvezde da bi mogli puno radno vreme da se bave svojom delatnosti.

LW: Da li će onda i umetnine s motivima radova sa “Top Coat-a” biti dostupni onlajn?

Lidija Ristić: Upravo sam u procesu kreiranja web shop-a gde će proizvodi (tipa majka/sošlja) s motivima mojih radova biti dostupni.

Takođe,  skoro sam “mintovala” prve NFT-ove, pa tako digitalni kolaž prikazan u TOP COAT izložbi, možete da kupite i u tom obliku. 

Zainteresovani mogu da me prate na Instagramu (@la_la_lidija), gde ću objavljivati te mogućnosti.

Veoma mi je važno da moji radovi postoje u što više oblika, kako bi bili dostupani što većoj i raznovrsnijoj publici.

Svako bi trebalo da ima pristup umetnosti.

foto: Fanni Papp