Početkom oktobra, gledaćemo predstave iz: Nemačke, Litvanije, Mađarske, Švedske, Grčke, Burkine Faso, Belgije i Srbije; na tradicionalnom 57. Bitef-u. U selekciji glavnog programa, nalazi se devet žanrovski različitih komada. U njihovom odabiru učetvovala je, kao jedan od članova selektorskog tima, dramaturškinja Bitefa Tijana Grumić, koja nam danas pomaže da izaberemo predstave spram sopstvenog interesovanja. Takođe, predstavlja nam i novine festivala novih pozorišnih tendencija, koji će se održati od 3. do 10. oktobra, pod sloganom „Snago, ne prestaj da budeš nečija“, na različitim lokacijama od kojih je i jedna nesvakidašnja plaža.
LW: Za slogan „Snago, ne prestaj da budeš nečija“, (stih iz pesme „Šuma, plug, jagorčevina“ Radmile Petrović) kažete da je nit koja spaja predstave iz glavnog programa? Na koji način čitamo taj stih u komadima, koji su ove godine na Bitef festivalu?
Sjajno je što ovaj stih zaista može biti shvaćen na toliko različitih načina i što sa sobom nosi mnogo značenja.
Tako i po pitanju ovogodišnje selekcije, on može biti čitan u svom izvornom kontekstu priče o ženskom nasleđu i ženskoj borbi (predstava Kao i sve slobodne djevojke), ali istovremeno ta snaga može biti tumačena kroz prizmu generacijskog jaza i snage koja je potrebna mlađim generacijama da se nose s teretom koji im je stavljen na leđa (opera-performans Sunce i more i predstava Raspevana mladost).
Osim toga, nepristajanje iz ovogodišnjeg slogana sjajno odgovara i nepristajanju život prema nametnutim društvenim okvirima i očekivanjima (predstave #jeanne i Wakatt).
Ovo je samo nekoliko primera, ali mislim da u svakoj od predstava iz ovogodišnje selekcije može da se pronađe ta nit otpora i pobune, ali i osnaženosti, u najrazličitijim mogućim kontekstima.
foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
LW: Koliko se “bitefovski” selektorski posao razlikuje od nekih drugih festivala, na kojima ste takođe bili angažovani?
Proteklih nekoliko godina radila sam kao selektorka Festivala ekološkog pozorišta za decu i mlade, a osim toga, radila sam kao ko-selektorka regionalne selekcije za svetski ASSITEJ kongres, koji će se ove godine prvi put održati u Srbiji.
Ta iskustva razlikuju se od iskustva u radu na selekciji Bitefa pre svega po tome što se na ove druge festivale pozorišne institucije i/ili trupe prijavljuju za učešće i nakon toga prolaze proces selekcije. Sa Bitefom ta stvar, naravno, drugačije funkcioniše i mi, kao selektorski tim, praktično „skautujemo“ predstave trudeći se da nađemo nešto što će biti novo i uzbudljivo kako u lokalnom tako i u međunarodnom kontekstu.
To podrazumeva praćenje produkcija iz celog sveta, što je posebno izazovno za područja koja su fizički udaljena, tako da je najčešće jedina šansa da takve produkcije vidimo ili na nekim većim evropskim festivalima ili da gledamo snimke predstava, što je uobičajena praksa.
Osim toga, drugi festivali u koje sam bila uključena imali su unapred zadatu tematsku odrednicu, pa je onda i u tom smislu lakše birati, jer postoje neki okviri.
Kada je u pitanju Bitef, taj tematski okvir proizilazi iz onoga što gledamo – važno nam je da sve predstave koje selektujemo budu umetnički i društveno relevantne, ali je bitno i da nađemo neku zajedničku nit koja ih povezuje.
foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
LW: Bitef je festival duge tradicije u prikazivanju novih pozorišnih tendencija. Koliko je važno da, osim ustaljenog, imamo i svežinu, koju neminovno donose nove generacije stvaralaca i publike? Posebno je interesantan Vaš odgovor, s obzirom na to da pripadate mlađoj generaciji na kojoj pozorište ostaje, a opet ste i autorka koja u svom pisanju ima interesovanje i za istorijsko?
Prema Heraklitu, jedina konstanta u univerzumu je promena, a u kontekstu Bitefa, tradicija se ogleda u negovanju i otkrivanju nečega novog.
Mislim da je takva tradicija najbolja moguća tradicija, budući da nas uporno podstiče na negovanje i podržavanje upravo te svežine koju donose nove generacije, odnosno tera nas da idemo u korak s vremenom i osluškujemo šta su umetničke tendencije generacija koje dolaze.
Kao pripadnica mlađe generacije pozorišnih umetnica moram reći da je meni upravo Bitef, i ta tradicija otkrivanja i prikazivanja novog, u periodu umetničkog sazrevanja i formiranja, vrlo često bio inspiracija i otkrivao mi neke nove poglede na pozorište, tako da tu svakako postoji i neka vrsta razmene.
LW: Koje predstave ne bi trebalo da propustimo ovog oktobra na Bitefu, i zašto?
Teško je izabrati samo neke od predstava i često me pitaju za preporuke, što se uglavnom završi time da na kraju preporučim sve. Bez šale, mislim da je selekcija veoma raznovrsna i da će svako zaista moći da pronađe nešto što mu je interesantno.
