Kao veliki obožavalac Igre prestola, inspiraciju za knjigu „Stanica“ italijanski pisac, prevodilac, književni urednik, predavač i gost Sajma knjiga u Beogradu Jakopo de Mikelis, pronašao je u igranim serijama. To se može prepoznati, kako kaže, u samoj dužini romana, zatim u različitim fabulama, zapletima i raspletima, i najzad u misteriji koja se odvija kako na površini tako i podzemlju Glavne stanice u Milanu, početkom dvehiljadite.
De Mikelis je, tokom svoje duge karijere, prevodio knjige s francuskog na italijanski jezik, uređivao je brojna književna izdanja i predavao na fakultetu u Milanu, ali je tek nedavno, u 55 godini života, objavio svoj prvi roman. Njegovu „Stanica“, avanturistički triler predstavio je Vulkan izdavač na ovogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga, na štandu Italijanskog instituta u Hali 4, što je bio i povod za naš razgovor.
Jedan od književnih kritičara uporedio je knjigu „Stanica“ s romanom „Ime ruže“, a to poređenje s Umbertom Ekom, pisac iskrenog osmeha i prirodnog držanja, Jakopo doživljava kao veoma darežljiv kompliment.
Triler „Stanica“ je neobičan roman i zbog toga što u njemu imamo jednog nesvakidašnjeg junaka, pored dvoje istražitelja Laure i Rikarda, glavnih likova. Da li biste nam otkrili nešto više o svakom od njih?
Da, pored njih dvoje, jedan od glavnih likova, iako nije živo biće, jeste i Glavna stanica u Milanu, na kojoj se i dešava radnja romana, skrivena misterija koja ima uporište u mračnoj prošlosti. Inače, to je mesto odakle su vozom deportovani Jevreji tokom Drugog svetsko rata.
Rikardo Mecanote je talentovani policajac, pravi detektiv, koji istražuje slučajeve koji su se odigrali na stanici.
Laura Kordero je lepa i bogata devojka koja radi sa ljudima s margine, koji žive na stanici. U jednom trenutku, postaje i sama jedna vrsta detektiva. Upliće se u slučaj dvoje dece, koje viđa svakog dana na toj stanici, a za koje sumnja da su u opasnosti.
Tako da u romanu imamo dve različite istrage, koje vode dvoje ljudi, a kojima je zajedničko to da vide nešto što drugi ne mogu. Rikardo ima talenat da lako sklapa kockice od pronađenih tragova, a Laura ima neku vrstu natprirodnog talenta, oseća tuđe emocije.
Da li to znači da je Glavna stanica u Milanu bila i glavna inspiracija za nastanak romana?
Oduvek sam voleo to mesto. Rođen sam u Milanu i živeo sam u neposrednoj blizini te stanice. Fasciniran sam njome još od detinjstva, njenom veličinom i pomalo zastrašujućom atmosferom. Moje interesovanje za nju se nastavilo i kasnije u životu, pa sam istraživajući njenu istoriju shvatio da bi to bila dobra podloga za fikciju. Takođe, u romanu pišem dosta i o ljudima koji njome cirkulišu, a to su i oni s margine, beskućnici i narkomani… svi ti ljudi, na hiljade njih koji su tu živeli u vreme o kojem pišem, a to je početak dvehiljadite.
Nakon ruskog, bugarskog, poljskog… sada je Vaša knjiga i na srpskom jeziku. S obzirom na to da ste i sami prevodilac po struci, recite nam nešto više o samom procesu nastajanja knjige na stranom jeziku?
Kada govorimo konkretno o mojoj knjizi, ona nije laka za prevodioca, jer je duga. To je, pre svega, čini skupom za prevođenje. Tu su i druge, nazovimo ih, prepreke u prevodilačkom smislu – u pitanju je prvi roman i pomalo neobična knjiga, jer je delom triler a delom gotika, jedan miks svega što je izdvaja od tradicionalnog žanra. Sve to je čini da predstavlja svojevrsan izazov za stranog izdavača.
