Marta Bjelica
Marta Bjelic, foto: Bašta foto tim

Glumica Marta Bjelica: “U kratkom filmu najviše volim da vidim nečiju strast”

Marta Bjelica, jedna od naših najaktuelnijih mladih glumica, govori o Bašta Festu

Mlada glumica Marta Bjelica nedavno je učestvovala u radu glavnog žirija 9. Bašta Festa, internacionalnog festivala kratkog igranog filma u Bajinoj Bašti, zajedno sa crnogorskim rediteljem Dušanom Kasalicom i Lanom Matić, producentkinjom i selektorkom Zagreb Film Festivala.

U trenutku našeg razgovora poslednjeg dana festivala, tokom opuštanja festivalskog tima na obali reke Drine, većanje o najboljim filmovima i glumcima tek što je bilo završeno, a zvanična objava je usledila tek nekoliko sati kasnije. Utoliko tema razgovora nisu bili konkretni filmovi, već ono što je predstavljala takmičarska selekcija Bašta Festa kao celina.

Kako je Marta Bjelica jedna od naših najaktuelnijih mladih glumica, koju gledamo i u nekoliko popularnih serija, iskoristili smo priliku da se osvrnemo i na njenu glumačku karijeru.

Da li ti je ovo prvi put da se nalaziš u žiriju nekog filmskog festivala?

Marta: Bila sam jednom, na festivalu u Mladenovcu. Mlad je festival tako da sam na prvom izdanju dobila nagradu za najbolju glumicu, i onda su me na sledećem zvali da budem u žiriju. Nije mi prvi put, ali tada sam bila ubedljivo najmlađi član žirija i bio mi je malo lakši posao – imala sam samo opciju da se složim ili ne složim sa nečim.

A sada osećaš veću odgovornost?

Marta: Naravno. Ovde je mnogo veća selekcija, a tada se radilo o festivalu dugometražnog filma pa je bio i drugačiji koncept. Upravo je završen deo oko odlučivanja o nagradama nezvanično, dogovorili smo se mi iz žirija, i čini mi se da je u nekom smislu bilo i vrlo lako. Kada se sve stavi na papir, poklope se stvari koje su svima bile iz najrazličitijih razloga dobre, i onda se nekako odradi sve samo od sebe. Najbolje i  najvažnije od svega, bilo mi je jako drago što sam gledala i filmove koje nisam uzimala u obzir za nagrade – oni imaju neke svoje atmosfere, priče, neki svoj svet. Generalno, bilo je baš dobrih filmova.

Da li bi mogla da izdvojiš neki tvoj dominantan utisak o ovogodišnjoj selekciji, neku zajedničku crtu u svim tim filmovima?

Marta: Bila je jedna stvar do koje smo došli u razgovoru, za koju nisam sigurna da li je pozitivna ili negativna. To je tendencija da se ostavlja otvoren ili otvoreniji kraj, koji nije zaokružen u smislu nekih odgovora. U nekim filmovima to je bio jako dobar izbor, a u drugim vas ostavi iznenađenim i možda malo pokvari utisak prethodnog gledanja. Zanimljiva mi je ta svesna, namerna odluka da se ne stavi tačka već da se ostavi prostor za nešto.

Radeći sa mladim ljudima, ponekad mi se čini da im je jako teško da se, na tako uskom prostoru, odluče za jednu stvar. Prisutna je fluidnija forma, neka raspršenost i distanca, ali ovo je zapravo način da vežbaju, da vide na koji način će se i kada usmeravati. Možda će to sutra biti njihov kvalitet, u smislu da će moći da rade različitije stvari u odnosu na prethodne generacije. To što je meni smetalo, nisam sigurna da je to loše.

Selektorka Maja Šuša je s ponosom isticala ravnopravan odnos reditelja i rediteljki u glavnoj selekciji. Da li je taj rodni odnos bio primetan i na polju stilizacije filmova, senzibiliteta ili tema?

Marta: Kao informacija to je jako značajno. S druge strane to ne mora ništa da znači. Nekada je borba za ravnopravnost neophodna, ali insistiranje na određenim stvarima u toj borbi uopšte ne mora da znači da će nužno doneti kvalitet, pa i kada govorimo o temama. Postoje neki filmovi koji su ostavljali utisak vrlo „muškog“ senzibiliteta, pa se ispostavi da je film radila rediteljka. Jedna rediteljka je radila baš mušku priču, koja nema veze s tim kako žene doživljavaju muškarce. Mislim da je ta vrsta generalizacije vrlo opasna za naš posao.

Svakako, poštujem i cenim Majin trud i želju da to naglasi. Jer nešto što bi zapravo trebalo da se podrazumeva, nama postaje važno jer smo naviknuti na loše.

svg%3E
Mladen Sovilj, Maja Šuša, Marta Bjelica i Jovan Jelisavčić; foto: Bašta Foto tim

Kakvo je tvoje lično iskustvo sa Bašta Festom, sećaš li se prvog dolaska?