Od „muzičkih“ predstava Sunce i more i Raspevana mladost, preko spektakularne i virtuozne muzičko-plesne izvedbe u predstavi Wakatt, kao i izuzetne postavke Dece sunca priznate slovenačke rediteljke Mateje Koležnik, pa sve do snažne i upečatljive predstave Zbogom, Lindita koja tretira problem suočavanja sa gubitkom voljene osobe iz perspektive izuzetno mladog umetnika, glumca i reditelja Marija Banušija.
Ne mogu da ne pomenem predstave #jeanne i Kao i sve slobodne djevojke, rađene po tekstovima i u režiji najznačajnih spisateljica i rediteljki sa ovih prostora, Ivane Sajko i Tanje Šljivar, odnosno Anje Suše i Selme Spahić.
Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom autora i koreografa Igora Koruge, koja se bavi izuzetno kompleksnim pitanjima u kontekstu savremenog plesa na našim prostorima, pa će i ona, verujem, biti zanimljiva publici.
LW: Bitef je poznat po tome da svoj program održava i u nepozorišnom okruženju, pa tako ove godine imamo predstavu/performans na plaži u Paviljonu Cvijete Zuzorić? O čemu se radi?
Predstava Sunce i more je opera-performans koji se odvija u ambijentu plaže. Imajući to u vidu, bilo je neophodno naći prostor koji će omogućiti publici da posmatra ovu izvedbu iz ptičje perspektive.
Ova opera-performans je pobednički rad 58. Venecijanskog bijenala i kroz pevanje o naizgled svakodnevnim stvarima, ona tretira problem klimatske krize i ekoloških katastrofa u bujajućem kapitalizmu.
Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, galerijski prostor kojim upravlja Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS), boreći se istovremeno za bolje uslove rada svojih članica i članova, tako predstavlja sjajan kontekst za izvođenje ovog rada koji skreće pažnju i opominje.
LW: Naravno, kao što ste već pomenuli, imaćemo plesnih predstava na Bitef-u. Zašto je važno da negujemo i jedan ovakav pozorišni izraz, kao što je savremeni ples?
Bitef neguje i tradiciju podržavanja i prikazivanja savremenih plesnih praksi, pa će se tako ove godine, naći pomenute predstave – Wakatt, u takmičarskom programu, i predstava Želja da se napravi čvrsta historija završiće se neuspehom, koja se bavi upravo pitanjem pozicije savremenog plesa u našoj zemlji.
Za razliku od zemalja zapadnog sveta u kojima savremene plesne prakse imaju znatno bolju poziciju, u Srbiji je ovo pitanje posebno složeno, zbog čega smatramo da je izuzetno važno i to što ova predstava dolazi sa nezavisne scene koja je izrazito marginalizovana na našim prostorima.
foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
LW: Da li pokret može da zameni reč, gledano iz ugla jedne spisateljice?
Ne mislim da su ples i reč binarne opozicije, niti da je ples sredstvo izražavanja koje na sceni postoji „umesto“ nečega drugog što treba da zameni na bilo koji način.
Iz ugla spisateljica, koja je takođe aktivna u dramaturškom radu, mislim da je neophodno da razmišljamo i o tome šta podrazumeva pisanje za izvedbu (koja ne spada isključivo u domen dramskog teatra), šta znači dramaturgija plesne izvedbe, i da ispitujemo kako sve može da izgleda saradnja koreografa/kinja i pisaca i spisateljica.
LW: Vi ste, reći ćete da li je tako, možda imali i dodatnu odgovornost da zadržite, i na ovom izdanju festivala, ono što su prethodni selektori utkali u Bitef?
Kao što smo već pomenule, tradicija Bitefa jeste u prikazivanju novih pozorišnih tendencija, ali naravno da postoji osvrt na i odgovornost prema svemu onome što su Bitefu doneli prethodni umetnički rukovodioci. Promene će se neminovno dešavati, ali nekada nije potrebno kretati od nule, posebno ako postoje već ustanovljene dobre prakse, što na festivalu kakav je Bitef neminovno postoji.
Ove godine rešili smo da zadržimo Prolog kao sredstvo kontinuiteta sa prethodnim umetničkim rukovodstvom i u njemu će se, van takmičarske selekcije, naći predstava Božanstvena komedija Beogradskog dramskog pozorišta.
foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
LW: Šta imate u planu što se tiče drugih projekata, drama ili scenarija?
Nakon Bitefa, u drugoj polovini oktobra, očekuju me premijere dve predstave na kojima trenutno radim – Romeo i Julija u koprodukciji Narodnog pozorišta Republike Srpske u Banja Luci, i Gledališča Koper u režiji Sonje Petrović, za koju sam uradila adaptaciju, kao i predstave Ništa nećemo zaboraviti u pozorištu „Bora Stanković“ u Vranju, u režiji Juga Đorđevića, a za koju sam radila dramatizaciju dva romana – Kanjec filjma i Ista priča – vranjanske spisateljice i nekadašnje golootočke zatvorenice Vere Cenić.
Osim toga, na beogradskim repertoarima i ove sezone biće predstava Mogućnost zabavljanja kod ptica koja se izvodi u Bitef teatru, a rađena je po mom tekstu i izvode je robotizovani kućni aparati (naravno uz veliku pomoć glumaca-lutkara) i predstava Pre nego što počnemo, autorski projekat reditelja Juga Đorđevića i mene, koja se izvodi u Hartefakt kući.
LW: U skladu sa sloganom, mladošću i tradicijom Bitef-a, koji bismo to zaključak mogli da ostavimo za kraj – da li su mladi spremni na nepristajanje, za borbu ka nekoj drugačijoj budućnosti?
Želim da verujem da jesu.
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