Koliko je važna prevodilačka uloga, kada imamo u vidu da se zbog prirode jezika, knjiga u stranom izdanju ipak na neki način pomalo i menja?
Prevodilac je veoma važan, jer on svojim prevođenje daje novi život originalnom tekstu, a u isto vreme čuva sve ono što je pisac prvobitno stvorio na svom jeziku. Nije sve moguće direktno prevesti i ostati veran originalu. Potrebno je igrati se rečima, melodijom… što nije uvek lak posao. To odlično znam iz svog iskustva prevođenja francuskog jezika.
Doduše, u slučaju moje knjige prevodilačka uloga nije presudna, jer pišem modernim jezikom popularnu fikciju. Naravno da se trudim da kvalitetno pišem, ali isto tako i da tekst bude čitljiv. Najveći značaj jezika u moj knjizi jeste taj da je on u službi priče.
Na kraju krajeva, moraš da veruješ svom prevodiocu, pogotovu u situacijama kada je reč o jeziku koji ne govoriš, kao što je u mom slučaju srpski. Samo da znate, ako vam se ne dopadne moja knjiga, neću usmeriti krivicu na svog prevodioca.(smeh)
Da li ste i danas sa sobom poneli foto-aparat, s obzirom na to da ste poznati i po svojoj strasti prema fotografiji, koja je prerasla u jednom momentu i saradnju s DW, povodom Vaših fotografija Venecije?
Zaista sam napravio mnogo fotografija do sada. Postoje trenuci koje posvećujem samo tome, ali u poslednje vreme to je sve ređe. Kada sam se ozbiljnije posvetio pisanjem, prostor za fotografiju mi se dramatično mnogo smanjio. Zato mi je trenutno kamera mobilnog telefona presudna u fotografisanju, jer mi je uvek u džepu.
Moj posao su reči. Radim kao urednik, kao prevodilac i pisac. Fotografija je nešto što mi omogućava da se izrazim na jedan sasvim drugačiji način, vizuelno. To su momenti kada ostavljam reči po strani, i kada se opuštam.
Da li to znači da onda da ćemo uskoro na Vašem profilu na mrežama videti i neke fotografije Beograda?
Da bi fotografisao neki grad potrebno je da ga osetiš, da ga razumeš. U Beograd sam stigao tek ovog podneva, ali ostajem još nekoliko dana, što znači da ću sigurno fotografisati grad za svoj vizuelni dnevnik. Ukoliko me svetlo, koje je presudno za dobru fotografiju, i vreme posluže, sigurno ćete videti par fotografija vašeg grada na mom profilu na Instagramu, @geidiemme.
Pripovedanju ste podučavali i svoje studente na faklutetu u Milanu. Imajući u vidu tradicionalni pristup pisanju i nove tendencije, koje donose nove generacije i tehnologije, koje je Vaše mišljenje kada je reč o veštačkoj inteligenciji? Da li će zameniti živog pisca?
Lično, nisam toliko zabrinut zbog veštačke inteligencije, kao možda neki drugi. Pogotovu kada su u pitanju kreativni poslovi, kao što je i pisanje knjiga. Ne verujem da tu AI može da zameni čoveka, jer je u stvaralačkoj srži osećanje. Nisam upoznat s tim, bar ne za sada, da veštačka inteligencija ima osećanja. Da, na taj način se može samo kopirati ili kreirati nešto zanatski, poput novinarske vesti, ali ne mislim da će u skorijoj budućnosti robot moći da napiše originalan sadržaj i da zameni živog pisca ili prevodioca.
Pisanje ili kreativno stvaralaštvo generalno nije nešto što proizilazi ni iz jedne inteligencije, prirodne ili veštače, ti procesi dolaze iz nekog sasvim drugog izvora u čoveku.
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