Marta: Sećam se itekako. Prvi put sam došla zato što je Jovana Stojiljković, moja drugarica sa klase, dobila nagradu. Još uvek smo bile na fakultetu. Kada su joj javili da treba da dođe da primi nagradu, nas dve smo nešto snimale zajedno i došla sam s njom da joj pravim društvo. Sećam se vrlo jasno, zato što je sve ovo za mene bilo potpuno neverovatno, da i ne znam da postoji tako blizu. Došla sam poslednjeg dana kad je bilo „Čola veče“ pa se vrlo dobro sećam te atmosfere, koja je bila neumorna i euforična do poslednjih granica koje sam mogla da zamislim.

Tada se nisam puno poznavala sa ljudima iz organizacije, ali se sećam njihove euforije, posvećenosti, i neke plemenite ideje koja stvarno nema nikakvu vrstu koristoljublja. To mi je ostalo u glavi kao najvažnije. Kada su me zvali u žiri bez ikakve dileme i razmišljanja sam se upustila u tu ulogu.

Kakav odnos prema kratkom filmu imaš u svojoj karijeri?

Marta: Nažalost, duže od par godina nisam snimala ništa u kratkoj formi. Dešavalo mi se da moram da odbijem samo zbog trenutka u kome su ti filmovi snimani.

Kada sam ja počela da studiram, bez obzira što su to bile ispitne vežbe studenata filmske režije, mi smo to doživljali jednako važno kao i ispit iz glume. Uopšte nismo unižavali njihov značaj iako se radilo o kratkoj formi. Verovatno i zbog toga što je naš profesor bio neko ko radi, pa se podrazumevalo da je, bez obzira što naša škola nominalno nije filmska u pogledu glume,  on gajio u nama želju i prilično disciplinovan odnos prema tome. Mi smo se prilično nasnimali tokom studiranja i odatle potiče moja ljubav prema kratkom filmu.

Mislim da je teže snimiti kratki film od dugometražnog. Teško je fokusirati se i ostati na jednoj temi, a kamoli kada radite nešto što treba da bude dovoljno intenzivno, a da ne bude napadno i „prst u oko“. Uopšte nije lako. Čini mi se da vidim veću hrabrost u generacijama koje dolaze, da u krajnjoj liniji pokušaju nešto na čemu se možda neće zadržati što se tiče estetike i teme. Da će iznova isprobavati dok ne pronađu nešto što će ih „raditi“ malo više.  S druge strane – šta je to autentično? Izmisliti toplu vodu teško da možemo, a tek je prilično sumanuto graditi svoj stil u dvadesetim godinama. To ne treba tražiti niti od njih očekivati.

U kratkom filmu najviše volim da vidim nečiju strast – da vidim šta je to što ih muči, zanima, što vole. A unervozim se od političke korektnosti. Sve to je postalo vrlo lažno jer mislimo da time nešto menjamo, a u životnim okolnostima to niko ne šljivi dva posto. Sve to ume da bude malo kontradiktorno.

U poslednje vreme dosta snimaš – koliko si u prilici da biraš uloge po svom ukusu?

Marta: Nisam prihvatila sve što mi je ikad ponuđeno. Jedina okosnica i ideja mi je da ne radim ništa što sutra ne bih mogla da gledam. Naravno da je u nekoj meri bilo i toga, jer kada završiš akademiju biće okolnosti da radiš za ponuđeni novac, prosto da bi preživeo u gradu u kom nemaš stan. U tom smislu se trudim da ima otvorenije stavove o tome šta ljudi rade, jer vrlo često i nisu u mogućnosti da biraju. To je jako veliki luksuz i uvek mi je neprijatno kad neke kolege imaju elitistički pristup. Onih pet posto koji su zaposleni sa dosta malom platom u pozorištu, možda mogu da pričaju o tome.

I jesam i nisam birala. Uglavnom se svi svodimo na neku igru okolnosti i sreće, nekih prvih utisaka. Nažalost, nedovoljno reditelja dolazi na ispite iz glume, i dalje funkcionišemo po principu uskih krugova ljudi gde se drugi ljudi komentarišu, pa se uglavnom tako dolazi do poziva za kasting. I dalje nemamo preterano otvorene i velike kastinge u kojima bismo ušli u neku vrstu mašine, tako da to postane prirodan sled.

Čime se trenutno baviš?

Marta: Poslednje što sam snimala bila je treća sezona Državnog službenika, i izvesno je da će biti još dve godine. Ova godina je za mene bila prilično pozorišna, naspram nekih prethodnih. Kod mene je to klackalica, ili je jedno ili je drugo – retko kad je u isto vreme. Ali moram priznati da sam se malo uželela pozorišta, pa mi je jako prijalo. Za manje od šest meseci ću imati tri pozorišna procesa. Jedan se već završio, drugi je sad u nastajanju, a treći počinje u septembru.

Tekst: Nikola Marković

Foto: Bašta tim